Srbi, vakcina i politika

Vakcina – ili ne, pitanje je sad?!

Aktuelna svetska i domaća dilema nad dilemama. Ko to baš želi bez oklevanja, ko je razvio dilemu unutar dileme („da, možda, ne“), a ko je „tvrdi“ i zakleti protivnik vakcinalne igle – odgovor je dalo telefonsko istraživanje javnog mnjenja sprovedeno početkom januara (2-12 januara), na reprezentativnom uzorku od 900 punoletnih ispitanika u Republici Srbiji (bez KiM). Ispitivanje se upravo poklopilo sa dolaskom prvog kontingenta vakcine u državu (dakle izvedeno je pre početka tzv. „masovnog vakcinisanja“), a odgovori ispitanika reprezentuju utiske i reakcije na početak imunizacije protiv korona virusa u Srbiji.

Pored ostalog, ispitivali smo koje su demografske karakteristike zagovornika i protivnika vakcine, sa kojih se medija informišu, da li koriste internet, kako vide pravac u kom Srbija ide, kakav im je ekonomski status, kako gledaju na upravljanje korona krizom u Srbiji, kakvi su im politički stavovi i procene i konačno – jesu li za ili protiv vlasti i Vučića?

Kada vakcina protiv korona virusa bude i Vama dostupna, da li ćete se vakcinisati?

Trećina svih ispitanih kaže da bi se vakcinisala čim bude prilike za to, a nešto preko četvrtine izričito je reklo da uopšte ne želi da se vakciniše. Najveća grupa ispitanika, njih 37,8 odsto izjasnilo se da „nije sigurno“, nije donelo definitivnu odluku i da o tome mora još da razmisli.

Obrazloženja ispitanika koji su rekli da žele da se vakcinišu zvučala su slično: „Jedva čekam“. „To je jedini spas“. „Naravno da ću odmah da se vakcinišem, ne mogu više da se krijem“. „To je civilizacijska tekovina“.

Različitije odgovore su davali oni koji su još uvek neodlučni, a najšarolikije oni koji su se izjasnili protiv vakcine. Kategorija `moram još da razmislim/nisam siguran da li želim vakcinu` je svoj stav branila uglavnom sledećim rečima: „Polako, moram da se raspitam o svim vakcinama koje se nude“, „Sačekaću još malo da vidim kako će reagovati oni koji su se prvi vakcinisali“, „Preležao sam koronu, ne moram da žurim“.

Protivnici vakcine, sudeći prema komentarima, najraznorodnija su grupa – od onih koji ne smeju da se vakcinišu zbog lošeg opšteg zdravstvenog stanja, do tzv. antivaksera koji bi svoje pravo na nevakcinisanje branili i životom: „Vakcinisao bih se ja, al` mi ne da lekar, kaže – rizično je“. „Mnogo su brzo napravljene te vakcine, nisam siguran u njihov kvalitet“. „Nije završena ni četvrta faza ispitivanja, a ja neću da budem pokusni kunić“. „Šta ako sam alergičan na nešto što je u vakcini, a ne znam“. `Verujem ja u vakcine, ali ovi nisu u stanju ni jednu ulicu da afaltiraju, a kamoli da dobro organizuju vakcinaciju“. „Da li mi stvarno imamo frižidere koji čuvaju vakcinu na minus 80 stepeni?“ Zaključno sa: “Korona ne postoji, žele samo da nas čipuju“ itd.

Pol

Ispitanici muškog pola u približno istoj meri žele da se vakcinišu (34.2%), odnosno nisu još uvek sigurni u svoj stav (36%). Nešto preko četvrtine izričito ne želi da se vakciniše. Žene su, u odnosu na muškarce, u istraživanju pokazale nešto veću skepsu prema vaskcinisanju, ali razlike između polova po tom pitanju nisu previše izražene. Da odmah želi vakcinu izabralo je njih 30%, isto toliko da ne želi imunizaciju ni po koju cenu, a gotovo 40% je neodlučno.

Ako poredimo ispitanike i jednog i drugog pola, a u okviru svake od kategorija, dolazimo do rezultata da bi 52,1% muškaraca naspram 47,9% žena odmah pristalo na vakcinaciju, odnosno da 47,5% muškaraca prema 52,5% žena nema nameru da se vakciniše. (U istraživanju je učestvovao podjednak broj muškaraca i žena.)

Uzrast

Očekivano, životno doba ispitanika značajno utiče na stav o vakcini.Tek nešto više od 10% mlađih ispitanika (od 18 do 40 godina) želi da se vakciniše odmah, 50% kaže da mora još da razmisli, a četvrdesetak posto ne želi da se vakciniše. Kod najstarijih ispitanika (preko 60 godina) situacija je drugačija: 43,8% bi se vakcinisalo ovog trenutka, 26,3% bi razmislilo, a blizu četvrtine odbija vakcinu. Srednja kategorija ispitanika (od 40 do 60 godina) je po stavovima upravo na pola puta između najstarije i najmlađe kategorije.

Regija

Na osnovu rezultata istraživanja, najveću sumnju u vakcine i vakcinaciju pokazali su Beograđani, blizu su im i Vojvođani, a najveće poverenje ustanovljeno je kod stanovnika centralne Srbije. 23,2% ispitanika iz Beograda je reklo da želi vakcinu, 44,4% bi razmislilo, a 30,3% protivi se vakcinaciji. Identičan je procenat `antivakcinaša` u Vojvodini, neodlučnih je 41%, a 26,2% Vojvođana bi rado odmah bilo pelcovano vakcinom protiv korona virusa. Najveći zagovornici imunizacije u Srbiji su stanovnici centralne i južne Srbije: 40% momentalno bi zavrnulo rukav, trećina bi razmislila, a samo 25% nema poverenja u vakcinu.

Obrazovanje

Oni manje obrazovani, sa nepotpunom ili potpunom osnovnom školom, žele vakcinu što pre (njih 45,6%), tridesetak posto bi još razmislilo, a tek nešto više od 20% trenutno ne želi ili ne može da se vakciniše. Suprotno tome, manje od četvrtine više i visoko obrazovanih ispitanika je zagovornik vakcinacije, pedesetak posto se dvoumi, a oko 30 odsto njih je protiv. Zanimljiv je nalaz za ispitanike sa gimnazijom, jer su se oni pokazali kao trenutno najveći protivnici vakcine u Srbiji: samo 8,6% njih kaže da bi se odmah vakcinisalo, a 42,9% to kategorički odbija.

Medijski javni servisi,  prorežimske i „ostale“ televizije

Istraživanje je pokazalo da su najveći zagovornici vakcinacije ispitanici koji nemaju kablovske pakete, tj koji imaju samo osnovne kanale sa nacionalnom pokrivenošću: 38,5% njih želi vakcinu odmah, 36,5% bi razmislilo, a 21,2% neće/ ne želi da se vakciniše.

Najveći zagovornici vakcinacije pretežno se informišu preko „javnih servisa“ RTS/RTV (čak 47,9% gledalaca ove dve televizije), a slede ispitanici koji najviše vole da se informišu preko privatnih prorežimskih televizija (Pink, Prva, B92, Hepi, Studio B), njih 41,5%. Za trenutnu vakcinaciju, u znatno nižem procentu (15,5%),  izjasnili su se gledaoci N1 i Nove S televizije, kao i oni koji se uopšte ne informišu preko televizije, već samo preko interneta (11%). Očekivano, sasvim je suprotan redosled kod izjašnjavanja protiv vakcinacije. Neće/ne želi da se odmah vakciniše 45% onih koji ne prate vesti na televiziji, kao i 41,4% gledalaca N1-Nove S. Na drugom polu (ne)poverenja u vakcinaciju su konzumenti privatnih prorežimskih medija (sa 19,5 odsto izjašnjenih da ne žele), kao i 14,3% ispitanika koji gledaju RTS i RTV.

Informisanje preko interneta

Veliku razliku u stavu pokazali su ispitanici koji se informišu preko interneta i oni koji se ne informišu/nemaju internet. Za vakcinaciju je spremno blizu 50% onih koji ne koriste internet i tek oko 25% onih koji imaju/informišu se preko interneta. Trećina ispitanika koji koriste internet za informisanje je izričito protiv vakcinacije, a samo petina onih koji nemaju ili ne koriste internet.

Životni standard  i pravac  u kom Srbija  ide

Pitali smo ispitanike da li je njihov realni životni standard bolji, gori ili isti u odnosu na pre pet godina i to uporedili sa stavom o vakcinaciji. Rezultati su sledeći: gotovo 50% ispitanika koji kažu da sad žive bolje nego pre pet godina ima potpuno poverenje i želi da se pelcuje, 35% je neodlučno, a 13,7% odbija vakcinaciju. Suprotan stav i nepoverenje prema vakcini su izrazili ispitanici koji kažu da žive lošije nego pre pet godina - samo petina njih je kazala da želi vakcinu, a 42,4% ima svoje razloge protiv vakcine. Oni koji su rekli da žive isto izneli su umerenije stavove u odnosu na obe prethodne grupe. Među njima je uglavnom najviše neodlučnih (42,9%), trećina je za vakcinu, a nešto preko 20% ne želi da se vakciniše.

Pokazalo se da ispitanici koji su iskazali poverenje u pravac u kom Srbija trenutno politički i ekonomski ide imaju i znatno više poverenja u vakcinaciju protiv korona virusa. Korelacija u ovom aspektu je ne samo statistički značajna, nego bi se moglo reći – i frapantna. Čak 56% ispitanika koji kažu da „Srbija ide u dobrom pravcu“ primilo bi odmah vakcinu, a samo 10% njih je prema vakcini skeptično. Suprotno, od onih koji smatraju da Srbija ide u lošem pravcu, svega je 12,3% ispitanih je za vakcinu, naspram 45,7% `nevernika`u proces imunizacije u Srbiji.

Činjenje i nečinjenje vlasti da se korona obuzda

Sličan nalaz prethodnom je i kod ove relacije. Ispitanici koji smatraju da je vlast dovoljno učinila i čini da obuzda epidemiju korona virusa, imaju i veće poverenje u proces vakcinisanja u Srbiji. Kritičari učinka vlasti su i kritičari plana za imunizaciju stanovnika. 46,5% ispitanih iz grupe onih koji pohvaljuju vlast za borbu protiv korona virusa, spremno je da odmah zavrne rukav, a to bi učinilo tek 12,7% onih koji ne misle da je vlast dobro upravljala korona krizom. Samo 13,1% onih koji podržavaju mere i propise vlasti u korona krizi si protivnici vakcinacije, a 52,2% kritičara vlasti ne veruju u vakcine.

Zdravstvena i ekonomska pogođenost epidemijom

Pitali smo ispitanike da li su toku 2020. godine oni ili neko njihov iz najuže porodice bili pogođeni epidemijom korona virusa (da li zdravstveno, ekonomski i zdravstveno i ekonomski, ili su imali sreće i nisu bili pogođeni nijednim aspektom epidemije). Zanimljivo je da je ubedljivo najmanji procenat onih, tek 19,2%, koji hoće da se vakcinišu kod ispitanika koji su bili i zdravstveno i ekonomski pogođeni korona virusom. Zagovornici vakcine u najvećem procentu, 32,5%, su oni koji nisu bili ni na jedan način do sada pogođeni korona krizom, slede oni koji su pogođeni ekonomski, pa tek onda zdravstveno. Najneodlučniji, tj. najviše se dvoume da li da vakcinu prime ili ne, su oni koji su bili zdravstveno pogođeni, tj, oni koji kažu da su „već imali koronu“ (48,9% njih).

Pomalo neobičan je nalaz kad su protivnici imunizacije u pitanju. Čak 42,3% protivnika vakcinacije su oni koji su bili pogođeni krizom i zdravstveno i ekonomski Veliki deo njih kao razlog navodi posedovanje antitela koja ih štite od ponovnog zaražavanja, pa smatraju da su zaštićeni bar određeni vremenski period, ali postoji i manji deo ispitanika koji i pored „preležane korone“ misli da vakcine nisu dobar način da se epidemija obuzda.

Verovanje u zvanične izveštaje o broju obolelih i umrlih

Sasvim očekivano, oni koji veruju u zvanične izveštaje o broju obolelih i umrlih  imaju više poverenja u početak vakcinacije protiv korona virusa u Srbiji: 52,6% hoće odmah da se vakciniše, a samo 11,7% je izričito protiv. Drugačiji stav su iskazali ispitanici koji izražavaju sumnju u zvanične izveštaje: samo 15,3% ima potpuno poverenje u vakcinu, a podjednak broj, po 41,5% ispitanih, ili još uvek mora da razmisli ili se protivi pelcovanju protiv korona virusa.

Vakcine i promena vlasti , glasanje za ili protiv Vučića

Stav prema vakcinaciji ukrstili smo i sa stavom „Da li ste za promene u Srbiji ili ste zadovoljni ovom vlašću“, kao i `Da li ćete na narednim izborima glasati za ili protiv Vučića i SNSa`.  Kao u ogledalu, dobili smo suprotne stavove o vakcini u zavisnosti od toga da li ispitanik podržava ili ne promene u Srbiji. Od onih koji su za promenu vlasti samo 13,1% hoće bez dileme da primi vakcinu, a 44,3% je apsolutno protiv vakcinacije, dok je  42% je reklo da bi razmislilo. Od onih koji su zadovoljni vlašću 53,1% bi odmah pristalo na vakcinu, neodlučno je 31,4%, a tek 12,9% se protivi vakcini.

Ukratko, sviđalo nam se to ili ne – a dobro nije svakako – režim i Aleksandar Vučić su uspeli da čak i od ovog važnog i po svim kriterujumima natpolitičkog pitanja naprave neku vrstu referenduma o sebi. 

Između želja i mogućnosti – od „pustog ruskog“ do „daj šta daš“

Iako je tekućim procesom vakcinacije ovo pitanje već u velikoj meri adaktirano (imamo „Kineza“, a ti glasaj za šta hoćeš?!) poprilično je zanimljivo makar i retroaktivno pogledati kako su se ispitanici opredeljivali prema mogućnosti da biraju proizvođača, odnosno vrstu vakcine koju žele da dobiju. Što zbog endemske srpske rusofilije, a što zbog čestog pominjanja da je reč o „tradicionalnoj“ vakcini, najsličnijoj onima kakve poznajemo, za ruski „Sputnjik V.“ kao najpoželjniju opciju opredelila se skoro polovina od svih ispitanika (47,5 odsto).

Nešto manje od četvrtine (23,2%) reklo je da im je svejedno koju će vakcinu dobiti („nesvrstani“ i "realisti"), dok je manje od deset odsto optiralo za „Fajzerovu („amerikanofili“ i „atlantisti“). Interesantno je i indikativno da je (teorijska) mogućnost izbora broj tvrdokornih antivakcinaša smanjila za čitavih deset odsto (na 17,1%), što, između ostalog, pokazuje da sa nekih strana kritikovano nuđenje slobode izbora vakcine uopšte nije bio loš potez. A bio bi još bolji da ta mogućnost izbora – barem do sada – nije bila uglavnom fiktivna.

Zanimljivo je takođe da se za kinesku vakcinu kao „prvi vakcinaški pik“ izjasnilo veoma malo ispitanika, tek nešto malo više od statističke greške. Ali, s obzirom da je ona prva stigla u iole ozbiljnijoj količini, većina zainteresovanih je prima bez roptanja i otpora.

Umesto zaključka

Nije da to nismo slutili. Ali se ovde, takoreći, definitivno pokazalo i potvrdilo u najvećoj meri da stav prema vakcinaciji u Srbiji ima daleko manje veze sa aktuelnom i svetski rasprostranjenom kontroverzom oko vakcinacije, antivakserskim pokretom, teorijama zavere, ili diskusijama o kvalitetu i pouzdanosti pojedinih vakcina itd, a mnogo više sa poverenjem i nepoverenjem, odnosno naklonošću ili nenaklonošću prema aktuelnoj vlasti u Srbiji.

Stariji ispitanici generalno su skloniji da veruju vlasti, podložniji su medijskoj i režimskoj propagandi i u principu otvoreniji za ono što od njih traži „država“.   S druge strane, mlađi, obrazovaniji, urbaniji („razmaženiji“?), informisaniji, informativno pismeniji i kritičkije nastrojeni ispitanici, čak i ako i nisu apriori protiv vakcina, znatno više su skloni sumnji i izražavaju nepoverenje kako prema globalnom trendu vakcinacije, tako i (naročito!) prema konkretnom procesu imunizacije u zemlji Srbiji. (Da li će vakcinacija biti organizovana transparentno i po ustanovljenim zdravstvenim pravilima, da li će vakcine biti nabavljene od proverenih dobavljača, da li će biti pravilno skladištene, da li će sastav i doze biti istog kvaliteta kao i drugde u svetu itd.)

Drugim rečima, čini se da su oni prvi skloni da previše i olako veruju, a ovi poslednji, pak, da previše i preterano sumnjaju u sve što dolazi iz „zvaničnih izvora“. To ne znači da su oni prvi „svesniji“ i „odgovorniji“ od mlađih naraštaja. Ali, isto tako, ne mora da znači ni obrnuto – da su naivniji, „gluplji“ i „lakoverniji“. Sve zavisi od konkretnog slučaja i situacije. (A možda se prosto radi o tome da su oni stariji realno ugroženiji, a ovi drugi – bez obzira što postoje i mnogi tragični izuzeci – ipak bezbedniji od najgorih oblika ove bolesti?)

Bilo kako bilo, još jednom se potvrdilo koliko smo podeljeno društvo – ne zbog toga što različito mislimo o nekim važnim stvarima, nego zbog količine strasti i isključivosti koju u te razlike investiramo. Netolerancija i odsustvo volje da se udubimo u poziciju i razloge onog Drugog nam je uglavnom zajednička.

Istraživački tim NSPM

(Vreme broj 1569, 27. januar 2021. godine. U sledećem broju: Sa čim vlast i opozicija u Srbiji ulaze u „godinu raspleta“?)