„Луди од среће“ или још једна (о)тужна јесен

Читаоцима ће се можда учинити да нема великих промена у односу на септембарско истраживање које смо анализирали на овим страницама. Али тада је у питању било теренско истраживање („лицем у лице“), на којем, по правилу, испитаници одговарају искреније, а власт пролази доста лошије. Но, у међувремену, у октобру, смо имали и једну претежно телефонску анкету, на којој су СНС и Вучић поново „поскочили“,што због телефона, што због квазипатриотског медијског пумпања (при чему се, са становишта рејтинга, посебно захвалним и плодоносним показао онај краткотрајни „мигрантски рат“ са хрватским премијером Милановићем), односно готово да су се вратили на ниво из марта 2014. године. Сада је анкета била потпуно телефонска, а рејтинг СНС-а и Вучића је ипак пао и поново је веома сличан оном „теренском“, из септембра – а у односу на октобар мањи чак за 4-6 процентних поена.

Дакле, доста основано би се могло закључити да СНС заиста полако (о)пада, али да на другој страни и даље нико озбиљно не расте.

Дакле, доста основано би се могло закључити да СНС заиста полако (о)пада, али да на другој страни и даље нико озбиљно не расте. Напредњаци се, по нашем увиду, тренутно крећу негде на самој ивици од 40 одсто опредељеног – односно, 22-24 укупног – бирачког тела, што свакако јесте астрономски резултат, поготово када се упореди са рејтинзима осталих политичких субјеката. Али не треба сметнути с ума ни чињеницу да је и Милошевић у тренутку пада имао подршку од 35 одсто гласача. Дакле, сваки резултат испод 40 одсто Вучића и напредњаке уводи у зону црвеног аларма, поготово што је Вучић наметнуо и од почетка непрестано форсира игру „сам(и) против свих“.

Срећа је лепа само док се чека

Оно што је карактеристично за ову анкету јесте упадљиво повећан  број неизјашњених и искрено неопредељених, оних који су се разочарали и у СНС и опозицију и који кажу да „сигурно неће гласати“, већ ће бојкотовати изборе, или прецртати и поцепати листић, оних који кажу да су веровали многима али да сад више наде нема. И, за разлику од ситуације од пре годину или две, међу овим новим апстинентима сада су најбројнији разочарани напредњаци. („Проклињем дан кад сам гласала за ове преваранте“). 

Стање у Србији, као и сопствено материјално стање се оцењује непромењено лоше, резигнирано и без превише објашњења. („Како да оценим, мени је лоше, јединица“.  Имате ли нулу? Минус десет".„А шта да вам кажем, дођите да видите како живим.“) А и они који дају оцену већу од један то обично чине са образложењем типа: „Није добро, али увек може бити и горе. Плива се некако... Само да рата не буде.“

И овај пут, готово половина (48 одсто) испитаника изјавила је да живи горе него пре три године, док свега десетак посто, каже да живи боље.

И овај пут, готово половина (48 одсто) испитаника изјавила је да живи горе него пре три године, док свега десетак посто, каже да живи боље. Али има и оних којима се ово питање не допада, јер сматрају да оно представља атак на тренутну власт, па љутито негодују и објашњавају да то што они живе горе (а живе!) нипошто није производ ове Владе, већ претходника, који су харали  земљом Србијом и опустошили је, па ови сад не могу да надоместе све то, већ су приморани да уведу мере штедње како би се ствари вратиле у нормалу.(„Ех, сад, па живим горе али...“. „Разумем ја на шта ви мене наводите. Јесте да живим горе, и јесте да су ми одузели од пензије, али видите ови су први на власти који су увели мере штедње, а претходни су се само задуживали и расипали, па сад морамо мало да истрпимо, али ја верујем да ће то уродити плодом.“ „Кад дођете у празну кућу морате да штедите како бисте је напунили“.)

Помало парадоксално,  али, по нашем мишљењу, готово да нема сумње да је актуелном паду Вучићевог рејтинга вероватно највише допринело ово много рекламирано „повећање плата и пензија“ – које га је, заправо, коштало много више него оно прошлогодишње смањење. Наиме, за српско бирачко тело увелико важи онај стих Десанке Максимовић да је „срећа лепа само док се чека“. Поготово кад се испостави да у томе што је „дочекано“ нема никаквог побољшања, већ само понижавајуће мрвице онога што је претходно одузето.   

Присталице, међутим, као и у свакој секти, невољу третирају као искушење и добру прилику за још већу демонстрацију своје убеђености и свог правоверја. („Наравно да јесте донело побољшање, па зар ви не видите, ко год хоће може јасно да види, да резултата има“. „Верујем да јесте, па и у кући ако смањите трошкове и убацујете ту разлику у касицу после пар месеци каса ће се напунити“.) Остали су, међутим, мало сумњичави и мисле да је побољшање, ако га и има, само делимично, скоро неприметно, док већина са сарказмом наводи да они нису осетили те резултате, али да јесу осетили понижење, јер им је пензија увећана за сто или двеста динара. („Мислим да јесте али је то делимично, краткорочно побољшање“. „Јесте, јесте, како да није, луди смо од среће.“ Па, ево, ја то осетио по свом џепу, за целих 150 динара ми повећали пензију коју су претходно смањили, срамота“. „Донело је резултат, али у њихове џепове“. „Немам речи за тај безобразлук. Хохштаплери.“)

 „За Вучића, не за СНС“

Занимљиво је и то да бар 50% бирача СНС-а, ако не и више, на питање о избору странке одговара да не би гласали за СНС већ за Вучића.

 Анкетар: „За кога бисте гласали?“

 Испитаник: „За Вучића.“

 Анкетар: „Мислите, за СНС?“

 Испитаник: „Рекао сам вам, не за СНС, већ за Вучића“

На питању чланства у ЕУ се можда највише види збуњеност, конфузија и колебање – поготово код гласача владајућих странака

На питању чланства у ЕУ се можда највише види збуњеност, конфузија и колебање – поготово код гласача владајућих странака, чије је „еврофилство“ врло танко и медијски поводљиво. („Један дан да, други дан не. Стварно не знам. Све је то на клацкалици.“ „Јао, па не знам. И да и не. `Ајде ипак да.“ Или, врло често: „Па, можда, ако се мора и ако ће нам тамо бити боље“. „Тамо смо кренули. Ваљда власт зна шта ради“.) Практично, чланство у ЕУ безрезервно подржавају само они који подржавају и улазак Србије у НАТО. Сви остали, укључујући чак и симпатизере традиционално „проевропских странака“, више нису тако сигурни и убеђени да је то права опција. Насупрот томе, противници уласка у ЕУ су много одлучнији и категоричнији у свом опредељењу. („Ма, доста више“. „Имам тамо брата и знам да ни њима тамо не цветају руже“. „Е, више не. Показали су колики су нам пријатељи. Далеко им лепа кућа.“)

По питању осталих геополитичких оријентација, за разлику од власти и тзв. политичке елите, код грађана дилеме скоро да нема. Око 80 одсто је против чланства у НАТО, а преко 70 одсто подржава „савез са Русијом“ (што представља пораст од неколико процената у односу на претходна истраживања).

 Око 80 одсто је против чланства у НАТО, а преко 70 одсто подржава „савез са Русијом“ 

Уочљиво је да је све већи број анкетираних све склонији да питање миграната решава подизањем неке врсте баријере (проценат је драстично скочио када је у формулацији питања реч „зид“ замењена „баријером“), наравно, уколико не постоји могућност њиховог брзог транзита, што је онда прилика за демонстрацију „безболног хуманизма“ (да их лепо примимо и што пре проследимо даље на запад). Само један мањи проценат испитаника (око 20 одсто) би трајно понудио азил, док су остали, миц по миц, све склонији орбановским решењима. („Како сви, тако и ми“, „Па, јесте, жао ми их је, али немамо ми могућности да их примимо“. „Понудити азил, али само онима који су заиста ратом угрожени, који прихватају наша правила и културу“. „Само породицама са малом децом које хоће да раде земљу“.) На ово питање има веома много неизјашњених, овај пут не због страха од изјашњавања, већ зато што се истински колебају. С једне стране, нису за ограде и то им делује сурово, али су, с друге стране, свесни да Србија нема начина да им обезбеди смештај, посао и нормалан живот („који ни ми немамо“).   

Гласачи СНС- а, као и коалиционих странака мисле и одлучно тврде да је ова влада боља, („Боооља и то много“.  „Па наравно да је боља.Хиљаду пута боља“.)  Тврђе присталице опозиција кажу да је гора („Ова је гора од најгоре“), док  неизјашњени и неопредељени углавном мисле да је иста, мада приметно је да и део њих мисли, или се бар тако изјашњава, да је „можда мало боља“. („Ма сви су они мање-више исти, али ипак ми се чини да су ови сад мало бољи, видим, бар покушавају нешто“.)

Увођење обавезног служења војног рока у трајању од шест месеци подржава велика већина и чак мисли, мада то говоре углавном жене или мушкарци зрелијих година, да је све испод годину дана смешно и да никако не треба дозволити цивилно служење већ, као некад, касарна, ред и дисциплина. („Наравно да треба, ево имам сина и знате како бих га радо послала у војску па да се мало научи реду“. „Здушно подржавам, па видите ову нашу омладину, али не шест месеци већ, бар годину дана“. „Мислим да је војска начин да се мало доведе у ред ова млађа генерација“. „Свакако да треба, па ја сам служио, у оно доба било по две године, и шта ми фали, обавезно да се уведе, али као некад.“) Међутим, као што рекосмо, код оних на које би се та мера требала односити, то јест, млађих мушкараца, ентузијазам за увођење обавезног војног рока је уочљиво и знатно мањи.

 „Верујем, што да не верујем“

На крају, као и на почетку, опет треба истаћи утицај медија

На крају, као и на почетку, опет треба истаћи утицај медија, јер многи од испитаника одговарају на следећи начин: „Па видите, јуче сам баш гледао на телевизији и Вучић каже...“„Па, ја верујем Вучићу, а он каже...“, „Вучић што каже и уради, ево сад баш читам у новинама“.

А пошто један (п)оглед вреди више од хиљаду речи, ево и једног сликовитог и карактеристичног примера медијског утицаја на перцепцију, којег се треба увек сетити у тренутку кад се запитате: „А зашто ОН ово ради, зашто се бламира подршком одређених медија и зашто им дозвољава да га бламирају?“

Анкетар: „Из којих се новина информишете“

Госпођа: „Информер.“      

Анкетар: „ Јел` користите интернет?“

Госпођа: „Јао, па ја не. Али, знате, имамо два, само унуке оба однеле за Београд.“      

Анкетар: „А да ли подржавате продају Телекома?“

Госпођа: „Па, шта се ја у то разумем, али видим да ћемо сви да добијемо неке паре, тако каже Вучић“

Анкетар: „А јел` верујете да је ова мера смањења плата и пензија донела резултат?“

Госпођа: „Па, видите, мени нису ништа одбили, али видим да овима што јесу сад враћају, тако да што да не верујем.“

Анкетер: „А за кога бисте гласали?“

Госпођа: „Па за ову нову странку, ову сад.“

Анкетар: „Коју нову странку?“

Госпођа: „Па, ову, Вучићеву“

Анкетар: „У ког политичара имате највише поверења?“

Госпођа: „Па ја верујем у Вучића, ево сад био и на тај телеграф и каже да је исправан, па како онда да му ја не верујем.“

И даде госпођа Томи и Вучићу и Дачићу петице, па и Тадићу тројку, каже, волела га раније!

Али дођосмо и до невољеног Пајтића.

Госпођа: „Јао па ја њега нешто не познајем али некако ми се не свиђа“

Анкетар: „Па, јел` га не познајете, или вам се не свиђа?“

Госпођа: „Па не знам га баш, ове горе знам и они су добри, а за њега кажу да он и није баш нешто.“

Анкетар: „Па, добро, јел нећете да га оцените, или хоћете и којом оценом?“

Госпођа: „Па не знам, некако ми се не свиђа, дајте му јединицу.“

Шта смо научили?

Да ли смо и шта смо сазнали или научили из ових неколико текстова у Времену током 2015. године? Зависи од тога шта је ко знао или очекивао. Али неке претпоставке су тестиране, а неке хипитезе потврђене или оповргнуте. Увек има оних који знају све – поготово накнадно – који „имају нос“ и све „осећају у стомаку“, односно  којима ништа није изненађење, нити непознато. Генерално, из власти су апсолутно незадовољни нашим, тј. њиховим „неприхватљиво“ ниским рејтинзима – иако су они свега неколико процената мањи од онога што је СНС на врхунцу Вучићеве популарности освојио са све Расимом, Вулином, Вуком, Вељом, Карићем и Маријаном Ристичевићем. А још више су незадовољни тиме што наша истраживања нису потврдила да је опозиција баш толико мртва и јадна колико је „зацртано“ да треба да буде (што, опет, не значи да је јака и у добром стању). С друге стране, ни противници власти нису срећни што је „СНС пао тако мало“, превиђајући ситницу да тај пад треба да буде плод њиховог храброг и паметног деловања, а не „креативни“ резултат истраживања јавног мњења. 

Научили смо да је (поново!) постало веома важно да ли се истраживање врши на терену или телефонски.

Научили смо да је (поново!) постало веома важно да ли се истраживање врши на терену или телефонски. То је било битно 90-тих година, али је у међувремену, због ширења телефонске мреже, као и због губитка страха од изјашњавања о политичким стварима, постало ирелевантно, и у великој мери напуштено као непотребно и неекономично. Међутим, страх се вратио (а и на стабилном телефону је постало све теже ухватити довољно репрезентативан узорак), тако да резултати „чисто“ телефонских анкета – чак и када су најпоштеније рађене – постају врло проблематични.

Научили смо, то јест, подсетили се, колико су бесмислени „аргументи“ типа: „ЈА не знам никога ко гласа за СНС. Сви у мом окружењу су против Вучића и не могу очима да га виде.“ Дакле,  има их. Постоје. Али су слабије видљиви – сем на  Пинку и бирачким кутијама – о томе смо опширније писали у претходним бројевима „Времена“.  

Сазнали смо да је поново постала веома актуелна подела на „две Србије“ (о чему смо такође већ писали). Али да је она данас много мање идеолошка, а више информациона и генерацијска.      

Научили смо да, поготово код политичке анкете и поготово у медијским условима какви постоје у данашњој Србији, не треба очекивати конзистентност у ставовима, нити се чудити ирационалним одговорима типа: „живи(мо) горе – али је влада  боља“. Или „много су ме разочарали – гласаћу за Вучића“.  

Научили смо да је веома битно да се, поред, то јест, пре него што се објаве „прочишћени“ страначки рејтинзи, у смислу екстраполације могућих изборних резултата, прикаже и какав је резултат добијен на укупном анкетном узорку

Научили смо да је веома битно да се, поред, то јест, пре него што се објаве „прочишћени“ страначки рејтинзи, у смислу екстраполације могућих изборних резултата, прикаже и какав је резултат добијен на укупном анкетном узорку (дакле, укључујући и апстиненте, колебљиве и полуопредељене), а што се у истраживањима која се широко промовишу по српским медијима углавном не ради. Делом зато што је тако мало теже „монтирати“ резултате, а делом и зато да се неким „ситним“ цифрама од 25-30 одсто, не квари ултимативна представа о „50 плус“, која мора да иде уз СНС и Вучића.          

Коначно, подсетили смо се да демократија није само колико-толико тачно пребројати гласачке листиће у кутијама, него и утврдити под којим условима су се ти листићи у кутијама нашли, то јест, да ли су се стекли елементарни услови да се грађани о понуђеним опцијама информишу и да се о њима слободно изјасне. На основу много показатеља може се више него основано сумњати да у Србији тренутно не постоји атмосфера погодна за такво изјашњавање, како на изборима, тако ни у истраживањима јавног мњења – чак и када се она врше професионално и поштено.  

у Србији тренутно не постоји атмосфера погодна за такво изјашњавање, како на изборима, тако ни у истраживањима јавног мњења

Врло је сумњива претпоставка, односно надање којим се опозиција и НСПМ коментатори повремено теше, како ће они исти који се данас плаше да се слободно изјасне у једној (ипак) анонимној анкети, и на свако иоле осетљивије питање одговарају мантром „ја сам за Вучића“, сутра, одједном, постати шамшиони демократије и лавови када се нађу пред бирачким кутијама. (Наравно, увек је могуће да таквих има, али то су више изузеци него правило.)  

Другим речима, и то је можда најважнији закључак, борба за иоле фер и слободно политичко изјашњавање на изборима је истовремено и борба за стварање услова за могућност објективног истраживања јавног мњења. И обрнуто. Али анкете не могу, тачније, не треба да буду оруђе у тој борби, већ само поуздан индикатор да је она била успешна. У сваком случају, поштено говорећи, Србија је веома близу тачци на којој ускоро ни избори ни анкете неће имати много смисла.

Ђорђе Вукадиновић и истраживачки тим НСПМ

(краћа верзија овог текста овјављена је у недељнику „Време“)

Србија, 25. новембар – 3. децембар 2015.

телефонско истраживање

репрезентативни узорак

територија Србије (без КиМ)

испитаника 1050

(НСПМ)