После деценијске инфлације обећања, дошла је дефлација поверења. Нико никоме више ништа не верује. Не верује се политичарима, не верује грађанима, не верује пословним људима, не верује коалиционим партнерима... Сви се и свуда осећају закинутим, превареним и изневереним.

Афера Викиликс је већ сада разоткрила наличје и лицемерје високе светске политике. Нарочито америчке – чија влада јури Џулијана Асанжа, док, с друге стране, у Србији и другим сателитским државицама и територијама директно финансира локалне медијске пројекте.

Потенцијално најлепша ствар по напредњаке није се одиграла у недељу у Арени, него дан раније на седници председништва ДС, где је Борис Тадић, између два извињења, решио да мало тренира унутарстраначку демократију, разуме се, на половичан и већ по обичају најгори начин.

Није ово прилика за коначно, а поготово не прецизно свођење рачуна. Али чињеница је да када неко од сада помене „десет изгубљених година“ и „страшну деценију за нама“, без додатних објашњења неће бити јасно на коју то деценију мисли. У сваком случају, Србија и српски народ су ван сваке сумње изгубили обе деценије.

Уколико српског предлога резолуције не би било, или ако би он био промењен и разводњен, тријумф Запада би био комплетан, а Србија толико понижена и компромитована да ће убудуће било каква њена иницијатива деловати комично и потпуно ирелевантно.