Kroz takvu mržnju trebalo bi da se stvori „Srbijanin-EUropljanin“, kome je „prelomljen mozak“ i iščupan taj strašni „mali Rus“. Nesumnjivo je da je to konačni cilj atlantističke politike na Balkanu. A toga ne može biti bez ustoličenja i u srpskom društvu „vatikanske mržnje“ – duboke, sistematske i surove.

Stoga, izbor između toga da li biti kolonija ili da li biti slobodna zemlja nije stvar boljeg ili lošijeg standarda, ili izbor između novog automobila i stare ikone. To je izbor između gladi i slobode, između nestanka naroda ili pak njegovog očuvanja. Slučaj Irske i Srbije u 19. veku nedvosmisleno kazuje šta bi trebalo izabrati. 

Da je neko u Vašingtonu ili Briselu radio „fotorobot“ (identikit, phantombild, portrait-robot) atlantistički idealnog premijera Srbije, nacrtao bi upravo Anu Brnabić. I baš nju je Vučić izabrao za premijera. Lepo.

Čovek ne može da se ne zapita – a da nisu i druge, jednako strašne sumnje možda istinite? Šta je sa onim čuvarom-svedokom u aferi Savamala, koji je zbog „predinfarktnog“ stanja prevezen na VMA, da bi zbog „vezanih creva“ zatim bio prebačen na neurologiju gde je „fizički vezan“ zbog „mentalnih problema“, pa je ubrzo „umro prirodnom smrću“? U to nas je najgorljivije uveravao upravo – ministar Lončar. 

Videćemo da li će se „afera Jajinci“ završiti drugačije od „afere državni udar“. Dobro će biti da javnost dobije konačne (tačne) odgovore. U suprotnom, ocena o dramatičnim aferama kao delu premijerove tehnologije vlasti, mogla bi biti potvrđena.