Briselski šogun i beogradski evro-samuraji

Verovatno znate onaj vic kada vremešna seksualna radnica izlazi iz banke u kojoj su utvrdili da je novčanica od sto evra dobijena od poslednje mušterije falsifikovana i obraća se koleginici rečima – „Draga, pa mi smo silovane“?! 

Ne znam zašto, ali upravo taj vic mi je bio prva asocijacija na ljutitu izjavu premijera Dačića da će „Srbija biti prevarena“ ako, nakon svega što je uradila, 28. juna ne dobije bezuslovni datum za početak pregovora sa EU, nego tek neko „ohrabrenje“, „zeleno svetlo“ i slične utešne i neobavezujuće trice.  

Zaista, da nije tužno, bilo bi zabavno gledati kako se čelnici aktuelne vlasti, poput poglavice kakvog urođeničkog plemena koji se pred sunarodnicima šepuri sa ogledalcima i đinđuvama koje je dobio kao „poštenu“ naknadu za predato zlato i zemlju predaka, već mesecima pred domaćom javnošću hvališu pohvalama koje dobijaju od evropskih diplomata i zvaničnika nižeg ili višeg ranga. I kako se sada čude i dure („Pa, šta još više treba da uradimo“) zbog toga što, kako trenutno stoje stvari, svi njihovi EU-trudovi i njihovo faktičko prepuštanje severa KiM ni ovoga puta neće biti adekvatno nagrađeni u Briselu i Berlinu.

A najzabavnije je što će, narednih dana, isti oni koji su nas mesecima unazad ubeđivali kako nam bez datuma nema života niti „budućnosti naše dece“ krenuti da se prestrojavaju u hodu, objašnjavajući kako „neće biti smak sveta“ ukoliko ne bude datuma za Vidovdan. (Uostalom, dolazi sezona godišnjih odmora, potom nemački izbori – a onda već ni decembar nije daleko. A tu je i 2014.)    

Ono što je, međutim, mnogo manje smešno jeste to što su u ovu besmislenu „bitku za datum“ bili uključeni praktično svi državni resursi, što je zemlja dovedena na ivicu vanrednog stanja, što je ustav flagantno prekršen, što se ekonomija raspada, a protiv protivnika sporazuma, naročito Crkve i Srba sa severa KiM, vodi neka vrsta specijalnog rata. A zbog čega? Zbog jalovih pohvala Vensana Dežera, ciničnog zadovoljstva Jelka Kacina i osmeha Gvida Vestervelea?

Ne, to nije „klanje vola za kilo mesa“. Nije ni „prodaja vere za večeru“. Ovo je još mnogo gore i gluplje od toga.

Krajnje je vreme da se shvati da je, na primer, Fijat u Kragujevcu zato jer ima interesa da tu bude, a ne zbog toga što smo mnogo napredovali na putu ka Briselu. Baš kao što je Ju-Es-Stil u Smederevu bio, pa otišao – i to nekako baš u vreme kada smo dobijali status kandidata za članstvo. 

Evrofilna politička elita – a u Srbiji danas gotovo da i nema druge – trenutno se deli u dve kolone, od kojih jedna demonstrira EU-fanatizam, a druga amaterizam i frapantno nepoznavanje situacije. Pa se tako jedni, na čelu sa premijerom, ipak pomalo ljute zbog zavlačenja i pitaju „šta još treba da uradimo da bismo dobili taj bezuslovni datum“. Dok drugi ne pitaju i ne razmišljaju, već samo mehanički, poput nekih (post)modernih samuraja slede migove i direktive briselskih šoguna. Nije njihovo da misle i preispituju, već da slepo ispunjavaju svoje evropske dužnosti (a drugovi „ako ih se sete, sete“).

Posebna priča su nagoveštaji koji se tu i tamo mogu čuti u „obaveštenim“ krugovima bliskim novoj vlasti – a nešto slično je, izgleda, servirano i predstavnicima kosovskih Srba prilikom pokušaja njihovog „omekšavanja“ – kako oni, tobože, nemaju nameru da primene baš sve što je potpisano, nego „samo malo“ (dok se ne dobije Datum, dok se ekonomija ne oporavi, dok Rusija ne ojača itd. itd), a za posle, videćemo. Ali to ne može i ne biva. I prosto je teško reći šta je gore – ako su zaista verovali da mogu tako jeftino i šibicarski da obmanu svoje „zapadne prijatelje“, ili ako su takve balone puštali samo da bi neutralisali i slomili otpor Srba na severu.

Jer, ako će neko biti „vlastan“ da ovaj, po Srbe, ionako nepovoljan sporazum po svojoj volji tumači i izigrava, onda su to pre Priština i tzv. „međunarodna zajednica“, a svakako ne Srbi i Srbija. Ne treba imati nikakvih iluzija – nakon potpisa Briselskog sporazuma, i pogotovo nakon njegove, eventualne, pune implementacije, Srbija praktično ispada iz regionalne političke igre i na događaje na Kosovu imaće manje uticaja nego što ga, na primer, sada ima u Crnoj Gori ili Bosni i Hercegovini. (A i tamo ga ima nedovoljno, odnosno, manje nego što bi bilo logično.)

I zašto bi Srbi sa severa trebalo sada da veruju Prištini i, navodnim, usmenim  NATO garancijama, kada ih ni one pisane, kao ni rezolucija Saveta bezbednosti UN, nisu uspeli sačuvati u leto 1999. ili marta 2004? I zašto bi trebalo da veruju srpskim vlastodršcima da će ih „samo malo“ predati Tačiju, kada su isti ti koji ih sada umiruju i obećavaju kako „neće ići do kraja“ poslednjih godina i meseci prekršili doslovno sva svoja prethodna i javna politička obećanja i zakletve?  

Ponekad se u komentarima ovih kolumni autoru zameralo što nedovoljno piše o alternativi, odnosno što, čak i kada opravdano kritikuje, ne kaže šta bi trebalo činiti i kako izaći iz ovog, čini se, paklenog kruga propadanja. I to je zaista ozbiljna tema, ali ipak ne i toliko nerešiva dilema, kao što nam se pokušava predstaviti. Za početak, hajde da se ne ponašamo kao oni urođenici sa početka teksta koji se sujeverno klanjaju „bogu-Datumu“ i dive bezvrednim drangulijama „velikog belog oca“ iz Brisela i Vašingtona. I da ne krčmimo teritorije i ostatke nacionalnog dostojanstva za flašu „vatrene vode“ sumnjivog kvaliteta – i za prazna obećanja.