Шарени воз и кићена издаја

„А шта Ви, Ђорђе, имате против наших националних симбола?“ „Зашто сте Ви против тога да наши грађани са севера КиМ имају бољу везу са остатком Србије?“ „Зар и Ви одобравате употребу силе против нашег народа на Косову и Метохији? „Забога, није то тенк, то је само воз!“ Ово су само неке (пристојније) реакције које су прорежимски коментатори и „ботови“ на друштвеним мрежама остављали поводом моје критике на рачун „операције косовски воз“ и њеног неславног исхода. Уосталом, сличну „аргументацију“, у форми љутитих контрапитања, употребио је и премијер Вучић, обраћајући се новинарима на конференцији за штампу.

Након читавог овог скандала остаје дилема да ли је у питању само гаф, глупост и омашка – или је, пак, неко читаву ту операцију намерно смислио и лансирао, не би ли прикупио мало јефтиних политичких поена и евентуално замаскирао, односно скренуо пажњу са нечег већег и крупнијег (на пример, најављене продаје ПКБ-а, или неких нових уступака Приштини у преговорима који се управо ових дана, на највишем нивоу, настављају у Бриселу)?

Сумња да је у питању ово друго додатно расте када се погледају изјаве премијера Вучића на ту тему, а нарочито она – „Ја сам лично зауставио воз“, коју је последњих дана небројено пута је поновио. Шта рећи на ово? Онај ко је имао ауторитета да воз „лично“ заустави – очигледно је (једини?!) имао могућност и да га лично пошаље. И обрнуто. Уколико је НЕКО, мимо премијеровог знања и овлашћења, приредио ову бруку са кићеним возом –  на пример, Марко Ђурић – тај је морао бити експресно смењен, односно поднети оставку у року од 24 часа.

Има, наравно, много горих, важнијих и проблематичнијих аспеката „косовске политике“ актуелне власти. Међутим, тешко да има очигледнијег,  трагикомичнијег, јаснијег и јаднијег примера и доказа о каквој се политици ради.

Пошаљемо воз, па га онда („лично“) заустављамо. Пар дана се бусамо у јуначке груди, за домаћу медијску употребу. А онда се пар дана, по Давосу, пред Курцом, Могеринијевом и Ангелом Меркел, хвалишемо како смо лично зауставили ескалацију сукоба и спречили да буде „крви до колена“. Згражамо се над покретом косовских полициских формација, а „лично“ смо, односно власторучно потписали Бриселске споразуме – којима су наше безбедносне снаге (укључујући и „цивилну одбрану“) на северу КиМ прешле под команду Приштине. Прихватимо да „нормализујемо саобраћај“ преко моста на Ибру и обавежемо се да ћемо уклонити барикаду која је на том мосту годинама стајала као нека врста физичке и симболичке препреке. А онда тобоже „лукаво“ ту барикаду заменимо „парком мира“ – који ћемо, разуме се, такође морати уклонити, односно померити на захтев Брисела, Берлина и Приштине.      

Управо та понижавајућа, инфантилна и провидна игра скривалице, гарнирана псеудојуначењем пред камерама домаћих медија, пече и понижава горе од најотвореније предаје и окупације

Управо та понижавајућа, инфантилна и провидна игра скривалице, гарнирана псеудојуначењем пред камерама домаћих медија, пече и понижава горе од најотвореније предаје и окупације. Зашто бар петину те „срчаности“, односно бахатог силеџијства које изливају пред српском јавношћу и над домаћим критичарима премијер, председник, министар спољних послова и шеф канцеларије за КиМ не саспу у лице својим бриселским, берлинским и давоским саговорницима?  Е, али онда вероватно не би било свих ових силних похвала и подршке за „најбољу“ и „најреформскију“ владу у новијој српској историји. А вероватно не би било ни саме те владе. Како ове данас, тако ни оне 2012.