Трчање пред Трампа или где нестаде „државни удар“ и куд се денуше атентатори из Јајинаца

А и независно од Трампа и било чега другог – може ли икоме нормалном у Србији бити ближи Мило и Беба Поповић него Русија и Путин.

Чак и раније, а поготово од како је проређено моје појављивање на страницама ове рубрике, дође тренутак када се догађаји толико убрзају, а теме накупе, да просто не знате на шта пре да обратите пажњу и од чега бисте започели. А од последњег текста, поред осталог, догодили су се амерички председнички избори, ескалирала је па утихнула драма са наводим „покушајем атентата“ на премијера Вучића у Јајинцима, склопљен је сраман  споразум о телекомуникацијама са Приштином, а Скупштина Србије, после серије инцидената, доведена је на сам руб функционисања.    

Нико не може порећи чињеницу да се актуелна власт (истина, далеко да тога да је у томе била усамљена) кладила на победу Хилари Клинтон на изборима у САД. А као што и иначе воли да претерује у свему и свачему, премијер Вучић је, по обичају, у томе отишао и неколико корака даље („зато што сам паметан“, како рече у једном интервјуу), па се чак (ин)директно укључио у кампању брачног пара Клинтон. Зато је одмах након избора кренуло трагикомично вађење.

Те, „Рудолф Ђулијани је Премијеров одличан  пријатељ“. А човек је само једном протрчао кроз Београд да (за добар хонорар!) похвали пројекат „Београда на води“ и подржи Александра Вучића 2012. у кампањи за градоначелника Београда – иначе је један од већих републиканских „јастребова“ и, између осталог, велики заговорник бомбардовања Србије 1999. године. Те, „Трампову децу је чувала наша бебиситерка госпођа Милка“ – а и возач му је, наводно, из наших крајева. Укратко, мучно је и јадно било гледати ово отужно и провинцијално медијско пренемагање, само да би се некако прикрила или бар ублажила чињеница да је председник владе на месец дана пред изборе боравио на скупу „Клинтон фондације“ и снисходљиво се – попут стидљивог девојчурка – осмехивао док га Бил Клинтон тапше по рамену.

Срби, генерално – сад говорим о грађанима, а не о власти – вероватно превише очекују од избора Доналда Трампа. Али тешко да им због тога ико може било шта замерити. (Мада је председник владе у једном од својих безбројних наступа чак и то учинио.) Елем, Трамп јесте „мачка у џаку“. Може бити супер освежење у глобалним размерама, а може бити и права катастрофа. Али зато са Хилари напросто не би било неизвесности – нити шансе да се имамо било чему надати. И зато је логично да грађани оптирају (а и амерички бирачи су у основи гласали по истом принципу) за какву-такву, па макар и сумњиву наду, уместо несумњиво рђаве извесности.

Трамп има доста скучен видик по питању спољне политике и тешко да се од њега може очекивати да ће обраћати пажњу на теме и ентитете који су много мањи од, на пример, Русије, Кине и исламског света. А и вашингтонски естаблишмент ће свакако настојати да што је више могуће „уштопује“ његов превелики авангардизам и спречи евентуалне радикалне иновације у спољној политици. У сваком случају, ако Срби од његовог избора виде икаквог добра, то ће вероватно бити само посредно – уколико дође до његовог приближавања ставова са Русијом и Путином – а свакако не због песме „Од извора два путића“ коју је госпођа Милка певала Трамповим синовима и коју су они, наводно, много волели.  

Али управо из свега наведеног, тешко је разумети зашто се актуелна власт тако жури да што више послова посвршава са одлазећом (ненаклоњеном) америчком администрацијом, уместо да, рецимо, сачека инаугурацију Трампа и види да ли ће се на том сунцу можда ипак мало боље моћи огрејати српски национални интереси. И још конкретније. Зашто је, на пример, било потребно да се овако наврат-нанос финишира споразум са Приштином о додели Косову међународног телефонског броја (што се опет отужно покушава прати изјавама како то „није број за државу, него географску област“ у саставу Србије)? Зашто се жури у нове аранжмане са Арапским Емиратима?

Зашто се ризикује захлађење односа са Москвом зарад личног пријатељства са режимом Мила Ђукановића, који са Русијом води малтене отворени хладни рат?

Зашто се, реално говорећи (мада то режимска пропаганда, наравно, другачије представља), ризикује захлађење односа са Москвом зарад личног пријатељства са режимом Мила Ђукановића, који са Русијом води малтене отворени хладни рат? И у чему се огледа интерес Срба и Србије да у том сукобу Москве и Ђукановића буду фактички на Ђукановићевој страни, форсирањем и подржавањем више него сумњиве теорије о „државном удару на Црну Гору“ и покушају атентата на црногорског премијера? И то непосредно пред улазак у Белу кућу човека који, изгледа, о црногорском режиму не мисли ништа добро. А и независно од Трампа и било чега другог – може ли икоме нормалном у Србији бити ближи Мило и Беба Поповић него Русија и Путин.

Нема, наравно, ту никаквог рационалног интереса и никакве логике. Сем, евентуално, личног интереса и личног односа две владајуће олигархије и две фамилије. Као што су, уосталом, у узурпираној и приватизованој држави сви односи и сви интереси само приватни и лични. А државне и политичке одлуке (као и уређивачке политике) се доносе и кроје само на основу процене да ли су од помоћи или штете моћи и рејтингу једне једине институције и једне политичке личности.

ПС. И коначно, умало не заборавимо: Шта би са толико распреданим атентатом на премијера? Шта би са (не)скривеним оружјем „случајно“ остављеним-нађеним у јајиначкој шуми? Шта би са опасном међународном терористичком мрежом  која ради о глави премијеру и/или његовом брату, а све у дослуху и координацији са амбасадорима САД и ЕУ у Београду?  Шта би са злогласним „шпијуном ЦИА-е“ у седишту Управе криминалистичке полиције?  Или је све то покрио заборав, рузмарин и шаш након још једне „тријумфалне“ капитулације у преговорима са Приштином (међународни телефонски број +383 за „Косово“), као и „више него успешне“ прве посете премијера Србије седишту НАТО-а у Бриселу? 

(Дужа верзија текста објављеног у Политици)