Срби, вакцина и политика

Вакцина – или не, питање је сад?!

Актуелна светска и домаћа дилема над дилемама. Ко то баш жели без оклевања, ко је развио дилему унутар дилеме („да, можда, не“), а ко је „тврди“ и заклети противник вакциналне игле – одговор је дало телефонско истраживање јавног мњења спроведено почетком јануара (2-12 јануара), на репрезентативном узорку од 900 пунолетних испитаника у Републици Србији (без КиМ). Испитивање се управо поклопило са доласком првог контингента вакцине у државу (дакле изведено je пре почетка тзв. „масовног вакцинисања“), а одговори испитаника репрезентују утиске и реакције на почетак имунизације против корона вируса у Србији.

Поред осталог, испитивали смо које су демографске карактеристике заговорника и противника вакцине, са којих се медија информишу, да ли користе интернет, како виде правац у ком Србија иде, какав им је економски статус, како гледају на управљање корона кризом у Србији, какви су им политички ставови и процене и коначно – јесу ли за или против власти и Вучића?

Када вакцина против корона вируса буде и Вама доступна, да ли ћете се вакцинисати?

Трећина свих испитаних каже да би се вакцинисала чим буде прилике за то, а нешто преко четвртине изричито је рекло да уопште не жели да се вакцинише. Највећа група испитаника, њих 37,8 одсто изјаснило се да „није сигурно“, није донело дефинитивну одлуку и да о томе мора још да размисли.

Образложења испитаника који су рекли да желе да се вакцинишу звучала су слично: „Једва чекам“. „То је једини спас“. „Наравно да ћу одмах да се вакцинишем, не могу више да се кријем“. „То је цивилизацијска тековина“.

Различитије одговоре су давали они који су још увек неодлучни, а најшароликије они који су се изјаснили против вакцине. Категорија `морам још да размислим/нисам сигуран да ли желим вакцину` је свој став бранила углавном следећим речима: „Полако, морам да се распитам о свим вакцинама које се нуде“, „Сачекаћу још мало да видим како ће реаговати они који су се први вакцинисали“, „Прележао сам корону, не морам да журим“.

Противници вакцине, судећи према коментарима, најразнороднија су група – од оних који не смеју да се вакцинишу због лошег општег здравственог стања, до тзв. антиваксера који би своје право на невакцинисање бранили и животом: „Вакцинисао бих се ја, ал` ми не да лекар, каже – ризично је“. „Много су брзо направљене те вакцине, нисам сигуран у њихов квалитет“. „Није завршена ни четврта фаза испитивања, а ја нећу да будем покусни кунић“. „Шта ако сам алергичан на нешто што је у вакцини, а не знам“. `Верујем ја у вакцине, али ови нису у стању ни једну улицу да афалтирају, а камоли да добро организују вакцинацију“. „Да ли ми стварно имамо фрижидере који чувају вакцину на минус 80 степени?“ Закључно са: “Корона не постоји, желе само да нас чипују“ итд.

Пол

Испитаници мушког пола у приближно истој мери желе да се вакцинишу (34.2%), односно нису још увек сигурни у свој став (36%). Нешто преко четвртине изричито не жели да се вакцинише. Жене су, у односу на мушкарце, у истраживању показале нешто већу скепсу према васкцинисању, али разлике између полова по том питању нису превише изражене. Да одмах жели вакцину изабрало је њих 30%, исто толико да не жели имунизацију ни по коју цену, а готово 40% је неодлучно.

Ако поредимо испитанике и једног и другог пола, а у оквиру сваке од категорија, долазимо до резултата да би 52,1% мушкараца наспрам 47,9% жена одмах пристало на вакцинацију, односно да 47,5% мушкараца према 52,5% жена нема намеру да се вакцинише. (У истраживању је учествовао подједнак број мушкараца и жена.)

Узраст

Очекивано, животно доба испитаника значајно утиче на став о вакцини.Тек нешто више од 10% млађих испитаника (од 18 до 40 година) жели да се вакцинише одмах, 50% каже да мора још да размисли, а четврдесетак посто не жели да се вакцинише. Код најстаријих испитаника (преко 60 година) ситуација је другачија: 43,8% би се вакцинисало овог тренутка, 26,3% би размислило, а близу четвртине одбија вакцину. Средња категорија испитаника (од 40 до 60 година) је по ставовима управо на пола пута између најстарије и најмлађе категорије.

Регија

На основу резултата истраживања, највећу сумњу у вакцине и вакцинацију показали су Београђани, близу су им и Војвођани, а највеће поверење установљено је код становника централне Србије. 23,2% испитаника из Београда је рекло да жели вакцину, 44,4% би размислило, а 30,3% противи се вакцинацији. Идентичан је проценат `антивакцинаша` у Војводини, неодлучних је 41%, а 26,2% Војвођана би радо одмах било пелцовано вакцином против корона вируса. Највећи заговорници имунизације у Србији су становници централне и јужне Србије: 40% моментално би заврнуло рукав, трећина би размислила, а само 25% нема поверења у вакцину.

Образовање

Они мање образовани, са непотпуном или потпуном основном школом, желе вакцину што пре (њих 45,6%), тридесетак посто би још размислило, а тек нешто више од 20% тренутно не жели или не може да се вакцинише. Супротно томе, мање од четвртине више и високо образованих испитаника је заговорник вакцинације, педесетак посто се двоуми, а око 30 одсто њих је против. Занимљив је налаз за испитанике са гимназијом, јер су се они показали као тренутно највећи противници вакцине у Србији: само 8,6% њих каже да би се одмах вакцинисало, а 42,9% то категорички одбија.

Медијски јавни сервиси,  прорежимске и „остале“ телевизије

Истраживање је показало да су највећи заговорници вакцинације испитаници који немају кабловске пакете, тј који имају само основне канале са националном покривеношћу: 38,5% њих жели вакцину одмах, 36,5% би размислило, а 21,2% неће/ не жели да се вакцинише.

Највећи заговорници вакцинације претежно се информишу преко „јавних сервиса“ РТС/РТВ (чак 47,9% гледалаца ове две телевизије), а следе испитаници који највише воле да се информишу преко приватних прорежимских телевизија (Пинк, Прва, Б92, Хепи, Студио Б), њих 41,5%. За тренутну вакцинацију, у знатно нижем проценту (15,5%),  изјаснили су се гледаоци Н1 и Нове С телевизије, као и они који се уопште не информишу преко телевизије, већ само преко интернета (11%). Очекивано, сасвим је супротан редослед код изјашњавања против вакцинације. Неће/не жели да се одмах вакцинише 45% оних који не прате вести на телевизији, као и 41,4% гледалаца Н1-Нове С. На другом полу (не)поверења у вакцинацију су конзументи приватних прорежимских медија (са 19,5 одсто изјашњених да не желе), као и 14,3% испитаника који гледају РТС и РТВ.

Информисање преко интернета

Велику разлику у ставу показали су испитаници који се информишу преко интернета и они који се не информишу/немају интернет. За вакцинацију је спремно близу 50% оних који не користе интернет и тек око 25% оних који имају/информишу се преко интернета. Трећина испитаника који користе интернет за информисање је изричито против вакцинације, а само петина оних који немају или не користе интернет.

Животни стандард  и правац  у ком Србија  иде

Питали смо испитанике да ли је њихов реални животни стандард бољи, гори или исти у односу на пре пет година и то упоредили са ставом о вакцинацији. Резултати су следећи: готово 50% испитаника који кажу да сад живе боље него пре пет година има потпуно поверење и жели да се пелцује, 35% је неодлучно, а 13,7% одбија вакцинацију. Супротан став и неповерење према вакцини су изразили испитаници који кажу да живе лошије него пре пет година - само петина њих је казала да жели вакцину, а 42,4% има своје разлоге против вакцине. Они који су рекли да живе исто изнели су умереније ставове у односу на обе претходне групе. Међу њима је углавном највише неодлучних (42,9%), трећина је за вакцину, а нешто преко 20% не жели да се вакцинише.

Показало се да испитаници који су исказали поверење у правац у ком Србија тренутно политички и економски иде имају и знатно више поверења у вакцинацију против корона вируса. Корелација у овом аспекту је не само статистички значајна, него би се могло рећи – и фрапантна. Чак 56% испитаника који кажу да „Србија иде у добром правцу“ примило би одмах вакцину, а само 10% њих је према вакцини скептично. Супротно, од оних који сматрају да Србија иде у лошем правцу, свега је 12,3% испитаних је за вакцину, наспрам 45,7% `неверника`у процес имунизације у Србији.

Чињење и нечињење власти да се корона обузда

Сличан налаз претходном је и код ове релације. Испитаници који сматрају да је власт довољно учинила и чини да обузда епидемију корона вируса, имају и веће поверење у процес вакцинисања у Србији. Критичари учинка власти су и критичари плана за имунизацију становника. 46,5% испитаних из групе оних који похваљују власт за борбу против корона вируса, спремно је да одмах заврне рукав, а то би учинило тек 12,7% оних који не мисле да је власт добро управљала корона кризом. Само 13,1% оних који подржавају мере и прописе власти у корона кризи си противници вакцинације, а 52,2% критичара власти не верују у вакцине.

Здравствена и економска погођеност епидемијом

Питали смо испитанике да ли су току 2020. године они или неко њихов из најуже породице били погођени епидемијом корона вируса (да ли здравствено, економски и здравствено и економски, или су имали среће и нису били погођени ниједним аспектом епидемије). Занимљиво је да је убедљиво најмањи проценат оних, тек 19,2%, који хоће да се вакцинишу код испитаника који су били и здравствено и економски погођени корона вирусом. Заговорници вакцине у највећем проценту, 32,5%, су они који нису били ни на један начин до сада погођени корона кризом, следе они који су погођени економски, па тек онда здравствено. Најнеодлучнији, тј. највише се двоуме да ли да вакцину приме или не, су они који су били здравствено погођени, тј, они који кажу да су „већ имали корону“ (48,9% њих).

Помало необичан је налаз кад су противници имунизације у питању. Чак 42,3% противника вакцинације су они који су били погођени кризом и здравствено и економски Велики део њих као разлог наводи поседовање антитела која их штите од поновног заражавања, па сматрају да су заштићени бар одређени временски период, али постоји и мањи део испитаника који и поред „прележане короне“ мисли да вакцине нису добар начин да се епидемија обузда.

Веровање у званичне извештаје о броју оболелих и умрлих

Сасвим очекивано, они који верују у званичне извештаје о броју оболелих и умрлих  имају више поверења у почетак вакцинације против корона вируса у Србији: 52,6% хоће одмах да се вакцинише, а само 11,7% је изричито против. Другачији став су исказали испитаници који изражавају сумњу у званичне извештаје: само 15,3% има потпуно поверење у вакцину, а подједнак број, по 41,5% испитаних, или још увек мора да размисли или се противи пелцовању против корона вируса.

Вакцине и промена власти , гласање за или против Вучића

Став према вакцинацији укрстили смо и са ставом „Да ли сте за промене у Србији или сте задовољни овом влашћу“, као и `Да ли ћете на наредним изборима гласати за или против Вучића и СНСа`.  Као у огледалу, добили смо супротне ставове о вакцини у зависности од тога да ли испитаник подржава или не промене у Србији. Од оних који су за промену власти само 13,1% хоће без дилеме да прими вакцину, а 44,3% је апсолутно против вакцинације, док је  42% је рекло да би размислило. Од оних који су задовољни влашћу 53,1% би одмах пристало на вакцину, неодлучно је 31,4%, а тек 12,9% се противи вакцини.

Укратко, свиђало нам се то или не – а добро није свакако – режим и Александар Вучић су успели да чак и од овог важног и по свим критерујумима натполитичког питања направе неку врсту референдума о себи. 

Између жеља и могућности – од „пустог руског“ до „дај шта даш“

Иако је текућим процесом вакцинације ово питање већ у великој мери адактирано (имамо „Кинеза“, а ти гласај за шта хоћеш?!) поприлично је занимљиво макар и ретроактивно погледати како су се испитаници опредељивали према могућности да бирају произвођача, односно врсту вакцине коју желе да добију. Што због ендемске српске русофилије, а што због честог помињања да је реч о „традиционалној“ вакцини, најсличнијој онима какве познајемо, за руски „Спутњик V.“ као најпожељнију опцију определила се скоро половина од свих испитаника (47,5 одсто).

Нешто мање од четвртине (23,2%) рекло је да им је свеједно коју ће вакцину добити („несврстани“ и "реалисти"), док је мање од десет одсто оптирало за „Фајзерову („американофили“ и „атлантисти“). Интересантно је и индикативно да је (теоријска) могућност избора број тврдокорних антивакцинаша смањила за читавих десет одсто (на 17,1%), што, између осталог, показује да са неких страна критиковано нуђење слободе избора вакцине уопште није био лош потез. А био би још бољи да та могућност избора – барем до сада – није била углавном фиктивна.

Занимљиво је такође да се за кинеску вакцину као „први вакцинашки пик“ изјаснило веома мало испитаника, тек нешто мало више од статистичке грешке. Али, с обзиром да је она прва стигла у иоле озбиљнијој количини, већина заинтересованих је прима без роптања и отпора.

Уместо закључка

Није да то нисмо слутили. Али се овде, такорећи, дефинитивно показало и потврдило у највећој мери да став према вакцинацији у Србији има далеко мање везе са актуелном и светски распрострањеном контроверзом око вакцинације, антиваксерским покретом, теоријама завере, или дискусијама о квалитету и поузданости појединих вакцина итд, а много више са поверењем и неповерењем, односно наклоношћу или ненаклоношћу према актуелној власти у Србији.

Старији испитаници генерално су склонији да верују власти, подложнији су медијској и режимској пропаганди и у принципу отворенији за оно што од њих тражи „држава“.   С друге стране, млађи, образованији, урбанији („размаженији“?), информисанији, информативно писменији и критичкије настројени испитаници, чак и ако и нису априори против вакцина, знатно више су склони сумњи и изражавају неповерење како према глобалном тренду вакцинације, тако и (нарочито!) према конкретном процесу имунизације у земљи Србији. (Да ли ће вакцинација бити организована транспарентно и по установљеним здравственим правилима, да ли ће вакцине бити набављене од проверених добављача, да ли ће бити правилно складиштене, да ли ће састав и дозе бити истог квалитета као и другде у свету итд.)

Другим речима, чини се да су они први склони да превише и олако верују, а ови последњи, пак, да превише и претерано сумњају у све што долази из „званичних извора“. То не значи да су они први „свеснији“ и „одговорнији“ од млађих нараштаја. Али, исто тако, не мора да значи ни обрнуто – да су наивнији, „глупљи“ и „лаковернији“. Све зависи од конкретног случаја и ситуације. (А можда се просто ради о томе да су они старији реално угроженији, а ови други – без обзира што постоје и многи трагични изузеци – ипак безбеднији од најгорих облика ове болести?)

Било како било, још једном се потврдило колико смо подељено друштво – не због тога што различито мислимо о неким важним стварима, него због количине страсти и искључивости коју у те разлике инвестирамо. Нетолеранција и одсуство воље да се удубимо у позицију и разлоге оног Другог нам је углавном заједничка.

Истраживачки тим НСПМ

(Време број 1569, 27. јануар 2021. године. У следећем броју: Са чим власт и опозиција у Србији улазе у „годину расплета“?)