„Odisejeva zora“ i civilizacijski sumrak – jedan pogled iz Srbije

Nemojte mi samo reći da Gadafija ruše zbog toga što je autoritarni vladar bez demokratskog legitimiteta. Naravno da Libija nije ni Švajcarska ni Švedska, već jedna pomalo bizarna porodična diktatura, u to nema sumnje. Ali, isto tako, nema sumnje ni da je u odnosu na neke od svojih arapskih pandana, uključujući tu i američke mezimce iz saudijskog kraljevstva, Gadafijeva DŽamahirija delovala malte ne kao demokratska Atina iz Periklovog "zlatnog doba".   

Uopšte, mnogo toga bi u vezi sa ovim arapskim revolucijama bilo smešno – samo da nije otužno i tragično. Na primer, bajka o nenaoružanim libijskim civilima koji zauzimaju tenkove i obaraju Gadafijeve ratne avione. Ili to kako je okupljanje između par desetina i par stotina hiljada demonstranata na trgu u Kairu moglo da sruši Mubarakaov režim. A da i ne pominjemo informativno „pokrivanje“ svih ovih događaja. 

U isto vreme dok je – katarska – Al DŽazira u krupnim kadrovima pratila svaki treptaj antigadafijevskih demonstranata u Bengaziju i u drugi plan potiskivala čak i informaciju o pogibiji sopstvene novinarske ekipe na teritoriji koja je pod kontrolom libijskih pobunjenika, tu pod nosom, u Bahreinu, odnosno, u njihovom najbližem susedstvu, odvijalo se krvavo gušenje opozicionih protesta, uz to praćeno stranom vojnom intervencijom iz susedne Saudijske Arabije. E, ali u Bahreinu je na vlasti lokalna američko-saudijska marioneta, a protestanti su uglavnom bili pro-iranski šiti, tako da ni zapadna politička javnost, niti kamere Si-en-en-a i Al DŽazire za tu priču nisu pokazivali naročito zanimanje. Sa početkom bombardovanja, ova informativno-propagandna histerija je, razume se, još dodatno eskalirala, sa već komičnim detaljima kao što je Si-en-en-ova karikaturalna sinhronizacija Gadafijevog govora koji, valjda da bi zvučalo što odbojnije, čita promukli glas na lošem engleskom, sa arapskim akcentom.   

Posebna tema jeste držanje Rusije (pa i Kine, mada je poznato da Kinezi principijelno nikada ne koriste veto, sem kada se radi o Tajvanu i njihovim najneposrednijim nacionalnim interesima) prilikom glasanja o rezoluciji o „zoni zabranjenog leta“ nad Libijom u Savetu bezbednosti UN. Ovih dana, od lokalnih, što profesionalnih, što samozvanih hvalitelja/branitelja dogme o nepogrešivosti ruske politike odmah se moglo čuti kako je to sigurno neko novo „rusko lukavstvo“ i da ne treba ništa da se brinemo, pitamo i sumnjamo. Oni iskreniji, pošteniji i naivniji obični građani su mahom ostali zbunjeni i razočarani. Dok domaći anglofili, razume se, seire i podsećaju kako su oni oduvek govorili da „Rusi nikada nikom nisu pomogli“ i da će uvek ostaviti na cedilu svoje saveznike. 

Naravno da je svetska geopolitička utakmica dobrano poodmakla, da se igra u velike uloge i da u toj partiji sudbina Gadafija i čitavog libijskog, srpskog itd. naroda predstavlja relativno beznačajnu stavku. I naravno da Rusi tu neće ostati bez određenih kompenzacija, bilo u vidu gotovo izvesnog skoka cene nafte, pa do očekivanog porasta antizapadnog raspoloženja u arapskim masama. Ali za Rusiju i Kinu, ukoliko imaju nekih globalnih ambicija, nije ni malo zgodno da se stvara utisak kako zapadnjaci uvek na kraju nametnu svoju volju, dok se oni na kraju uvek povuku. Zato ne treba imati dileme da će ova ruska uzdržanost pogotovo u Srbiji imati snažan i bolan odjek, pogotovo u onom rusofilnijem delu javnog mnjenja i baciti određenu senku na atmosferu pred predstojeću Putinovu posetu.    

I, napokon, gde smo tu mi? Pa, ovaj put, začudo, čak i nismo stigli da se previše obrukamo (mada za to još uvek nije kasno), ili je barem naša bruka trenutno sitna u odnosu na sramotu velikana sa istoka i zapada. S jedne strane, Gadafijeva Libija je bila naš stari, iskreni i dokazani prijatelj. A sa druge, opet, Gadafija danas bombarduju oni sa kojima mi, tačnije, naša oficijelna vlast i naša nazovi opozicija, očajnički želimo da budemo prijatelji. S treće strane, posle ovog javnog časa i globalne demonstracije „sile koja boga ne moli“ manje se može zameriti svima koji žele da izvlače naravoučenije o tome kako se u ovom slučaju treba držati „mudro i pragmatično“, a što u prevodu i u konkretnom slučaju znači – licemerno i sebično. Ali nevolja je što je Srbija, s obzirom na svoje skorašnje iskustvo sa vrlo sličnom „humanitarnom intervencijom“ na sopstvenoj teritoriji, poslednja zemlja na svetu koja  bi za ovakvu vrstu poduhvata smela imati makar i mrvicu razumevanja.

 Napokon, sada možemo sa dosta izvesnosti zaključiti i šta bi nas, odnosno Srbiju čekalo da je Milošević 5. oktobra bio malo uporniji, hrabriji ili luđi – ili, pak, da ga njegovi vodeći generali i policajci nisu onako hladno i beskrupulozno osrtavili na cedilu, kao što jesu. Po svoj prilici, imali bismo građanski rat, forsiranu crnogorsku secesiju i NATO vojnu intervenciju radi zaštite ugroženih civila. Razume se, u Srbiji je, u tom času, postojala ipak jasna opoziciona većina, a što u libijskom slučaju nije sasvim jasno i verovatno se nikad neće moći sasvim utvrditi (a i u Srbiji nema nafte), ali princip je manje-više isti. Da se režim nije predao, a sistem raspao, već pripremljena i zahuktala mašinerija sigurno se ne bi zaustavila, pri čemu su „patnje civilnog stanovništva“ uvek samo dobrodošao razlog za pokretanje, ali nikada ne i za zaustavljanje intervencije.

Samo na prvi pogled paradoksalno, nakon svake nove „humanitarne“ intervencije i nakon svake “narandžasto-cvetne“ revolucije širom sveta – a to su samo dve strane istog novčića – zakonomerno raste nelagoda pri pomisli na naš, kako se nekad govorilo i verovalo, „jedinstveni“ slučaj spontanog narodnog bunta protiv autoritarne vlasti. Neke rane vreme može da zaleči, a neke sramote vremenom izblede. Ali neke kao da s protokom vremena rastu i postaju sve veće.