„Аца Информација“ и психологија руље

Иако са спортом готово никада нисам имао превелике везе, чланак који је јуче објављен у „Куриру“ у којима су пренесени тзв. „твитови“ бившег репрезентативца Данила Икодиновића[1] подстакао ме је да понешто кажем и на ту тему, не зато што мислим да се разумем у спорт, већ зато што мислим да се итекако разумем у нека друштвена кретања и појаве, а овде конкретно је реч о необичној кампањи која се по нашим медијима већ неко време спроводи против спортског коментатора и новинара РТС-а Александра Стојановића.

Наравно, та кампања није почела са јучерашњим Икодиновићевим „твитовима“, већ нешто раније, док је поменути Стојановић коментарисао утакмице на овогодишњем ЕП у фудбалу. Приметио сам да је тема „Аца Информација“ одједном добила на интензитету, иако исти тај коментатор већ дужи низ година ради на телевизији, а да при том апсолутно нико није приметио ту његову „лошу особину“ и „нестручност“. Заправо, гледао сам раније неке преносе које је он коментарисао и морам признати да је мени лично звучао симпатично, а свакакао доста стручније од многих коментаторских „легенди“ који су га у време трајања ЕП готово синхронизовано негативно оцењивали. Међу њима су посебно били занимљиви увиди Звонка Михајловског и Милојка Пантића[2], који су, чини се, могли да се сведу на девизу „после мене потоп“. Својеврсна медијска хајка је отишла дотле да је у једном тренутку чак и Драган Ђилас рекао нешто на ту тему, када је гостујући у једној од емисија споменуо да „коментатори са РТС-а не раде добро свој посао“[3].

На моје изненађење, велики део публике је ову игру прихватио сувише лако и сувише брзо, па као да се одједном осетила нека велика „жал за прошлошћу“ и тадашњим коментаторима, и као да су одједном сви заборавили на „бисере“  поменутог Пантића и Михајловског који се и дан данас често препричавају[4].

Да одмах разјаснимо нешто - нико упућен не може спортским коментаторима превише да замери на грешкама које можда направе у току преноса, јер има више фактора који утичу на њихов посао, попут чињенице да преноси иду уживо, тако да нема „поправног“ (такве ствари су се дешавале свима, па и легендарном Младену Делићу), као и томе да коментатор ипак треба да испрати неки догађај а да при том себи не дозволи да прави дуге паузе између реченица. Претпостављам да намера Стојановића и јесте била да гледаоци не остану ускраћени неком дужом „тихом“ паузом, па је из тог разлога наводио разне потребне и непотребне податке, што је био само његов начин да „попуни празнину“ када је то било потребно. Истина, то не значи да је у помињању толиког броја ствари није понегде и претерао, али је потребно и увидети да он и није имао гафове који су били својствени некадашњим коментаторима (тзв. „старој гарди“), а који су у много већој мери указивали на њихову нестручност.

Оно што је овде право питање је зашто су многи од нас, по психологији руље, „појурили за лоповом“? Могућих разлога за то има доста - вероватно је присутна нека носталгија „за прошлим временима“ када смо „били неко и нешто“ између осталог и у спорту, када смо чешће побеђивали него губили, тако да су нам тада коментатори можда ипак били у другом плану у односу на сам догађај (па смо им и мање замерали), можда ту има и неке зависти од стране старијих и/или млађих, али мање афирмисаних колега, а верујем да има и понечег у психологији неких од нас која се може свести на гесло „ти га удари, а ако се не брани, ти га удри још јаче“. Такође, није искључено да можда некима само смета страст и српски патриотизам који (ваљда би то требало да буде нормално и подразумевано!?) провејава из његових коментара.  

Испада да је у очима многих медија (симптоматично, у томе су предњачили „Блиц“[5] и „24 сата“[6]) Александар Стојановић одједном постао „проказана“ личност па као да је самим тим дата дозвола да му се траже „длаке у јајету“ (које несумњиво постоје, као и код сваког другог) и да се оне онда представљају као „недопустиве грешке“. Задњи случај са Икодиновићевим „твитовима“ је само још један у низу, и показује да су тај „медијски мамац“ у међувремену прогутали и многи којима до јуче Стојановићево коментарисање спортских догађаја уопште није сметало. Када се све узме у обзир, ипак, изгледа помало жалосно што се многи од нас још увек нису научили да је управо онај који повиче „Држ`те лопова“ најчешће заправо тај „лопов“.