Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Rekvijem za Libiju |
ponedeljak, 18. jul 2011. | |
Kao analitičar domaćih političkih zbivanja ovaj tekst bih mogao početi kratkim osvrtom na odluku Esada DŽudževića da se više ne smatra članom vladajuće većine. Ne ulazim sada u razloge kojima je DŽudžević taj korak pravdao, ne mislim, takođe, ni da će njegov potez trenutno naročito zakomplikovati političku scenu, niti da će ugroziti vladajuću većinu u skupštini Srbije, ali skrećem pažnju da je DŽudževićeva „principijelna odluka“ samo uvertira i tek blagi nagoveštaj onoga što ćemo gledati u narednom periodu, a o čemu sam na ovim stranicama pisao pre nekoliko meseci, povodom ukidanja tzv. blanko ostavki. Nema doslovno nikoga iz političkog života, bilo da je u vlasti, bilo u opoziciji, ko se privatno nije složio sa mojom tadašnjom ocenom da će navodno „oslobađanje“ poslanika od stege partijskog mandata zapravo dovesti do berze poslanika, ad hok trgovine poslaničkim mandatima i, sve u svemu, obesmišljavanja izbornog procesa, daljoj kompromitaciji demokratskih procedura i još većeg izneveravanja volje naroda nego do sada. Ali pritisak NVO sektora, briselskih činovnika i domaćih „eksperata“, uz pozivanje na „evropska iskustva“, stavove Venecijanske komisije i obavezu ispunjavanja postavljenih nam „domaćih zadataka“, bili su jači ne samo od mojih argumenata, nego čak i od realnog, dugoročnog interesa domaće partijske oligarhije. Uzgred rečeno, kada ovako klecaju pod relativno slabim pritiskom, i to još u stvari u kojoj je donekle ugrožen i njihov lični, odnosno grupni interes, možemo samo pretpostaviti kako i koliko se opiru i koliki otpor pružaju po drugim pitanjima. Mogao bih se takođe osvrnuti i na sve učestalije glasove sa raznih strana političkog spektra da je potrebno izvršiti „reviziju pljačkaških privatizacija“ i u tim pozivima, koji se periodično aktuelizuju na svakih par godina, prepoznati siguran znak – nešto kao kukurek, ljubičice i ostale „vesnike proleća“ – da se izbori polako, ali neumitno bliže. (A pomenuta revizija naravno da jeste potrebna i da ju je trebalo izvršiti odavno, ali ne samo „pro forme“ i u svrhu predizborne demagogije.) Ali zaista ne mogu da se bavim lokalnim političkim tricama kada se tu pred nama, pred ravnodušnim pogledom svetske javnosti, uz ćutnju ili čak odobravanje svetske intelektualne elite, ubija jedna država i krvari jedan narod, veštački spajan i razdvajan tuđom političkom voljom i lenjirima kolonijalnih kartografa. Ako smo nekada imali dilemu kako to da se svetsko javno mnjenje zamajava raznim glupostima i polako privikava na scene razaranja u Jugoslaviji, Iraku, Libanu ili Avganistanu, ako smo se nekada nervirali i pitali kako to da „oni“ mogu mirno da žive, rade i zabavljaju se dok nas bombarduju i dok mi ginemo, sada možemo natenane studirati kako to funkcioniše. „Ubijaju jedan narod!“uzvikivao je Viktor Igo u francuskoj skupštini 29. avgusta 1876. i govorio o interesima, ravnodušnosti i licemerju svetskih vlada, pri tome apelujući i računajući na „čovečnost“, „čovečanstvo“ i svetsko javno mnjenje. Danas je stvar još mnogo gora – danas tzv. svetskim javnim mnjenjem gotovo u potpunosti gospodare vlade i vladari koji sada govore upravo u ime „čovečanstva“, „humanosti“, „demokratije“ i ljudskih prava“ i više nema zemaljske instance na koju žrtva može da se poziva i od koje može da očekuje spas. Igo je u tom svom čuvenom govoru govorio o Srbima. Bio je to pretprošli vek. Krajem prošlog, Srbi su ponovo bili žrtva i meta udružene nepravde, licemerja i ravnodušnosti. Zato bismo mi morali biti poslednji na svetu koji će podleći ovom malignom koktelu brutalne sile, oportunizma, površnosti i potiskivanja koji dominira svetskom politikom i svetskim javnim mnjenjem i ne bi nam smela biti nikakva uteha to što su, navodno, „drugi još gori“, i što su, na primer, Bugarska, Hrvatska i slične zemlje u svom oportunizmu i ulizištvu svetskim moćnicima otišle i koji korak dalje. Za razliku od mnogih zapadnih – pa i nekih ovdašnjih – političara, institucija i intelektualaca, ni ja ni NSPM nikada nismo dobili ni jednu libijsku donaciju, niti na nju računamo u budućnosti. Nikada nisam imao mnogo simpatija za libijski sistem i njegovu kombinaciju islama, socijalizma i neposredne demokratije, niti za Gadafijev bizarni i ekstravagantni stil, a još manje za njegovu ambiciju da „izvozi revoluciju“. Ali, zaboga, tamo besni rat, tamo uništavaju jednu zemlju i ubijaju jedan narod – sve pred ravnodušnim očima anesteziranog svetskog javnog mnjenja i uz apsolutno morbidna, sve apsurdnija, sve ciničnija i sve bahatija obrazloženja vodećih ličnosti zapadnih intervencionista. Dok NATO bombe neselektivno pljušte po civilnim i vojnim ciljevima širom Libije, i dok uz takvu vazdušnu potporu pobunjeničke snage vode tenkovske ofanzive na širokom frontu oko Brege i prema Tripoliju, dok Pariz i London ubrzano šalju pojačanja u vidu novih aviona, helikoptera i ko zna koliko „operativaca“ na terenu, Hilari Klinton i njen britanski kolega Hejg izjavljuju da se napadi moraju nastaviti i intenzivirati jer „Gadafi nastavlja da tlači svoj narod i ugrožava ga“. Prelomni događaj se verovatno odigrao u noći između 30. aprila i 1. maja kada su u planski izvedenom ubilačkom napadu NATO bombardera ubijeni Gadafijev najmlađi sin i troje unučadi starosti od četiri meseca do tri godine. Od tog trenutka, jedna nelegitimna vojna intervencija prerasla je u „savršen“ (u smislu „perfektan“, „potpun“) zločin, a svi koji su u toj akciji učestvovali postali su saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Paradoksalno, ali po razumljivom psihološkom i političkom obrascu, nakon ovog užasnog zločina saučesnici u njemu su se još čvršće integrisali, dok je čak i ono do kraja neizmanipulisano javno mnjenje počelo naprosto da okreće glavu od ove bolne i neprijatne teme. Jer sa tom slikom u glavi naprosto ne možete mirno živeti i uživati u svojoj omiljenoj seriji, derbiju ili rijaliti programu. Sem toga, nakon tog događaja postalo je jasno da je stvorena situacija „ili Gadafi, ili mi“, odnosno „ili Libija ili kredibilitet zapada“ i da će, shodno tome, napadači morati da idu do kraja u svojoj misiji „uterivanja demokratije“ u vrelom libijskom pesku, pa su i mnogi, u početku neutralni, požurili da se na vreme prestroje na pobedničku stranu. . Vredi, takođe, obratiti pažnju i na držanje Rusije i Kine, koje ne samo da su dozvolile izglasavanje rezolucije u Savetu bezbednosti kojom se zapadnim saveznicima daju praktično odrešene ruke za intervenciju u Libiji, nego čak nisu mogle ili nisu htele da spreče ni sramno podizanje međunarodne optužnice protiv Moamera Gadafija, optužnice kojom se – još jednom – međunarodna pravda pokazuje kao instrument i sluškinja zapadnih dnevnopolitičkih interesa. I dok pesimisti smatraju da je to dokaz slabosti i nemoći Rusije i Kine da se ozbiljno suprotstave volji zapadnih imperijalista u stvarima do kojih je ovima zbilja stalo i na kojima insistiraju, optimisti, pak, pokušavaju u tome da pronađu elemente lukavstva i namere da se zapad uvuče u jedan besperspektivan pustinjski rat i tako izblamira i oslabi. Ali šta god od toga da je slučaj, činjenica je da se ubijanje Libije nastavlja i da niko ništa ozbiljno ne preduzima da se to spreči. Svojevremeno su se po stranicama srpskih medija odbrojavali dani do izbora i smene Miloševića, pa do početka EGZITA, do iseljenja Tomislava Nikolića iz Bulevara Zorana Đinđića i sličnih, više ili manje važnih, odnosno besmislenih stvari. Zato je ta forma već malo potrošena. Ali je, u ovom konkretnom slučaju, takođe možda i najviše što možemo da učinimo u ovom trenutku to da ne okrećemo glavu, da pamtimo, da svedočimo i da podsećamo. Danas je osamnaesti jul 2011. i 122. dan zločinačke agresije na Libiju. |