APV-evropljani i Srbo-aboridžini

Ono što je zastrašujuće u ovom članu jeste tvrdnja da je APV „regija u kojoj se tradicionalno neguju evropski principi i vrednosti“, i da zato mora da ima svoje predstavništvo u Briselu. Tu se otvara nekoliko pitanja na koje bi bilo poželjno da Vlada što pre odgovori:

1. Koje je to državno ili naučno telo utvrđivalo u kojim delovima Srbije se „tradicionalno neguju evropski principi i vrednosti“, a u kojima ne? Da li je u pitanju bilo istraživanje ili skupštinska anketa? Po kojim kriterijumima i metodologiji je ta anketa sprovedena, u kom vremenskom periodu, i zašto o tome nije vođena javna ili stručna rasprava?

2. Koji se to tačno „evropski principi i vrednosti“ „tradicionalno neguju“, recimo, u Novom Sadu, Odžacima ili Apatinu, ali ne i u Beogradu, Kruševcu ili Užicu? Da li to znači da su građani Srbije južno od Save i Dunava manje Evropljani od onih koji žive u Sremu, Banatu i Bačkoj?

3. Ako se u delovima Srbije van Vojvodine tradicionalno ne neguju evropske vrednosti – jer se APV očigledno po tome razlikuje od ostatka Srbije, koje se onda vrednosti „tradicionalno neguju“ u Beogradu ili Kruševcu? Ako to nisu evropske, jesu li to onda azijske ili afričke? Ili možda čak australijansko-aboridžinske?

4. Da li se ovim zakonom uvodi nekakvo novo kategorisanje građana Srbije prema „vrednostima koje tradicionalno neguju“? Da li se time građani Srbije dele u dve klase: na one koji tradicionalno neguju evropske vrednosti i na one koji tradicionalno ne neguju evropske vrednosti? Da li to znači da regije u kojima živi prva klasa građana imaju neka posebna prava – kao npr. na predstavništvo u Briselu, a da njih nemaju ili neće da imaju regije u kojima živi druga klasa građana? Nije li to eklatantan primer diskriminacije? I šta o tome kažu Ustav i zakoni?

Ako čak i izostavimo pravni aspekt ovog pitanja, ostaje njegova politička strana koja je zapravo mnogo opasnija. Zamislimo da Brisel sutra otvoreno uceni Srbiju da mora da prizna Kosovo, ako želi da uđe u EU. Da li onda APV političari mogu da se pozovu na svoju posebnu „tradiciju negovanja evropskih principa i vrednosti“ - koju im je država Srbija ovim zakonom tako velikodušno priznala, i da proglase da će „Vojvodina ipak nastaviti evropskim putem“? Koliko puta su i sami političari iz Demokratske stranke tvrdili da je „Vojvodina lokomotiva koja će Srbiju odvesti u Evropu“. Nije li konsekvenca takve neistinite i diskriminatorne slike – koju vidimo sada ovaploćenu i u ovom Zakonu – to da ako „vagoni“ neće u EU, onda će „lokomotiva“ tamo otići sama? Nije li takva slika, kao i navedena odredba Zakona (ne)svesno pripremanje terena za još jedan projekat drobljenja ove zemlje.

I zaista, još jednom se moramo zapitati – da li je moguće da smo narod večitih istorijskih ponavljača? Narod koji čak ni iz najbliže istorije nije ništa naučio...