Jugonostalgija je, stoga, u javnom polju pogrešna zato što je neobjektivna neuravnotežena. A posebno zato što je plodno tle za ideju obnove antisrpskog jugoslavizma, ali ovog puta pod NATO kišobranom

Da je neka ideologija ušla u fazu dekadentne birokratizacije vidi se po jeziku

Kroz takvu mržnju trebalo bi da se stvori „Srbijanin-EUropljanin“, kome je „prelomljen mozak“ i iščupan taj strašni „mali Rus“. Nesumnjivo je da je to konačni cilj atlantističke politike na Balkanu. A toga ne može biti bez ustoličenja i u srpskom društvu „vatikanske mržnje“ – duboke, sistematske i surove.

Stoga, izbor između toga da li biti kolonija ili da li biti slobodna zemlja nije stvar boljeg ili lošijeg standarda, ili izbor između novog automobila i stare ikone. To je izbor između gladi i slobode, između nestanka naroda ili pak njegovog očuvanja. Slučaj Irske i Srbije u 19. veku nedvosmisleno kazuje šta bi trebalo izabrati. 

Da je neko u Vašingtonu ili Briselu radio „fotorobot“ (identikit, phantombild, portrait-robot) atlantistički idealnog premijera Srbije, nacrtao bi upravo Anu Brnabić. I baš nju je Vučić izabrao za premijera. Lepo.