Све у свему, чини се да су они који су имали намеру да у Кијеву до краја понизе „руског медведа“, помало непромишљено „чачкали мечку“. Напросто, Русија и Путин себи нису могли да дозволе такав ударац и толико понижење. Никога није препоручљиво понижавати и изазивати на тај начин. Сем ако није већ дебело трауматизован и „издресиран“, попут Србије и њене вајне политичке „елите“.

Није све то почело са Вучићем и СНС-ом. Сећам се „кризних штабова“. Сећам се бахатости Чеде Јовановића, Бебе Поповића и Горана Весића. То треба имати на уму ради истине – али никако оправдања за оне који данас настављају и још радикализују управо оне најгоре и најаутократскије тенденције својих ДОС-овских и СПС-овских претходника.

Нема сумње да Вучић до даљег остаје главни српски  политички фактор. Али, сем уколико у наредним данима не уследи још неки драматичан обрт може се рећи да ипак највероватније више неће бити онолико доминантан колико је то био пре само неколико седмица.

У нормалној ситуацији, нормалан човек или народ би, после одређене количине уложеног напора, напросто одустао и кренуо на другу страну у потрази за алтернативом.

Оно што ме у овом тренутку највише брине јесте то што је била потребна тако велика и тако тешка артиљерија и активирање готово свих патриотских ресурса за једно тако мало и тако немушто „не“. Али свакако је чак и такво бледо, муљаво и немушто „не“ боље од „јуначке“ и брзе капитулације која нам се смешила.