Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Savamala – srpski „Votergejt“
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Savamala – srpski „Votergejt“

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 10. jun 2016.

Moglo bi se dogoditi da noć između 24. i 25. aprila ne bude zapamćena po izborima i drami oko toga ko je sve i ko nije prešao cenzus, nego po izbijanju najveće afere u istoriji „napredne“ Srbije. Pod okriljem noći, nepoznata lica su porušila deo objekata u blizini gradilišta „Beograda na vodi“, prolaznicima koji su se tu zatekli ljudi u fantomkama su oduzeli mobilne telefone, policija nije intervenisala i nije se oglašavala na pozive. Nadležni su se narednih dana pravili ludi i izlazili sa objašnjenima uvredljivim za zdrav razum. A u međuvremenu je pod dosta neobičnim okolnostima preminuo i jedan (jedini?) neposredni svedok, što je čitavom događaju dalo dodatni misteriozni i mračni karakter.  

Prosto je neverovatno i više nego indikativno kako „službeni“ tabloidi, inače ekstremno senzacionalistički i „lešinarski“ nastrojeni, ovu temu drže nisko, ne zasipaju javnost informacijama iz istrage, ne nude milionske nagrade za pomoć u pronalaženju počinilaca i ne bave se spekulacijama ko bi sve mogao da bude upleten. 

„Tehnički“ premijer je u jednoj stvari zaista u pravu. Bilo je u novijoj srpskoj istoriji i mnogo gorih i problematičnijih stvari. Skandalozno je bilo paljenje skupštine. Skandalozan je bio upad naoružanih ljudi u Narodnu banku. Skandalozno je bilo svojevremeno hapšenje Miloševića u kojem su takođe učestvovali ljudi pod fantomkama. No, nisu tu bile toliko skandalozne fantomke (koje se, uzgred rečeno, obično i koriste prilikom nekih delikatnih, na primer, antiterorističkih i sličnih operacija), koliko je problematičan bio razlog zbog kojeg je akcija preduzeta, i koliko su bili problematični neki njeni izvođači – pripadnici zemunsko-surčinskog klana – koji su se ispod fantomki krili.

Ovaj put se, po svemu sudeći, ispod fantomki nisu nalazila tako „slavna“ i opasna lica. Ali je skandalozna sama ideja da se nešto što je rutinska intervencija u jednom imovinsko-pravnom sporu izvodi pod fantomkama i pod okriljem noći. A najskandalozniji je veo ćutanja koji je vlast pokušala prebaciti preko ovog slučaja. Da se nisu oglasili poverenik za informacije i Zaštitnik građana – a naročito da se tim povodom nije sakupila prilično velika građanska inicijativa koja je za kratko vreme organizovala za savremene srpske prilike dva velika i uspešna protesna okupljanja – ovo bi ostala samo marginalna vest i završila u nekom jedva zabeleženom opozicionom saopštenju.     

Stariji i obavešteniji čitaoci verovatno se sećaju afere Votergejt koja je je na početku takođe delovala bezazleno i jedva zabeležena u ondašnjim američkim medijima. A iskomplikovala se i zakotrljala u lavinu koja je izazvala najveću političku krizu u istoriji savremene Amerike baš zbog pokušaja zataškavanja i u međuvremenu iskrslih indicija da je u priču umešan predsednik SAD, odnosno njegovi najbliži i najpoverljiviji saradnici.

Imala je naprednjačka (čitaj, Vučićeva) vlast potencijalno mnogo gorih afera i svakako je činila evidentno gore stvari – od potpisivanja Briselskog sporazuma, do smanjenja plata i penzija, sporazuma sa NATO, pokušaja prodaje Telekoma i PKB-a, problematičnih tendera i privatizacija – ali je sve to, usled specifičnih medijsko-političkih okolnosti koje ovde vladaju, ostajalo i bez šireg odjeka i bez bilo kakve sankcije. Pa šta to onda aferu „Savamala“ čini izuzetkom? Rekao bih očiglednost brljotine i očiglednost namere da se tema zataška po principu „pojeo vuk magarca“.

Briselski sporazum je, na kraju krajeva, pravno-politička stvar. Ako je neke sankcije trebalo da bude, mogla je da dođe ili od strane ustavnog suda (koji se, pomalo „pilatovski“, proglasio nenadležnim), ili od strane građana na izborima – što se nije dogodilo. Plate i penzije, Telekom, sporazumi sa MMF-om i ostalo, takođe je stvar ekonomske politike, strategije i odluke.  Ja mislim da je loše, premijer i vlada misle da je odlično. Pucnji i bomba na kuću poslanika Slaviše Ristića jesu dramatični – a vrlo lako se moglo dogoditi i da izazovu pravu tragediju – ali ih ipak nije lako dovesti u direktnu vezu sa vladajućim strukturama. Helikopter jeste tragedija, i jeste primer kršenja procedura, ali je vešto ispinovan dobrom voljom i, navodno, časnim motivima.

Zato je Savamala tako važna. To je „pištolj koji se puši“. Tu ne može biti vađenja u stilu – „jeste, kršili smo malo pravila, ali su nam namere bile plemenite,  hteli smo da spasemo jedan ljudski život“. A ne može proći ni pranje ruku u smislu „NN. počinioci, radimo na slučaju, javnost će biti obaveštena“. Isuviše je očigledno da su „fantomi iz Savamale“ radilo po nalogu vlasti i/ili pod zaštitom vlasti. Samo je pitanje koliko je taj nivo vlasti bio visoko i da li je reč o formalnim ili neformalnim strukturama. I tu će se veoma teško naći koliko-toliko uverljiva priča i adekvatan žrtveni jarac – čak i za naprednjačko, ne naročito obrazovano, vispreno ili radoznalo biračko telo.    

Verujem da je Vučić bio kao retko kada iskren onda kada je aktere iz Savamale nazvao „idiotima“. Nevolja je, međutim, što su ti „idioti“, po svemu sudeći, ili njemu bliska, ili sa njemu bliskim osobama povezana lica. Uostalom, ni Nikson, onomad, nije naredio, niti u prvi mah znao za provalu svojih „idiota“ (u krugovima administracije su ih interno zvali „vodoinstalateri“) u sedište demokratske stranke. I, uopšte uzev, sam Nikson je u čitavoj toj stvari bio kud i kamo neviniji nego što je Vučić u ovoj. Ali ga to nije spasilo afere i „komandne“ odgovornosti. Kao što ga nije spasilo to što je kupovao vreme i pokušavao da javnost da umiri žrtvovanjem, odnosno ostavkama u aferu neposredno umešanih saradnika.   

Tekst je objavljen u Politici

 

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner