„Druže File, mi ti se kunemo“

U ono malo političkih poruka koje su predstavnici nove vlade emitovali neposredno pre i nakon njenog formiranja postoje dva obavezna, gotovo ritualna segmenta – zaklinjanje kako „nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije“ i obećanje kako će nova vlada „nastaviti evropski put Srbije“. S tim što je prva poruka namenjena više domaćoj, a ova druga međunarodnoj, prevashodno zapadnoj javnosti. Kako je o Kosovu bilo reči u prethodnom tekstu (uzgred, zanimljivo bi bilo istražiti kako smo to, korak po korak, od „borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta“ stigli do ovog današnjeg, mlakog „nećemo priznati nezavisnost“), valjalo bi se malo pozabaviti ovom drugom, (pro)evropskom mantrom.

Dilema je, zapravo, veoma slična onoj koja postoji i u vezi vladine „kosovske platforme“ i podleže istim pitanjima i sumnjama koje su se već javljale povodom Tadićeve politike „i Kosovo i EU“. Dakle, da li i oni – posle svega – i dalje veruju u politiku „dvostrukog koloseka“, da li se nadaju da će oni tu politiku sprovoditi bolje i uspešnije od prethodnika i šta će učiniti u trenutku kada se ispostavi da je ta njihova vera bila pogrešna, a nada iluzorna? Mislim da je odgovor na prva dva pitanja – da, veruju i nadaju se – a odgovor na poslednje u ovom trenutku ne zna niko, uključujući i one koji će tu odluku morati da donesu.

Doduše, postoji još jedna mogućnost, od koje pomalo zaziru beogradski spoljnopolitički posetioci, a kojoj se potajno nadaju komentatori i Mohikanci po pojedinim patriotskim forumima – da je, naime, sve ovo bio samo fol i da nova vlast, zapravo, nema nikakve ozbiljne namere da nastavi evropskim putem, nego samo zamajavaju svoje zapadne sagovornike dok ne učvrste pozicije, a posle će već da vide šta će i kako će. No, iako osvedočeni „pragmatizam“ (čitaj, idejna konfuzija i neprincipijelnost) ustoličene garniture, kao i neki potezi koji se povlače ili najavljuju, ostavlja prostora i za takva tumačenja, strahove i nade, rekao bih da je entuzijazam novih vlasti uglavnom iskren – što ne znači da on u međuvremenu neće evoluirati i smekšati pod pritiskom realnosti i spoljnih pritisaka. (Uostalom, čak je i prethodna, tvrdo EU-forična vlada, pod teretom krize i ucena, pred kraj pomalo splasnula u svom evroentuzijazmu.)

Takođe, nije isključeno da će se u nekom trenutku (i) po tom pitanju pojaviti nesuglasice i pukotine unutar trijumvirata Dačić-Vučić-Dinkić. Ipak, kao što rekoh, verbalni evroentuzijazam novih vlasti je za sada primeran, pa čak i pomalo degutantan – naročito ako se ima na umu raspoloženje većine SPS-ovih i SNS-ovih glasača. A simbolički vrhunac tog entuzijazma bila je dominantna i centralna uloga evropskog komesara Štefana Filea i „Ode radosti“ na ceremoniji inauguracije Tomislava Nikolića. Nedostajalo je samo veliko finale u kom čitav okupljeni srpski politički establišment ustaje i peva – „druže File mi ti se kunemo, da sa EU puta ne skrenemo“. Naravno, bilo je i mnogo drugih gestova i doslovno more izjava u tom duhu i od Nikolića, i od Vučića i od Dačića (mada kod ovog poslednjeg ipak sa nešto više ograda i zadrške), tako da su ponekad samo slika i potpis ono što čini razliku spram nekadašnjih Tadićevih ili Jovanovićevih nastupa. Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da su zapadne političko-bezbednosne agenture u poslednjih godinu-dve aktivno radile na Tadićevom rušenju, gotovo da nema sumnje da se na toj strani, u najmanju ruku, došlo do zaključka da je koncentrisao previše moći i postao manje pouzdan, te da bi trebalo pružiti šansu novim, u međuvremenu „pripitomljenim“ igračima.

Razume se, bez obira na prethodne kontakte, javne zakletve i nejavna obećanja, i ti „novi“ uvek predstavljaju nepoznanicu i uvek je moguće da se potkrade poneka „greška“ – kao što se, izgleda, sa njihove tačke gledišta, dogodilo sa Miloradom Dodikom, ili Vukom Jeremićem – ali, na kraju, povremeni izuzeci samo potvrđuju osnovno pravilo. A to je da se u zemljama kakva je današnja Srbija bez „blagoslova“ Imperije na vlast ne dolazi, niti odlazi. U stvari, kao da svaka postpetooktobarska garnitura (a moglo bi se to, u izvesnoj meri, protegnuti i na onu pre 5. oktobra) prolazi isti put i ponavlja slične greške. I svako ima svog „filea“, odnosno privilegovanog i „dobrog“ EU činovnika, zaduženog za nas, i lično nam, navodno, blagonaklonog, sa kojim se uspostavlja „specijalni odnos“ i na toj relativno dobroj ličnoj komunikaciji bazira nada kako bi i odnos Zapada prema nama mogao biti promenjen i poboljšan. Za Koštunicu je taj „file“ bio danas pomalo već nepravedno zaboravljeni Havijer Solana koji ga je često prevodio žednog preko vode, naročito po pitanju državne zajednice i odnosa sa Crnom Gorom. A za Borisa Tadića, mada je on imao više nego dobre odnose sa skoro svima u Briselu, ipak „Keti“ (Ešton). I svako je – uz sve važne međusobne lične i političke razlike – ponešto dao, popustio, ustupio ili p(r)odao, a da država od toga nije imala nikakve koristi (naprotiv!), nego su samo oni dobijali kraći ili duži predah do novih ucena i pritisaka.

A da će se ti pritisci i ucene nastaviti ne treba imati nikakve sumnje. I po pitanju Kosova i po po pitanjuVojvodine i manjinskih prava i ekonomske politike i Narodne banke i ko zna čega sve još. Ako je tako bilo kada je u Beogradu vladao DS i Boris Tadić, sigurno neće biti drugačije pod Nikolićem, Vučićem i Dačićem. Zato, ma koliko da je vremena uludo potrošeno, treba imati na umu da nikada nije kasno da se skrene sa puta u provaliju. Pa ma kakvi i ma koliko „sebični“, „neprincipijelni“ i vlastodržački bili motivi za to skretanje.

Ovde su se mnogi bavili – a neki bogme i okoristili – pričom i potragom za „srpskim Putinom“, što je i razumljivo kao izraz nacionalne, državne i društvene krize u kojoj se, proporcionalno teškoćama, rađaju euforična očekivanja i pojavljuju vapaji za spasiocem. Ali možda bi ipak bilo primerenije i realnosti bliže da, umesto jalove čežnje za „srpskim Putinom“ i umesto jalovog zaklinjanja da sa „EU puta ne skrećemo“, malo pogledamo šta se zbiva u zemljama sličnim našoj (poput Grčke) i, na primer, oslušnemo ono o čemu govori češki evroskeptički predsednik Vaclav Klaus. I to bi nam, za početak i za promenu, bilo više nego dovoljno.