Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Čekajući Čekua
Komentar dana

Čekajući Čekua

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 27. jun 2009.
„Šta bi?!“ – pitali su se mnogi od nas ovih dana, nakon sleda zbunjujućih događaja u prijateljskoj nam i komšijskoj zemlji Bugarskoj. Kao što znamo, ova istaknuta članica Evropske unije, svojevremeno je bez mnogo libljenja priznala samoproklamovanu albansku nezavisnost na Kosovu i Metohiji, na šta smo se mi, kao i kod ostalih, malo durili, pa prestali. A šta uopšte znači „priznavati nezavisnost Kosova“? Kao minimum, to bi trebalo da znači da priznajete samoproglašne albanske institucije u pokrajini (vladu, parlament, sudove) za legalne i legitimne predstavnike njenog celokupnog stanovništva, samim tim i dokumenta koja oni izdaju (pasoši, zemljišne knjige, obveznice), pa ih istovremeno uzimate za ravnopravne partnere u međunarodnim ugovorima i sporazumima. U pitanju je, međutim, krajnje pesimistično, svedeno i ograničeno poimanje kosovske nezavisnosti. Ako zaista priznajete kosovsku nezavisnost, trebalo bi da pristajete na priču o herojskoj borbi jednog potlačenog manjinskog naroda protiv terora jednog mizantropskog i diktatorskog režima, koji se završio pravednim otcepljenjem dela teritorije koji predstavlja vekovna ognjišta ovog naroda, nakon spektakularnog i pravičnog oslobodilačkog rata, dobijenog uz svesrdnu i srdačnu pomoć američkih mirotvoraca i njihovih vernih saveznika. Dok je možda tragično što neke veoma uticajne zemlje planete u ovo zaista veruju (ili bar, nas, sebe i sve ostale u to ubeđuju), Bugarska svakako nije jedna od njih.

Bugari su tako, priznajući Čekuu, ako ništa drugo, ono sigurno pasoš, u skladu sa novousvojenim EU pravilima (po čijem su pridržavanju tako poznati), proverili podatke ovog građanina Kosovije i utvrdili – eto ti sad! – da je za istim raspisana poternica Interpola! Istina, Interpol je „samo“ srpski, ali pravila su pravila, pa se albanski nacionalni vođa ubrzo našao u pritvoru. Procedura je nalagala da se slučaj razmotri, a privedeni zatim izruči zemlji koja je raspisala poternicu. Međutim, blizak vlastima (ili makar američkoj ambasadi) u Sofiji, našao se tu neko ko zaista priznaje nezavisnost Kosova, ko je zbunjenim Bugarima objasnio da to što je raspisano za Čekuom nije prava poternica, već zaostatak miloševićevskog šovinizma od kojih nisu još lustrirane sve institucije u Srbiji, pa budući da ova zemlja ne preza od različitih podlosti da podrije mladu i krhku kosovsku demokratiju, njene poternice, u ovom konkretnom slučaju treba zanemariti. Pošto se učeni stranci iz dalekog sveta u ove stvari svakako bolje razumeju od srpskog Interpola, Bugari su slegli ramenima, Čekua pustili, ali mu naložili da im „bude na oku“, dok ipak ne razmotre papirologiju vezanu za tu poternicu koja im je toliko muke zadala.

Budući da je Bugarska već lupila nastrašniji od svih mogućih šamara Srbiji kada je odbila da je prizna u njenom punom teritorijalnom i ustavnom kapacitetu, niko u zemlji od njih nije očekivao da, nakon toga, visoke čelnike kosovskih Albanaca (a Čeku je na Kosovu i dalje vlast, ako i ne zvanična) tretiraju kao zločince, teroriste i kriminalce, što oni uglavnom jesu. Čekuova poseta Bugarskoj prošla bi nezapaženo, kao i tolike druge po raznim zemljama sveta i regiona. Činjenica da su ga, nakon svega, Bugari priveli, navela je mnoge, međutim, da pomisle da su to učinili u nameri da ga zaista isporuče (jer zašto bi ga, zaboga, inače hapsili?). Dan kasnije, Bugarska se demantovala i uz mutna i nejasna objašnjenja, odlučila da odustane od svoje sporazumom preuzete obaveze prema Srbiji, te hapšenje albanskog vođe prepusti nekoj drugoj državi, sa nešto više kičme i integriteta. Koliko to zaista podriva saradnju Srbije i Bugarske, teško je i reći, je ono suštinski našoj zemlji stavlja na znanje da Bugarska, ako joj se prohte, može da zanemari bilo koji papir koji je zajedno sa Srbijom potpisala. To nisu samo loši komšijski odnosi, to je loša politika i loše poslovanje, bez obzira o kome da se radi.

Javnost u Srbiji, bila je, međutim, još više smušena, zbunjena i zatečena od svoje slovenske braće s druge strane Stare planine. Pre svega je tu bila svest da je jedno „raspisati poternicu“, a drugo „verovati da će se neko poternice pridržavati“, pa iako su naše institucije podnele zvaničan zahtev za izručenjem, pomisao na naše današnje vlasti koje organizuju suđenje Čekuu, a zatim ga stavljaju iza rešetaka na više godina, prosto nije nikome delovala realno. Zašto? Zato što je opet jedno „principijelno ne pristajati na podrivanje suverenosti i ustavnog poretka Republike Srbije u punom teritorijalnom kapacitetu“, a sasvim drugo aktivno raditi na zaštiti te „suverenosti i ustavnog poretka“, te ponovnom uspostavljanju „punog teritorijalnog kapaciteta“. Jer suditi Čekuu (i osuditi ga) značilo bi, vrlo verovatno, ne samo pogoršanje položaja malobrojnih preostalih Srba u pokrajini (koje štiti hiljadu preostalih kancelarijskih službenika UNMIK i statusno neutralni Euleks neodređenog statusa), već i vrlo verovatno reaktiviranje terorističkih napada u oblastima oko administrativne linije. Uhapsiti i osuditi Čekua jeste ono što bi uradila odgovorna vlast koja želi da pokaže da i dalje vuče konce na Kosovu, kao što bi odgovorna diplomatija izvršila neophodne pritiske na prijateljsku Bugarsku da u navedenom pitanju postupe po zakonu. Nažalost, naše vlasti su taman toliko odgovorne, koliko su bugarske principijelne.

Tako smo i bili svedoci hora nezadovoljstva i trke u osudama koje su od strane srpskih zvaničnika usledile nakon što je postalo jasno da Čeku, ipak, neće pasti šaka državi koju podriva i omalovažava. Jedni su se žalili na nepoštovanje zakona, drugi upozoravali na preuzete obaveze – ali je svima svakako laknulo što ih je, ovaj put, „ta čaša mimoišla“. Jer postojeće srpske vlasti ne mogu da izađu na kraj ni sa svojim radnicima, penzionerima i studentima – još im samo fali par desetina hiljada narogušenih šiptarskih terorista čiji je duhovni vođa i nacionalni heroj iza srpskih rešetaka. A to je šteta, jer političar koji bi strpao Čekua iza brave mogao bi svakako računati na ogromnu podršku naroda na izborima čija se neminovnost sve više sluti. Ali nema veze, oni računaju da će narod obrlatiti i bez Čekua, uz par strogih grdnji na račun Bugarske, upravo kao što se Bugari nadaju da će zakonski poredak u svojoj zemlji (i borbu sa organizovanim kriminalom) sprovoditi – igrajući se policajaca.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner