Knjaz Miloš i Jana

Ne, nije ovo ljubavna priča po obrascu „Sulejman i Rokselana“. A nije ni tekst o Milošu Obrenoviću i drugom srpskom ustanku, iako je upravo juče bila godišnjica ovog događaja. (Mada, sad kad razmislim, možda ipak i ima veze sa nekom vrstom okupacije i borbom za slobodu – razume se, u uslovima dvadest prvog veka?!)

Godinama se u sitne sate vraćam sa posla preko Terazija, na kojima su svo to vreme – donedavno – stajala dva drvena kioska, po jedan sa svake strane, koji su radili celu noć i dugo bili jedina mesta u centru grada gde se, pogotovo u letnjem periodu, moglo kupiti neko hladno piće. „Šta imate od negaziranih voda“? „Janu“, odgovarala je ljubazna prodavačica, ili prodavac. „A od gaziranih? – Jamnicu“. „Ništa drugo? – Ništa.“

Da u neka davna vremena nisam služio vojsku u okolini Zagreba, možda mi onako žednom i umornom ta imena ne bi privukla pažnju i navela da bacim pogled na zakukuljenu etiketu iz koje se jedva moglo razaznati ono što sam slučajno znao, a o čemu većina srpskih potrošača nema pojma. Reč je, naravno, o mineralnoj vodi iz Hrvatske, meni znanoj kao „Jamnička kiselica“.        

Više desetina puta sam proveravao i ponavljao taj eksperiment, uvek sa istim rezultatom. Obratite pažnju. Nije tu reč prosto o raznovrsnoj ponudi u okviru koje se, eto, pored ostalog, u bogatom asortimanu našla i pristojna „Jamnica“. Ne. To je godinama bila bukvalno jedina večernja „vodna“ ponuda u centru Beograda. A pri tome, ako ova zemlja još ičega ima, onda su to svakako raznovrsne i vrlo dobre miniralne vode, koje malo ili nimalo ne zaostaju iza izvikanih svetskih brendova poput „Evijana“ ili „San Pelegrina“.       

E, sad. Pokušajte da zamislite da li je uopšte moguće zamisliti šta bi bilo sa kioskom koji bi na zagrebačkom trgu Bana Jelačića kupcima od voda nudio SAMO srpske proizvođače, na primer, „Knjaz Miloš“ , „Vrnjci“ ili „Karađorđa“? Ili kako bi završio pokušaj da se Hrvati navedu da kupuju i ližu srpske sladolede, a koje reklamiraju najpoznatiji hrvatski sportisti? (Obrnuto je, naravno, ok.)

Nije, razume se, problem u „Jani“, nego u odsustvu svake simetrije i ravnopravnog tretmana u ekonomskim odnosima. I nemojte mi samo reći – „utoliko gore po njih“, „nećemo mi valjda da se spuštamo na njihov nivo“, „kapital ne poznaje granice“ i slične fraze iz repertoara naših liberala, koji meni često upućuju sagovornici u debatama po – beogradskim, srpskim –  TV studijima i tribinama. Jer izgleda da ih ipak poznaje, pogotovo kada su roba ili kapital iz Srbije. Izgleda da i tu, kao i nekim drugim oblastima, važi kako granice nisu bitne – samo ukoliko su srpske.

Pre godinu-dve je čak i internacionalni Salford imao problem sa kupovinom JEDNE mlekare u Hrvatskoj samo zato što su mu, valjda, regionalno sedište i menadžment bili srpski. Javnost se prošlog leta dugo zabavljala slučajem Željka Mitrovića i zaplenom njegove jahte od strane hrvatskih carinskih organa, ali se mnogo manje govorilo o neslavnom pokušaju Slobodana Vučićevića da u Hrvatskoj prodaje igračke. A o tome da bi, recimo, Miroslav Mišković sa Maksijem ili Beko mogli praviti neki ozbiljan biznis u Hrvatskoj, da i ne govorimo.   

Možda je to samo naš lokalni, balkanski sindrom i posledica rata i nacionalne uskogrudosti? Neće biti. Ova kriza je samo malo ogolila surove i drevne principe na kojima počiva (i) savremeni svet i moderna ekonomija. Nije mnogo drugačije ni u „velikom“ kapitalističkom svetu. Samo što veliki ne moraju da se štite klasičnim carinskim merama, već različitim vrstama vancarinskih i zakonskih barijera, a ponekad i čistom samovoljom. Tako, na primer, SAD na različite načine ne dopuštaju Kinezima da uđu u njihove strateške grane, kao što i hiperliberalni Australijanci, pod različitim izgovorima, izvrdavaju da Kinezima prodaju svoje rafinerije i željezare.         

Mogu da razumem svakog ljutitog, otpuštenog ili nezaposlenog radnika, dok grdi „gazde“, državu i kapitalizam. Činjenica je i da su naši poslovni ljudi, kao, uostalom, i politička, kulturna i akademska elita, umnogome anacionalni i često sa kompleksom inferiornosti u odnosu na kolege sa bližeg i daljeg zapada. Plus – čast retkim izuzecima – mahom ne previše zainteresovani za probleme države i muke „malog“ čoveka. Ali nikako mi ne ide u glavu kako je moguće da se u srpskoj javnosti i medijima mnogo više povlači i razvlači Miroslav Mišković, nego, na primer, Ivica Todorić, vlasnik Konzuma, Idee i, skupa sa još nekim drugim hrvatskim biznismenima,  dobrog dela Srbije. Vojvodine naročito. I kako to da je „Maksi“ bio stalna tema i bio „monopolista“ dok je bio Deltin i Miškovićev, a više nije tema i nije monopolista od kada je postao belgijski? Verujem da u „Privredniku“ ima svakojakih likova, ali ne verujem da je im je moralno-etička struktura mnogo drugačija nego što je među profesorima, novinarima, analitičarima, vladikama, i akademicima koje poznajem. Drugim rečima – ima ih raznih.

Naravno da je u pitanju vrzino kolo uzajamnog nepoverenja, izneveravanja i razočarenja između poslovnih ljudi, građana i slabe države, gde se svako, sa više ili manje dobrim razlozima ljuti i žali na ona druga dva dela trougla. Poslovni ljudi na državu koja im ne pomaže i narod koji ih ne razume, narod na „lopovsku“ državu i „tajkune“, vlast na alave biznismene i nezahvalni narod i tako u krug – umesto da shvate da su upućeni jedni na druge i da jedino zajednički, eventualno, mogu izbeći zajedničku propast u pomahnitalom žrvnju globalnog kapitalizma.         

Dakle, mogu da razumem očajne i deklasirane lumpenproletere. Mogu da razumem odrođene liberalne kosmopolite, kao što mogu da razumem anarhiste – mada ih, ni jedne ni druge, ne podržavam. Ali svi ostali, a to je najveći broj vas koji ovo čitate, mora imati na umu sledeće. Nema ozbiljne nacionalne države bez nacionalne buržoazije. I to „nacionalne“ u suštinskom, a ne samo geografskom i etničkom smislu.