Да ли неко из општине Косовска Митровица осећа одговорност према породицама настрадалих, да ли ће се бар неко у име општине извинути, ако већ не могу да им дају материјалну сатисфакцију? Докле ће људи страдати док се ми смислимо и одлучимо да им помогнемо?

Када родитељи коначно схвате да им протести и сликање по новинама неће помоћи да реше проблем, неки од њих крену да га решавају сами. Рецимо, на најближем курсу дечјих борилачких вештина.

О томе да су Немци, макар у сфери душевног растерећења, међу највећим профитерима медијске сатанизације Срба, подсетила ме је једна књига. У питању је „Историја Србије од 19. до 21. века“, немачког историчара, професора на Берлинском универзитету, Холма Зундхаусена.

Не гласају за Чеду само они који су антисрпски испрограмирани, који живе у коминтерновском уверењу, преобученом у ново мондијалистичко рухо, да су Срби „зао“, „хегемонистички народ“, док „напаћени народи“ око њега, шта год да раде, априори поступају исправно! За ЛДП из ината гласају и многи којима се све смучило.

Свако ко је наручивао такси, зна да га из централе прво преслишају о томе где би он то да иде. Не питају они дивана ради, већ да виде да ли им се свиђа оно што имате да кажете. „Од Славије до Калемегдана? Жао нам је, нема слободних возила, назовите касније“, саопштиће вам.

Њујорк тајмс je констатовао да Русија добија дипломатске битке, а у централној Азији почела је и „завртање руке“ Американцима и то у најосјетљивој географској тачки – у Киргистану, једином поузданом путу снабдијевања савезничких трупа у Авганистану.

Европски парламент, чију надлежност над нашим животима многи политички чиниоци већ признају, китећи партијска седишта и ревере сакоа заставама ЕУ, јасно нам је ставио на знање које нам је место у Европи припремљено.

Тешко је одредити границу између слободе изношења мисли и идеја и говора мржње, али је у сваком случају врло проблематично због тога затражити забрану директних преноса скупштинских седница, и то у ситуацији када преноси постају важно политичко питање.

Уосталом, ако пуко одустајање од амандмана вреди огромних два милиона евра, запитајте се само колико би онда морало да кошта разбијање најјаче опозиционе странке!? Зато је можда Николићу и Вучићу паметније да, барем неко време, не говоре о парама.

А на нама је да процењујемо шта је од тога корисније за земљу, а не да емотивно стајемо на једну или другу страну. Шта нас брига да ли ветар дува у леђа Пецонију или Филипу Морису? Важно је да наш брод, по могућству, заплови брже.