Колумне Ђорђа Вукадиновића | |
„Друже Филе, ми ти се кунемо“ |
![]() |
петак, 10. август 2012. | |
Дилема је, заправо, веома слична оној која постоји и у вези владине „косовске платформе“ и подлеже истим питањима и сумњама које су се већ јављале поводом Тадићеве политике „и Косово и ЕУ“. Дакле, да ли и они – после свега – и даље верују у политику „двоструког колосека“, да ли се надају да ће они ту политику спроводити боље и успешније од претходника и шта ће учинити у тренутку када се испостави да је та њихова вера била погрешна, а нада илузорна? Мислим да је одговор на прва два питања – да, верују и надају се – а одговор на последње у овом тренутку не зна нико, укључујући и оне који ће ту одлуку морати да донесу. Додуше, постоји још једна могућност, од које помало зазиру београдски спољнополитички посетиоци, а којој се потајно надају коментатори и Мохиканци по појединим патриотским форумима – да је, наиме, све ово био само фол и да нова власт, заправо, нема никакве озбиљне намере да настави европским путем, него само замајавају своје западне саговорнике док не учврсте позиције, а после ће већ да виде шта ће и како ће. Но, иако осведочени „прагматизам“ (читај, идејна конфузија и непринципијелност) устоличене гарнитуре, као и неки потези који се повлаче или најављују, оставља простора и за таква тумачења, страхове и наде, рекао бих да је ентузијазам нових власти углавном искрен – што не значи да он у међувремену неће еволуирати и смекшати под притиском реалности и спољних притисака. (Уосталом, чак је и претходна, тврдо ЕУ-форична влада, под теретом кризе и уцена, пред крај помало спласнула у свом евроентузијазму.) Такође, није искључено да ће се у неком тренутку (и) по том питању појавити несугласице и пукотине унутар тријумвирата Дачић-Вучић-Динкић. Ипак, као што рекох, вербални евроентузијазам нових власти је за сада примеран, па чак и помало дегутантан – нарочито ако се има на уму расположење већине СПС-ових и СНС-ових гласача. А симболички врхунац тог ентузијазма била је доминантна и централна улога европског комесара Штефана Филеа и „Оде радости“ на церемонији инаугурације Томислава Николића. Недостајало је само велико финале у ком читав окупљени српски политички естаблишмент устаје и пева – „друже Филе ми ти се кунемо, да са ЕУ пута не скренемо“. Наравно, било је и много других гестова и дословно море изјава у том духу и од Николића, и од Вучића и од Дачића (мада код овог последњег ипак са нешто више ограда и задршке), тако да су понекад само слика и потпис оно што чини разлику спрам некадашњих Тадићевих или Јовановићевих наступа. Иако се не може са сигурношћу тврдити да су западне политичко-безбедносне агентуре у последњих годину-две активно радиле на Тадићевом рушењу, готово да нема сумње да се на тој страни, у најмању руку, дошло до закључка да је концентрисао превише моћи и постао мање поуздан, те да би требало пружити шансу новим, у међувремену „припитомљеним“ играчима. Разуме се, без обира на претходне контакте, јавне заклетве и нејавна обећања, и ти „нови“ увек представљају непознаницу и увек је могуће да се поткраде понека „грешка“ – као што се, изгледа, са њихове тачке гледишта, догодило са Милорадом Додиком, или Вуком Јеремићем – али, на крају, повремени изузеци само потврђују основно правило. А то је да се у земљама каква је данашња Србија без „благослова“ Империје на власт не долази, нити одлази. У ствари, као да свака постпетооктобарска гарнитура (а могло би се то, у извесној мери, протегнути и на ону пре 5. октобра) пролази исти пут и понавља сличне грешке. И свако има свог „филеа“, односно привилегованог и „доброг“ ЕУ чиновника, задуженог за нас, и лично нам, наводно, благонаклоног, са којим се успоставља „специјални однос“ и на тој релативно доброј личној комуникацији базира нада како би и однос Запада према нама могао бити промењен и побољшан. За Коштуницу је тај „филе“ био данас помало већ неправедно заборављени Хавијер Солана који га је често преводио жедног преко воде, нарочито по питању државне заједнице и односа са Црном Гором. А за Бориса Тадића, мада је он имао више него добре односе са скоро свима у Бриселу, ипак „Кети“ (Ештон). И свако је – уз све важне међусобне личне и политичке разлике – понешто дао, попустио, уступио или п(р)одао, а да држава од тога није имала никакве користи (напротив!), него су само они добијали краћи или дужи предах до нових уцена и притисака. А да ће се ти притисци и уцене наставити не треба имати никакве сумње. И по питању Косова и по по питањуВојводине и мањинских права и економске политике и Народне банке и ко зна чега све још. Ако је тако било када је у Београду владао ДС и Борис Тадић, сигурно неће бити другачије под Николићем, Вучићем и Дачићем. Зато, ма колико да је времена улудо потрошено, треба имати на уму да никада није касно да се скрене са пута у провалију. Па ма какви и ма колико „себични“, „непринципијелни“ и властодржачки били мотиви за то скретање. Овде су се многи бавили – а неки богме и окористили – причом и потрагом за „српским Путином“, што је и разумљиво као израз националне, државне и друштвене кризе у којој се, пропорционално тешкоћама, рађају еуфорична очекивања и појављују вапаји за спасиоцем. Али можда би ипак било примереније и реалности ближе да, уместо јалове чежње за „српским Путином“ и уместо јаловог заклињања да са „ЕУ пута не скрећемо“, мало погледамо шта се збива у земљама сличним нашој (попут Грчке) и, на пример, ослушнемо оно о чему говори чешки евроскептички председник Вацлав Клаус. И то би нам, за почетак и за промену, било више него довољно. |