Колумне Ђорђа Вукадиновића | |||
Лов на медведа |
петак, 06. мај 2022. | |
Прошла колумна на овом месту објављена је на самом почетку руске интервенције у Украјини и бавила се у делу наше јавности наметнутим и натегнутим поређењем са „НАТО интервенцијом“ у СРЈ, као и етичким и међународно-правним аспектом сукоба. У међувремену, све је то постало споредно, баш као и само међународно право, правда, истина и морални принципи. Имамо рат. Прави рат, и то „хибридни“, вишеслојан, хладни и врући, економски, информациони... Још мало, па тотални. И још мало, па светски.
Као прво, показали су се потпуно неоснованим планови, процене, надања или страхови о неком руском експресном и победоносном „блиц-кригу“. Упркос (пре)честим уверавањима из Москве како се операција „одвија стриктно по плану“, и без обзира што ми, наравно, не знамо тачно шта је тај „план“ био, јасно је да се Русија суочила са неочекиваним тешкоћама на разним нивоима, међу којима несумњиво озбиљни губици у људству и материјалу чак и нису међу оним најгорим. Иако то сада нико из руског политичког врха неће признати ни да му ставите нож под грло, али они ЈЕСУ рачунали са муњевитом операцијом „демилитаризације и денацификације“, која је укључивала брзу победу и смену режима у Кијеву. И ЈЕСУ калкулисали са дефинитивно нереалним роковима од пар дана или недеља. Коначно, чак и независно од временског оквира, јасно је да слање елитних јединица на Кијев (укључујући и спектакуларан хеликоптерски десант на аеродром Гостомел), па онда њихово повлачење након више недеља таворења, најблаже речено, не одаје утисак сјајне и осмишљене стратегије. И ту слаба утеха може бити чињеница да су се колико прошле године и Американци обавештајно и безбедоносно грдно обрукали у Авганистану. Наравно, фанатични русофили не дозвољавају да се ишта може десити изван руског плана и контроле. За њих је чак и шокантно потонуће крстарице „Москва“, командног и највећег брода руске Црноморске флоте, само „лукави маневар да се блокира излаз из украјинских лука“. Али довољно је само мало здравог разума да се закључи да је руска „специјална операција“ базирана на читавом низу погрешних обавештајних премиса, лоше организована и још горе спровођена. А што, опет, не значи да је осуђена на пропаст, и да на крају неће резултирати бар неким од, додуше, широко постављених и у ходу већ више пута модификованих руских циљева. „Медијски рат“ и уопште тзв. „мека моћ“ свакако су најслабији сегмент руске политике. С обзиром да је то убедљиво најмоћнији штих САД и Запада није ни било за очекивати да ће Русија по том питању моћи Бог зна шта постићи. Али они су тај рат – у први мах – замало изгубили чак и у рођеној кући.
Није било јасно да ли су ушли да одбране Доњецку и Луганску област које су управо „самопрогласиле“ независност од Украјине, или да од вишегодишњег екстремистичког терора заштите рускојезико становништво на истоку? Или да спрече улазак Украјине у НАТО („демилитаризација“) или отклоне потенцијалну нуклеарну и хемијско-биолошку претњу са својих граница? Или да поврате своје историјске територије, које су неком чудном политичком алхемијом без изгубљеног рата завршиле изван руских граница? Све су то, у принципу, легитимни мотиви (и мени, лично, већином уверљиви), али су формално врло разнородни и неједнако медијски и међународно-правно брањиви. А Москва их је наизменице потезала, не стајући довољно чврсто ни иза једног. Многи ће рећи: „Ма, пусти сада меку моћ. Овај сукоб ће разрешити `тврда` моћ, то јест, биће одлучен на бојном пољу“. И то је генерално тачно. Али уз један важан додатак. „Бојно поље“ је данас много шири појам од украјинске (тачније,„новорусијске“) равнице и приморја. Поприште је читав свет – а нарочито главе, мозак, ТВ, мобилни телефони и свест људи – укључујући ту и оне који се налазе на линији фронта, као и оне који о догађајима на фронту одлучују. А ту је, чини се, на руској страни доста шкрипало.
На срећу – мада је, опет, доста проблематично то звати „срећом“ – западна реакција је била тако неконтролисана, брутална и острашћена, из глобалистичких центара политичке и медијске моћи тако је покуљала стара, готово расистичка мржња и русофобија, да су њене манифестације у смислу освешћивања руског јавног мњења биле много речитије и убедљивије од традиционално трапаве и траљаве режимске пропаганде. Да. Ово, у суштини, јесте рат Запада, тачније, САД и Британије (и њихових више или мање вољних савезника и сателита) против Русије, са циљем њеног брисања као релевантног фактора са геополитичке карте света. Руски стратези и политичари ту, заправо, не претерују и не греше много. Али је питање у коликој су мери у то успели да увере сопствене грађане и војнике.
Историјске аналогије су увек условне и само делимично адекватне. Али мене ова ситуација подсећа на стање из последње фазе Пунских ратова, када Рим суседе Картагине непрестано хушка на провокације да би се онда појавио као њихов заштитник – а заправо у намери да коначно дотуче великог противника. Или, ако вам је то сувише далеко, има доста сличности и са ратом у бившој СФРЈ и тадашњом позицијом Србије. С тим да су, објективно гледано, Србија и Милошевић били у још горем положају од Русије данас – без атомске бомбе и било каквог савезника. Можда ће се испоставити да је Путин са овом интервенцијом, заправо, превише закаснио? И да је, све чекајући повољан тренутак, можда улетео у унапред припремљену западну ступицу, у којој напросто више није било добрих опција. Наиме, могао је или да и даље трпи и гледа како се Украјина интензивно НАТО-изује и претвара у „анти-Русију“ (а тај процес је био већ далеко одмакао), или да покуша да ствар пресече једном високо ризичном интервенцијом, за коју, чини се, његов народ ни његова војска нису били довољно – пре свега, ментално – спремни.
Да ли ја то хоћу да кажем да Русија у овом сукобу ТРЕНУТНО стоји лоше? Да. Али тако је са Русима. Деловали су врло лоше и у време унеколико сличног Финског рата 1940. мучећи се месецима са жилавом финским отпором. А да и не говоримо колико су тек „лоше“ – и неупоредиво горе – стајали у јесен-зиму 1941. У рату, као и у спорту, памти се само коначни резултат. А лов на руског медведа је увек био крајње ризичан подухват. *** Наравно, увек постоји нада да ствари неће баш кренути тим најгорим путем ескалације, да ће на свим странама „превладати гласови разума“ итд. Али, поштено говорећи, да су ти гласови разума – а није да их нема – били довољно јаки до овог рата не би ни дошло. А поготово је мало вероватно да ће ти гласови сада напрасно ојачати, усред разарања, проливене крви и узајамних оптужби, када је улог са свих страна вишеструко повећан у односу на почетно стање. И када главни ратни профитер не учествује директно у сукобу, већ само са стране долива уље (и оружје) на ватру, а непосредни ратни актери стоје на самој ивици да морају или победити по сваку цену, или нестати са историјске позорнице. И зато је више него основано страховање да ће ова криза потрајати, и да јој крај са сигурношћу не виде чак ни они који су је створили и закували. И то је, заправо, и једино што се у овом тренутку може поуздано рећи. Тачније, то је једна од две ствари. А друга је да, веровали или не, може бити још и много, много горе. (бивши народни посланик и главни уредник НСПМ) |