NATO, SOFA, IPAP i NSPO – da se Srbi ne osve(s)te

 „Drž`te lopova“, stari je prevarantski manir, poznat na svim meridijanima. Ali se mora priznati da ga je aktuelna vlast usavršila gotovo do perfekcije.

Kao najnovija ilustracija ove tvrdnje može da posluži zamešateljstvo koje se stvorilo povodom ratifikacije najnovijeg sporazuma Srbije sa NATO. Kao prvo, horski se ponavlja u redovima vlasti, ovaj sporazum uopšte nije nov. I uopšte nije loš. Naprotiv, kaže Premijer – a za njim to kao mantru ponavljaju i svi njegovi epigoni –  odličan je! Garantuje zaštitu Srbima na Kosovu, i obezbeđuje simetriju, to jest,  omogućuje  identična prava pripadnicima naše vojske na tlu zemalja Alijanse. (Pa će valjda sada naši vojni izaslanici da pohrle u SAD, Avijano ili Bonstil da „opserviraju“ i njuškaju NATO vojne tajne?!)  Ali, pazite sad, čak i ako je dotični sporazum sa NATO, kojim slučajem, loš – to je samo zato što su ga takvog, lošeg, još pre desetak godina  pripremili i usvojili zlotvori iz D(O)S-a i DSS-a. Tako je ostalo nejasno da li se premijer Vučić, zapravo, tim sporazumom ponosi – ali, eto, zbog urođene skromnosti nije hteo previše da se hvališe – ili je na njega nevoljno pristao, samo zato što su ga žuto-plave štetočine već stavile pred svršen čin, pa mu, jadnom, ništa drugo nije preostalo.   

Naravno da uvek postoji neka predistorija i neki više ili manje nepovoljan kontekst – i da su dosovski prethodnici dali svoj veći ili manji doprinos. Ali u sveopštoj i namerno proizvođenoj halabuci, čak i pažljiviji pratioci srpskih medija (a kamoli tek tzv. „obični“ građani i birači) teško su mogli da razaberu kako je Srbija za nešto više od tri godine pod vlašću SNS-a (čitaj: Vučića), gotovo kriomice, („u tišini“) potpisala i/ili ratifikovala tri strahovito važna i strahovito problematična sporazuma sa Alijansom i da je u tom pogledu daleko i višestruko nadmašila sve  prethodnike. I to je ta strašna i tužna istina koja se na različite načine zabašuruje, bilo otvorenom cenzurom i prećutkivanjem, bilo nesnosnim medijskim šumom, zamenom teza, spinovanjem itabloidi(oti)zacijom. 

Po mišljenju pukovnika Gorana Jevtovića (a njemu u ovim vojnim stvarima moramo verovati makar isto onoliko koliko smo doskora verovali Miroslavu Lazanskom), sporazumi koje potpisala i ratifikovala naprednjačka vlast, ne samo da su gori i dalekosežniji od onoga što su potpisivale prethodne vlade, nego je čak u mnogim su segmentima nepovoljniji po Srbiju čak i od čuvenog „sporazuma“ iz Rambujea 1999.

NATO osoblju u Srbiji, uključujući i osoblje Vojne kancelarije za vezu sa NATO sada je u Srbiji Zakonom garantovan pun diplomatski imunitet, oslobađanje od poreza i drugih dažbina, kao i slobodno kretenje i pristup svim objektima na celoj teritoriji Srbije (s tim da se „pristup zabranjenim bezbednosnim zonama usaglašava sa nadležnim organima Srbije“).

Ključni  sporazum sa NATO (Status of Forces Agreement, SOFA) potpisan je januara 2014. godine u Vašingtonu, od strane tadašnjeg SNS ministra odbrane Nebojše Rodića. Ratifikovan je julu 2015. u Narodnoj skupštini usvajanjem odgovarajućeg zakona.

Sporazum je potpisan i ratifikovan gotovo u tajnosti, tako da nije bilo nikakve javne debate o ovoj dalekosežnoj odluci, kojom je Srbija preuzela obaveze iz osnivačkih ugovora zemalja članica NATO potpisanih u Vašingtonu 1949, Londonu 1951. i Parizu 1952.

Dakle, iako formalno nije postala član NATO, Srbije se SOFA sporazumom obavezala na primenu ugovora i povelja koje su do tada važile isključivo za punopravne i zvanične članice NATO.  

Ali to, nažalost, nije bio kraj. Nakon SOFA sporazuma, Vučićev drugi ministar vojni (Gašić) je u januaru 2015. potpisao IPAP sporazum, operativni dokument, koji predviđa širok spektar zajedničkih aktivnosti i produbljivanje saradnje između Srbije i NATO na gotovo sve sfere u kojima je saradnja moguća.

Konačno, u septembru 2015. potpisan je sporazum sa „Organizacijom NATO za nabavku i podršku“ (NSPO) o „saradnji u oblasti logističke podrške“, i taj sporazum je ratifikovan u skupštini Srbije 12. februara ove godine. Javnost Srbije se donekle  „probudila“ tek nakon ovog trećeg sporazuma sa NATO, kojim je samo (definitivno?) institucionalno zaokruženo  neformalno približavanje Srbije NATO-alijansi. Hoću reći, možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste. I upravo ovo je, sviđalo vam se to ili ne, jedna od najkonkretnijih tekovina tri i po godine SNS-ovske vlasti nad Srbijom. Naravno, uz „Briselske sporazume“ sa Prištinom. Sve ostalo je više-manje samo propagandna magla i dim.     

Realno govoreći, sa ova tri sporazuma, Srbija, zapravo, i ne mora formalno da ulazi u NATO, jer ionako primenjuje osnivačke ugovore NATO i potčinjava svoj suverenitet NATO standardima i NATO komandi praktično u istoj meri u kojoj to čine i punopravne članice ove organizacije.

Iako je u prvi mah izgledalo da je – po običaju – bila pomalo zatečena, zvanična Moskva je u roku od nekoliko dana čak dva puta „izrazila zabrinutost“ zbog ovolikog približavanja i „primicanja“ Srbije u NATO, podsetila zvanični Beograd na njegovo zaricanje u vojnu neutralnost, te ocenila da je na delu „nametanje Štokholmskog sindroma Srbiji i srpskom narodu“, odnosno ponižavajuće identifikacije sa agresorom koja se nameće čitavom narodu. Konstatacija je u osnovi tačna. Ali se, valjda zbog diplomatskih i prijateljskih obzira, prećutalo da ovaj Štokholmski sindrom Srbiji ne nameću samo Vašington i Brisel (njihov cilj i njihov interes je jasan), već u toj samoponižavajućoj operaciji, nažalost, ključnu ulogu igra aktuelni režim i njegovi medijsko-politički telali. I tu ne pomaže nikakvo medijsko spinovanje, niti providan pokušaj uspostavljanja lažne simetrije u vidu ponovo aktuelizovane spremnosti da se, tobože, isti (diplomatski) status dodeli i ruskom humanitarnom centru u Nišu.

Čak i ukoliko na kraju, zbog propagandnih poena, približavanja izbora i umirivanja ruske strane, konačno i daju diplomatski status ruskim pripadnicima ovog centra, to neće i ne može stvoriti nikakvu ravnotežu, niti potrti štetu koja je napravljena serijom prethodnih poteza i ugovora sa Alijansom. I zato treba otvoreno reći da to što radi aktuelna vlast radi nije nikakva „neutralnost“. Baš kao što se, eventualno, naizmenično puzanje ne može nazvati „balansiranjem“. A još manje samostalnom spoljnom politikom.