Prigušena pitanja, vođa i udvorištvo

Za promenu, ovu kolumnu neću započeti podacima o povećanju srpskog javnog duga – što ne znači da on u međuvremenu opet nije porastao za još nekoliko stotina miliona evra. Ali to više i nije vest. Kao što u Srbiji nije vest gotovo ništa što se ne uklapa u vizuru iz koje vlast, posredstvom podatnih medija, gleda samu sebe u ružičastom ogledalu. 

Doduše, nije da se, ako se baš potrudite, ne može pronaći i to da je, na primer, pre mesec dana, „Akademija inženjerskih nauka Srbije“, skup najvećih srpskih stručnjaka iz ove oblasti, na čelu sa dekanom Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu profesorom Brankom Kovačevićem, detaljno obrazložila svoje arumente protiv prodaje Telekoma. Ali su ti argumenti naprosto ignorisani od strane vlasti i unisono prećutani u velikim elektronskim medijima.  

Teoretski gledano, moguće je pronaći i stav „Akademije arhitekture Srbije“, koju čini  40 uglednih članova, među kojima je 17 profesora Univerziteta, o tome da je „Beograd na vodi“ stručni i zakonski skandal i poziv republičkoj i gradskog vlasti da pod hitno obustave taj projekat ("ponižavajuća je činjenica da je, umesto urbanističkog plana, jedna maketa kojoj se ne zna ni autor ni poreklo postala glavna matrica dalje razrade prostornog plana, za najvredniji deo grada ".) Ali to se svakako neće moći čuti u vestima i studijima nacionalnih televizija u kojima razdragani voditelji i spikeri sede ispred džinovskih i glamuroznih panoa „Beograda na vodi“.

Isto tako, u mejn-strim medijima nema ni „Briselskog sporazuma“, niti ozbiljne debate o njemu, iako se već dve godine čitava državna politika vrti oko ovog dokumenta kojim se aktuelna vlast obavezala na povlačenje srpskih državnih struktura sa severa KiM i obezbedila sebi podršku relevantnih (zapadnih) centara moći.   

E, sad. Da li je to „cenzura“, „autocenzura“, „spinovanje“ ili nešto četvrto, nije od presudnog značaja. Činjenica je da nekih stvari, nekih pogleda i nekih legitimnih stavova naprosto nema, ili makar nema u onom delu medija koji odlučujuće utiču na kreiranje javnog mnjenja. I to je barem jedan deo odgovora na pitanje kako je moguće da aktuelna vlast – još uvek – ima tako visok rejting, uprkos više-manje katastrofalnim rezultatima u skoro svim oblastima.

Zovite to kako hoćete, ali poenta je da se neke teme i neka pitanja naprosto ne postavljaju ili skrajnjuju i guraju pod tepih „velikih“, naročito elektronskih medija.   

- Da li su tokom beogradske „Parade ponosa“ žandarmi, iz čistog mira, napali premijerovog i gradonačelnikovog brata, i njihovu vojnu pratnju – ili su bili isprovocirani njihovim bahatim ponašanjem i odbijanjem da se povinuju naređenju („znate li vi ko sam ja“ itd)  

- Da li je vojni helikopter pao i sedam života izgubljeno zbog magle, kvara ili greške u navođenju? I kako to da u slučaju nemačkog aviona već posle dan-dva imamo gotovo sve relevantne podatke i audio snimke sa mesta nesreće, a ovde – barem do trenutka kada nastaje ovaj tekst – niko da objavi čak i tako banalan podatak da li je i ko od ministara i ko od novinara čekao helikopter na surčinskom aerodromu? (To, naravno, ne znači da su oni za bilo šta krivi ili odgovorni, ali utoliko pre nema razloga za skrivanje i mistifikacije u tom pogledu.)

- Kada i na koji način, odnosno na osnovu kog dokumenta je Vlada Srbije angažovala konsultantsku kuću bivšeg britanskog premijera Tonija Blera (“Tony Blair Associates”) za pomoć u formiranju stručnih timova u okviru kabineta predsednika Vlade?  Ko je i kada u ime Vlade Republike Srbije potpisao bilo kakav dokument (ugovor, memorandum o razumevanju ili bilo kakav projektni dokument) kojim se predviđa angažovanje ove konsultanske kuće, kolika je cena tog angažmana  i kakva je uloga Ujedinjenih Arapskih Emirata u čitavoj ovoj priči?

- Da li je normalno da premijer, kad god mu malo zatreperi rejting, kao keca iz rukava, svako malo potegne Miroslava Miškovića i zaveru satkanu od špalira spoljnih i unutrašnjih neprijatelja?

- Ako se još i može progutati to da vladajuća stranka, van predizborne kampanje, organizuje mitinge podrške samoj sebi, i hvali se njima, da li je normalno da sistematski organizuje bukačke grupe zadužene da rasturaju skupove političkih protivnika? I kako se zove poredak u kome to normalno?      

- Kako je moguće da nikome od svih mogućih aktera koji ovih dana pune stranice i ekrane srpskih medija i govore o tome kako je zahtev za povratak Vojislava Šešelja u Hag, zapravo, „udar na Srbiju“ i „pucanj na Vučića“ (zar nije ipak pre udar na Šešelja i SRS?) nije palo na pamet da se zapitaju nije li ipak malo protivrečno što su isto to (udar na Srbiju, Vučića i SNS) govorili i kada je Šešelj jesenas bio puštan iz Haga? Uzgred, šta bi tek govorili i na koga bi to bio udar, da je, kojim čudom, nalog iz Haga upućen ne Šešelju, nego Vučiću lično?

- Zašto ja, odnosno zašto čitava srpska javnost, tek od Edite Tahiri mora da saznaje da je prošle nedelje postignut sporazum o raspuštanju srpske „Civilne zaštite“ na severu Kosova (što je kasnije nevoljno potvdio i naš „oficir za vezu“ u Prištini Dejan Pavićević) i integraciji njenih pojedinih članova u kosovski sistem?

Verujem da su neka od ovih pitanja vrlo neprijatna za vlast. (Ali moguće i da neka ne predstavljaju problem.) Ali apsolutno sam siguran da čak i najneprijatnija od navedenih pitanja i čak najkritičkiji od tekstova koji se tu i tamo mogu pročitati na račun premijera ni izdaleka nisu tako potencijalno destruktivni i opasni po njega koliko je to jedna vrsta kulta ličnosti i neukusnog udvorištva koje se širi poput epidemije i koje najbolje oličava lik i delo Aleksandra Vulina.

Šta hoću da kažem? Ako Aleksandar Vučić ikada padne sa vlasti, verujem da će tome manje doprineti kritički tekstovi koji se mogu pročitati na ovim stranicama (mada nipošto ne mislim da su beznačajni), a mnogo više to, već gotovo komično, urnebesno udvorištvo koje upražnjava ministar za rad i socijalnu politiku – a što se onda, samo manje nadahnuto, beskonačno reciklira po naprednjačkim krugovima širom zemlje Srbije – kada na pitanje o rekonstrukciji vlade kaže: "Srbija veruje ovoj koaliciji, Srbija veruje Vučiću, ja mu verujem i kao prijatelju i kao političkom savezniku... Verujem da će doneti najbolju odluku kada to bude bilo, uopšte nemam očekivanja, ne razmišljam o tome i kako odluči predsednik vlade tako će i biti".

A kada su im-mu takvi ministri, zamislite samo kakvi su tek glasači.