Istraživanje - Srbija, jesen 2015.

Komentar našeg jesenjeg istraživanja političkih rejtinga i stanja u zemlji mogao bi se svesti na jednu kratku rečenicu: „Ista meta – slično rastojanje.“ Meta je, naravno, Vučić i njegov astronomski rejting (mada ipak ne baš toliko astronomski koliko to predstavljaju udvorički mediji i istraživači), a rastojanje je razlika između njega i najbližih političkih pratilaca koja je uglavnom takva da bi svakom na njegovom mestu garantovala miran san i bezbedan o(p)stanak na vlasti. Svakom – sem Vučića. I upravo ta njegova megalomanija i želja da protivnika ne samo pobedi nego i potpuno politički urniše, ponizi i „zatravi“ mogla bi se na kraju ispostaviti kao kobnija od svih stvarnih ili umišljenih neprijatelja koji mu se neprestano priviđaju i umnožavaju – otprilike kao Don Kihotu vetrenjače.       

Vučićev lični rejting je i dalje vrlo visok, mada mu je broj jedinica za nijansu premašio petice i mada se realno i on i SNS vrte negde oko četvrtine ukupnog biračkog tela. A da li će ta četvrtina na kraju, tj, na izborima, biti trećina, polovina ili čak i više od toga zavisi od izlaznosti i atmosfere koja će u međuvremenu biti napravljena. Generalno gledano, naprednjačko biračko telo je starije, manje obrazovano i slabije informisano (sem preko RTS-a i Pinka), dok je ono opoziciono uglavnom mlađe, obrazovanije, ali i politički malodušnije i disperzivnije. Drugim rečima, naprednjaci će na izbore, kad god oni budu, masovno izaći, koliko ih zdravlje i noge posluže, dok se potencijalno opoziciono telo koleba ima li uopšte smisla i svrhe oko toga smarati se i „cimati“.  

Po našem nalazu, SNS u septembru jeste pao na nešto ispod 40 odsto. I to jeste vest. Ali on i dalje ima onu famoznu četvrtinu ukupnog biračkog tela (samo je ovaj put, zbog terena ili iz nekog drugog razloga, izjašnjavanje bilo bolje, to jest, bilo je nešto manje neopredeljenih, pa ta četvrtina na kraju nije postala 45, ili 50 odsto). I što je još važnije, kako god da se gleda, ima znatno više nego sledeće tri stranke (SPS, DS i SRS) u zbiru, a to su istovremeno i jedine koje prelaze cenzus. Pa čak i da se u parlamentu nađu DSS i Dveri (koji udruženi takođe gotovo sigurno prelaze crtu), kao i koalicijaTadića i Jovanovića (što je već malo neizvesnije), i da se svih tih pet grupacija   ujedini – što tek deluje kao naučna fantastika – jedva da bi imali približno onoliko koliko ima SNS sam.

Drugim rečima, kao što reče jedan prijatelj: „Sa ovakvim rezultatima Vučić može da te poljubi u čelo, nakrivi šešir i mirno ide na izbore“. I verovatno zaista može. Ali za to svakako nije kriv pisac ovih redova, niti vredni i požrtvovani anketari, već svi oni srpski politički, medijski i intelektualni faktori i „čimbenici“ (a bogme i neki međunarodni) koji su ovakvu koncentraciju formalne i neformalne moći omogućili i koji misle da oni ne treba ništa da rade, a pogotovo ne da – ne dao bog – nešto rizikuju, već da mirno sede i čekaju da Vučić „odradi posao“ i da rejting počne da mu opada („a mora jednom da mu padne“) pa će, je li, onda oni da „uljete“ i pokupe politički i drugi kajmak.    

Ali brojke su tu i govore dosta same za sebe. Zato ćemo malo više da obratimo pažnju na ono što se nalazi ispred i iza njih. Pre svega, čini se da za političku anketu, tj. ispitivanje koje, pored ostalog, želi da izmeri stvarni rejting aktuelne vlasti, telefon više nije – to jest, ponovo nije – najadekvatnije sredstvo. Kratko i prosto rečeno, ljudi se plaše da govore o vlasti, a naročito o Aleksandru Vučiću, te ili odgovaraju neiskreno („za svaki slučaj, uostalom, ko zna ko to snima i ko će da dozna“), ili odbijaju da učestvuju u anketi i/ili da se izjasne o „osetljivim“ pitanjima. Premda takođe nije idealna, terenska anketa, „licem- u-lice“, pogotovo uz vešte i iskusne ispitivače, u tom pogledu daje kud i kamo bolje i pouzdanije rezultate.      

- Beograđani su navikli na ankete i ne smatraju to “baukom“, ali, s druge strane, prezasićeni su raznoraznim ispitivanjima tržišta, reklamama, političkim i marketinškim kampanjama, pa ih je utoliko teže pridobiti za ispitivanje. No, kada pristanu da budu anketirani odgovaraju relativno brzo i otvorenije u odnosu na ostale delove Srbije, i skloniji su da iznose kritičko mišljenje, često uz  nešto ljući i agresivniji ton. (Nasuprot tome, ispitanici u drugim delovima Srbije su zatvoreniji i pitomiji, više ističu lične probleme, nedaće i žalbe, te, na neki način, gotovo da traže pomoć ili bar saosećanje od anketara.)

- Kao što je i očekivano, ispitanici veoma različito odgovaraju shodno demografskim kategorijama kojim pripadaju. Žene u principu lakše pristaju na anketu, ali su zato mnogo suzdržanije i opreznije kod političkog izjašnjavanja i radije odgovaraju na pitanja o  društvenim problemima, medijima i tzv. „životnim pitanjima“.

- Muškarci manje biraju opciju da ne znaju ili nemaju stav i mnogo oštrije ocenjuju stanje u zemlji, stranke i političare. Često postavljaju pitanje: „Za koga radite?“ i ne veruju u odgovor o neutralnosti i objektivnosti. Više puta se ponovila sledeća konstatacija: „Ma, radite za Vučića, to je jasno“. „Pitanja su skroz politička, a to jedino zanima Vučića, koga bi drugog“. Takvom uverenju najviše je doprinosilo pitanje o kriminalu i korupciji, „Beogradu na vodi“, kao i smanjenju plata i penzija.

- Ispitanici iz prigradskih sredina, kao i oni stariji i siromašniji  naročito su osetljivi na pitanja o sopstvenom standardu i o tome da li žive bolje, gore ili isto u odnosu na pre tri godine. Odgovaraju sa: „Užasno, katastrofa, a šta vi mislite kako živim od penzije od 12 `iljada“. Na pitanje da li čitaju novine ili koriste internet, najčešće kažu: „Internet koriste deca, a mi i kad kupimo novine najčešće tražimo one  najjeftinije“.

- Trenutno stanje u Srbiji kao i sopstveno materijalno stanje ocenjuju jako loše uz komentar da se nikad gore nije živelo. („Jedinica, ma jel imate nulu da upišete? Pitate me kako živim, pa jel vidite? Sa visokom stručnom spremom radim ovde na pijaci, pa procenite sami“. „Užasno, sa svojih 70 godina i bednom penzijom ja moram da tražim još nešto da radim jer školujem unuke, a i sin i snaja su ostali bez posla“)

- Na pitanje vezano za lična očekivanja u pogledu životnog standarda u narednih godinu dana  odgovori su prilično neodređeni, što je tipičan sukob želje i verovanja. („Pa ja sam optimista i volela bi da verujem da će nam biti bolje ali, na žalost, ne vidim to bolje, samo da ne bude gore“. „Svakim danom nam je sve gore i gore“.)

- Karakteristični  i sve češći odgovori ispitanika su da ne prate sredstva javnog informisanja, čak ni televiziju, a pogotovo štampane medije. Ovo je posebno izraženo kod jako nezadovljnih ispitanika, stranački neizjašnjenih, kao i deklarisanih protivnika vlasti. („Ne gledam televiziju i ne čitam novine, samo internet“. Pa svaki dan pišu sve isto, samo se hvale i prepucavaju, a narodu je sve gore“.)

-Na pitanje vezano za ulazak u EU, odgovor je takođe često neodređen, što jasno pokazuje da građanima nije jasno šta bismo ulaskom dobili ili neulaskom izgubili. („Ne znam, ako će nam biti bolje, ja sam onda za“. „I jesam i nisam, nikako da shvatim šta i da li mi time nešto dobijamo, nije mi baš jasno“.) Generalno, entuzijazam za EU je nizak, a i dobar deo onih koji su se izjasnili „za“, to čini samo zato što „Vučić tako kaže“, i vrlo lako i rado bi obrnuli priču ukoliko on ponovo obrne ćurak.

-Građani, uglavnom, nisu spremni da se odreknu Kosova ako bi to bio uslov za ulazak u EU, ali zato na podelu Kosova reaguju mnogo pozitivnije.( „Pa ako je to nečiji uslov NE, ali ako je zbog nekog opšteg mira, onda DA“. „Da, zbog tog naroda koji tamo živi, mislim da se to jednom mora rešiti“)

- Stav oko prodaje Telekoma i EPS-a je uglavnom negativan, mada oni koji podržavaju trenutnu vlast nešto češće pristaju na prodaju („Pa ako je to jedini izlaz iz ove krize onda neka prodaju“. „Mislim da oni znaju šta i kako mora, a ja im verujem i podržavam“), dok se ovi drugi izričito protive, jer tvrde da nam je samo to ostalo („Nikako, pa prodali smo sve što smo imali, kakva prodaja“).

- Borbu protiv korupcije čak i pristalice SNS sve češće smatraju nedovoljnom i nepotpunom i misle da se uglavnom radi o „propagandi“ i skretanju pažnje sa, pre svega, ekonomskih problema ili, u najboljem slučaju, da je to možda bio početak borbe, ali da se vremenom pretvorio u ovo drugo. („Pa dobro su oni to počeli ali nema krajnjeg ishoda“. „U početku sam verovao, ali sad više ne, ne znam šta je, ali prava borba protiv korupcije sigurno nije“). Ima i onih koji pokušavaju da opravdaju vlast, pa krivicu svaljuju na pravosuđe, koje je u (ne) zna se čijoj nadležnosti. („Lepo su oni to počeli, ali šta mogu kad nam sudovi loše rade“)

- Smanjenje plata i penzija je pitanje koje ispitanike deli na one krajnje skeptične i one koji misle da će to, možda, uroditi plodom, ali je – čak i među pristalicama SNS – jako malo onih koji potpuno veruju u ovu meru. Slična ili gotovo identična situacija je i sa projektom „Beograd na vodi“. Više je onih koji žele da veruju u to nego što zaista veruju. („Pa bilo bi lepo da se izgradi, e sad, da li će, pa ne znam, možda“. „Sve što se gradi podržavam, a koliko je realno to ne znam“). Ipak, više je onih koji su izričito protiv ovog projekta jer misle da je potpuno promašen i bespotreban. („Ma kakav Beograd na vodi, ima mnogo bitnijih stvari u koje treba ulagati“. „Kome treba Beograd na vodi, to je čisto pranje para“.)

- Ipak, ono što najbolje oslikava trenutno stanje u Srbiji jeste to što  većinski i sve više rastući broj ispitanika kaže da bi ohrabrio svoje dete da se iseli iz zemlje. („Šta ohrabrio, pa ja ga teram da ide. Vidite i sami da ovde nema života“. „Nisam za to, voleo bih da je pored mene, ali u ovoj situaciji, DA“)

- Ali posebno je interesantno i u raznim aspektima indikativno to što gotovo uopšte ne postoji direktna korelacija između odgovora na pitanje „da li danas živite bolje ili gore nego pre tri godine“ i pitanja da li je ova vlada bolja ili gora u odnosu na prethodnu (do 2012.). Iako preko polovine kaže da živi gore, jedva malo više od petine smatra da je aktuelna vlada lošija od prethodne.  I u tom nalazu se krije dobar, ako ne i najveći deo tajne – još uvek – vrlo visokog Vučićevog i naprednjačkog rejtinga. Veštim spinovanjem i beskrupuloznom medijskom kontrolom (može i obrnuto) Vučić je kod jednog značajnog dela građana postigao to da oni svoj stav prema njemu i njegovoj „vladi“ (koja se doživljava kao neki malte ne mitski i sakralni entitet) zauzimaju gotovo potpuno nezavisno od percepcije svojih sopstvenih životnih uslova, pa čak i osećaja o tome da li društvo ide ili ne ide u dobrom pravcu.   

- Kao što je već rečeno, ispitanici Vučića ocenjuju sa znatno manje oduševljenja nego ranije, i gotovo svaki četvrti ga ocenjuje „jedinicom“, što nije samo jasan politički stav nego i – s obzirom na atmosferu – svojevrstan akt građanske hrabrosti. Pa čak i kada ga ocenjuju peticom kao da sami sebe ubeđuju i opravdavaju da tako treba. („Trudi se“. „On nešto pokušava, a da li će uspeti... treba ga još malo pustiti“.  „Nije on, izgleda, loš dečko, ali nema s kim“. „Jako mnogo radi, vidi se da izgara, baš se muči“.) Oni koji mu daju manje ocene komentarišu slično („Možda se nešto i trudi, `ajd da mu ne dam baš lošu“. „Razočarao me je, ali još malo da sačekam, nek bude trojka...za sad“. „Hajde još malo, pa ću videti“), dakle, prilično rezervisano i sa ogradom. Nasuprot tome, oni koji se usude da ga ocene jedinicom svoju ocenu uopšte ne objašnjavaju. („Ma jedan, bre. Videli smo sve, dosta više“.)

- Iako je istraživanje palo usred najnovije epizode serijala „Dačić i Banana“, čini se da ova podgrejana afera nije ni okrznula Ivicu Dačića i rejting SPS-a. Doduše, javno mnjenje – pogotovo srpsko – je dosta tromo i inertno, tako da se promene uglavnom odvijaju sporo (ne računajući eksplozivni rast Vučićevog rejtinga u jesen-zimu 2012.), te nije sasvim isključeno da bi i ovaj Dačićev „nemi film“ mogao imati odloženo dejstvo.  Ali to, ruku na srce – sem ukoliko se ne pojave neki novi i baš spektakularni dokazi – nije baš previše verovatno.

- Tomislava Nikolića ispitanici uglavnom vrlo rezignirano ocenjuju, pa i onda (retko) kada mu daju veću ocenu od dvojke. Pretežno su razočarani i ili mu se rugaju ili ga sažaljevaju. („Šta će on mučenik, nema ga nigde“. „Šta će jadni Toma, ajde dvojka“, „Mi kao da i nemamo predsednika. Puna Srbija izbeglica, a on se ni jednom nije obratio narodu“. „On se, jadnik, ni za šta ne pita“.) Zapravo, moglo bi se reći da – nasuprot svom „političkom sinu“ na mestu premijera – Nikolić stoji mnogo gore u javnosti nego u stvarnosti, što je jednim delom posledica nekih njegovih gafova, ali mnogo više plod prljave medijske kampanje koja se protiv njega sistematski vodi.

- Premda daleko od nekadašnje harizme, Boris Tadić još uvek privlači pažnju ženskog pola i upravo toj pažnji može da zahvali što je i dalje koliko-toliko politički živ, mada je veliko pitanje da li će taj život uspeti da prenese i na svoju stranku, za koju malo ko od ispitanika zna da postoji, a još manje može da joj se seti imena. („I dalje je zgodan, izgleda kao pravi predsednik.“ „Ma on je bio faca, imao je stav i harizmu“.) S druge strane, oni koji su imali loše mišljenje o njemu ne samo da ga nisu ublažili, nego kao da su ga još i dodatno pogoršali. („Dobro je da je odsvirao svoje“, Hvala bogu da ga više ne gledamo“, „Koga on uopšte još zanima, zar se nije povukao?“) 

- Bojan Pajtić se doživljava kao bleda senka Tadića i dosta ga slabo znaju izvan Vojvodine, a i kada ga prepoznaju uglavnom ga gledaju kroz prizmu negativne kampanje koja se protiv njega permanentno vodi u režimskim medijima. („Ko njega uopšte zna van Vojvodine“? „Ma, to više nije ona DS“. „Nema on tu snagu i harizmu“. „Jel to onaj što `oće da odvaja Vojvodinu“.) Pod uticajem tabloida, često ga prepoznaju i kao onog „što se brčka po Hrvatskoj“, „šeta u gaćama i šuruje sa Hrvatima“.

- Sandu Rašković Ivić solidno prepoznaju, ali izaziva relativno mlake reakcije. („Nije ona loša žena, ali, šta ja znam, mislim da je vođenje stranke za nju suviše krupan zalogaj“. „Možda ona i nije loša, ali šta ona može da uradi“.„Sumnjam da ona nešto može da pokrene, ali eto jedna trojka“. „To je ćerka Jove Raškovića, daću zbog toga trojku, inače mršavo je  to“.) Efekat perfidne medijske kampanje usmerene prema DSS-u i njoj lično možda se najbolje vidi iz komentara jednog ispitanika koji na pitanje da je oceni kaže – „fina žena, ali zar je nisu onomad smenili“?  

- Boška Obradovića još uvek izuzetno slabo prepoznaju po imenu i koliko se ne naglasi da je iz Dveri misle da je bivši ministar Žarko Obradović. Dveri doživljavaju kao tvrđe nacionaliste, pa i Boška Obradovića ocenjuju u skladu s tim – nacionalisti mu daju malo bolje ocene, ali ne visoke: („Još je mlad, videćemo šta će biti“.) Kada im se saberu procenti, Dveri i DSS, čini se, dosta lako prelaze cenzus, pa i radikale Vojislava Šešelja, i možda mogu čak i da se umešaju u borbu za treće mesto – što bi bilo i logično. Međutim, to je dosta neizvesna računica, tim pre što je motivisanost za izlazak na glasanje kod simpatizera ove dve stranke među najnižima, a nije baš jasno ni pitanje postajanja sinergijskog efekta.  

- Vojislava Šešelja, tokom ove ankete, ispitanici su često ocenjivali sa uzdahom posle koga sledi dramska pauza i čini se da ni jednog drugog političara nisu ocenjivali s toliko promišljanja, kolebanja i nedoumice. („On je izuzetno pametan i obrazovan čovek, ne znam šta da kažem“, često su komentarisali i priznavali da su nekad za njega glasali, a sada su uglavnom za SNS.) Ipak, prilično je uočljiv rast i njegovog ličnog i stranačkog rejtinga – najviše zahvaljujući glasačima SNS-a i Vučićevim simpatizerima koji su tokom ove ankete Šešelju davali znatno veće ocene (za razliku od ranijeg perioda kada su ga masovno polivali „jedinicama“), što se može objasniti evidentnim „otopljavanjem“ i naglašenim uvažavanjem sa kojim u poslednje vreme Šešelj i Vučić govore jedan o drugome. A nije bez značaja ni Šešeljeva veća medijska prisutnost, uključujući tu i rijalitije kao što su „Farma“ i „Parovi“, mada to, takođe, može biti i mač sa dve oštrice. (Tipičan komentar: „On je najpametniji političar, pošten, doktor prava, ne znam zašto mora da se prostači, inače, sav bi narod za njega glasao, samo da se unormali“.) Oni koji ga loše ocenjuju najčešće navode da je „njegova politika prevaziđena“ („Koga to više interesuje? Bolje neka se bavi naukom“).

- Rasima Ljajića i Vuka Jeremića gotovo svi jednako komentarišu („fini, kulturni, pristojni“), ne izazivaju neku euforiju među biračima, ali imaju i vrlo malo negativnih ocena.

- Jedini političar kome je ionako visok rejting dodatno porastao u poslednje vreme, pa čak po prosečnoj srednjoj oceni nadmašio i samog Vučića, jeste Dragan Marković Palma, koji se doživljava kao simbol „genijalnog“ gradonačelnika kakvog većina priželjkuje u svom gradu. Kada ga navode kao političara kome najviše veruju kao njegovu glavnu osobinu ističu – „pravi domaćin“. Dominantni komentar glasi: „Možda nije neki državnik i pojava, ali je dobar za Jagodinu“.)

***

Sve u svemu, kao što smo već konstatovali drugom prilikom – nije Vučić toliko veliki i snažan koliko su drugi mali, rastureni i slabi. I takvo stanje, to jest, veština da rasturi, ocrni, podeli i pocepa opoziciju i da u zametku kompromituje i satre svaku moguću alternativu  verovatno je najveće dostignuće i najnesumnjiviji – verovatno i jedini pravi – uspeh aktuelne vlasti. Možda baš zbog toga na pitanje „da li postoji potreba i prostor za jednu novu političku snagu u Srbiji“ veliki broj ispitanika rezignirano odgovara rečima: „potreba postoji – ali prostor ne“.  Mada nas, s druge strane, istorija uči – a štošta se može videti i iz najnovijeg crnogorskog primera – da je ta stvar sa (ne)postojećim prostorom za opoziciono delovanje i protestnom energijom kod Srba dosta relativna i promenljiva. Ali promena, pogotovo ona pozitivna, definitivno neće doći sama od sebe.

Đorđe Vukadinović

Srbija, 5-14. septembar 2015.

terensko istraživanje

reprezentativni uzorak

teritorija Srbije (bez KiM)

ispitanika 1100

Odgovori ispitanika na pitanja:

Mišljenje o političkim ličnostima: