Slučaj Divjak i srpski sistem vrednosti

Treba biti iskren i priznati da najveći broj nas u najvećem broju slučajeva neće baš rado nastaviti da čita dalje tekst koji počinje konstatacijom kako je naš najveći problem u poremećenom sistemu vrednosti.

Pa, ko još danas ima strpljenja za takve stvari, pored toliko ekonomskih problema i posle toliko ličnih i političkih nedaća?! I to sad, kada se „vreme ubrzalo“, i kada se na jednoj strani bije odsudna bitka oko dobijanja statusa kandidata za EU, a na drugoj sprema nacionalno-socijalna revolucija koja će, razume se, poništiti sve štetne posledice one prethodne. (A u oba slučaja će svi naši problemi biti zauvek rešeni.) Dakle, sada, kada se vlada konačno rekonstruisala i kada se rešava da li će ili neće SNS odustati od još jednog svog veličanstvenog mitinga. Sada kada su na najbolji način, uz nepristrasno posredništvo EU, otpočeli pregovori između Beograda i Prištine o regulisanju međusobnih odnosa. Sada, kad se upravo završava „Dvor“, i otpočinje još jedna sezona „Velikog brata“.

Kome govoriti da sistem vrednosti nije neka apstrakcija, neko dosadno „filozofiranje“ pogodno samo za subotnji „kulturni dodatak“ i sitne televizijske sate na drugom programu RTS-a, i koga ubeđivati da nam verovatno neće krenuti nabolje dok ne shvatimo da priča o poremećenom sistemu vrednosti ima direktne veze sa većinom ovde pomenutih stvari?

Zapravo, srpsko društvo kao da se deli na dve nejednake grupe. Manjinu, koja se ponaša kao da je manje-više sve u redu i da, uz određene teškoće i unutrašnje tranzicione slabosti, zemlja napreduje u dobrom smeru. I većinu, koja zna ili na svojoj koži oseća da nije tako, ali dubinski i suštinski dezorijentisana, ne zna gde da se okrene i veruje da je problem u nekoj konkretnoj ličnosti (Milošević, Koštunica, Tadić...) kojoj žele da vide leđa. I čim taj neko ode, a u pitanju je, razume se, najčešće aktuelna vlast, Srbija će, veruje se, konačno procvetati. A, s druge strane, vidimo da posle svake od tih velikih promena zemlja kao da tone sve dublje i dublje.

Naravno da sam ovaj tekst mogao početi i atraktivnije. Mogao sam odmah izraziti svoje zgražanje nad činjenicom da je grupa umetnika iz Srbije na gostovanju u Sarajevu javno podržala generala armije BiH, osumnjičenog za jedan od najgnusnijih i najdokumentovanijih zločina nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici, a za koji ni posle skoro dvadest godina niko nije odgovarao. I mogao sam se iščuđavati što je to isto učinila, odnosno, podržala Divjaka, i grupa nevladinih organizacija iz Beograda – obratite pažnju, beogradske NVO, ne udruženja ratnih veterana iz Sarajeva ili „branitelja Vukovara“. I mogao sam se retorički pitati da li je moguće čak i zamisliti suprotan, odnosno analogan slučaj, to jest, da glumci i NVO-isti iz Zagreba i Sarajeva pružaju podršku nekom srpskom generalu optuženom za ratni zločin. Ali glupo je i pogrešno baviti se samo jalovim katalogizovanjem ovakvih nonsensa i osudom konkretnih aktera, bez obzira na to što ti „junaci“ zaslužuju svaku osudu. Problem je, kao što rekoh, mnogo složeniji od pukog nemorala i individualne nepameti.

Jer, da nije rasturen sistem vrednosti koji neguje i afirmiše zdrav patriotizam, lično i kolektivno dostojanstvo, vrednost rada, poštovanje porodice i tradicije, poštovanje tuđeg i očuvanje sopstvenog identiteta, ova blamaža Sergeja Trifunovića i ekipe filma „Montevideo, bog te video“ naprosto ne bi bila moguća. Baš kao što ne bi bilo moguće da „srpske“ nevladine organizacije prozivaju srpsku vlast i srpsko tužilaštvo za ratne zločine zbog nepovučene optužnice protiv Jove Divjaka i Ejupa Ganića za zločin u Dobrovoljačkoj. (I baš kao što, uzgred budi rečeno, ne bi bilo moguće da hvale vredan gest siromašnog Milanka Obućine iz Sjenice, koji je pronašao i vratio novčanik sa preko četiri hiljade evra, u domaćim medijima dobije tretman čuda neviđenog, otprilike kao da su se vanzemaljci iskrcali na vrhu Avale. No, pošto je dobro poznato kako nije vest kada pas ujede čoveka, već obrnuto, time smo, zapravo, svi priznali da je slučaj poštenog Milanka samo jedan ekscentričan, takoreći, bizaran izuzetak, a da je redovno stanje nešto upravo suprotno njegovom časnom gestu.)

Jedna od komičnijih stvari u svemu ovome jeste to što je „Montevideo“ po gotovo nepodeljenim ocenama odličan film, jedan od boljih i poštenijih u novijoj srpskoj kinematografiji. I jedan od retkih u poslednjoj deceniji u kojem nema autošovinizma, antimiloševićevske „partizanštine“ i primitivne, „prodemokratske“ i antinacionalne propagande. Ali teško je brčkati se dugo u kaljuzi, a ostati čist i neukaljan. A naši, domaći, srpski umetnici, kulturni, javni i politički radnici su godinama vežbali da se posipaju pepelom i da se u ime Srbije izvinjavaju i za što jesu i za što nisu krivi. Tako su političari sticali epitet „demokratskog lidera“ i „faktora stabilnosti“, a umetnici dobijali aplauze, nagrade, uloge i koproducentske ugovore od regionalnih i evropskih kulturnih institucija. A, bogme, i ovde kod kuće bivali hvaljeni zato što „otvaraju vrata“, „uspostavljaju porušene mostove“ i „doprinose regionalnoj saradnji“.

I pošto je već takvo stanje uspostavljeno kao više-manje prirodan i podrazumevani „standard“, zašto se onda čuditi i zgražavati ako u svojoj gluposti, bahatosti ili neiskustvu poneki umetnik ili NVO aktivista ode još i koji korak dalje, pa u žaru dobrosusedstva i regionalne saradnje, eto, malo uzme da javno podrži i optuženog za ratne zločine protiv sopstvenog naroda?

Pretpostavljam da će nekome ova slika delovati suviše mračno i rezignirano. Ali mene više brine nešto drugo. Naime, kada je reč o našem državnom, nacionalnom i moralnom propadanju, čak i verovanje da, valjda, negde ipak mora postojati kraj, odnosno dno, lako može da se ispostavi kao iluzija i preterani optimizam.