Истраживање - Србија, јесен 2015.

Коментар нашег јесењег истраживања политичких рејтинга и стања у земљи могао би се свести на једну кратку реченицу: „Иста мета – слично растојање.“ Мета је, наравно, Вучић и његов астрономски рејтинг (мада ипак не баш толико астрономски колико то представљају удворички медији и истраживачи), а растојање је разлика између њега и најближих политичких пратилаца која је углавном таква да би сваком на његовом месту гарантовала миран сан и безбедан о(п)станак на власти. Сваком – сем Вучића. И управо та његова мегаломанија и жеља да противника не само победи него и потпуно политички урнише, понизи и „затрави“ могла би се на крају испоставити као кобнија од свих стварних или умишљених непријатеља који му се непрестано привиђају и умножавају – отприлике као Дон Кихоту ветрењаче.       

Вучићев лични рејтинг је и даље врло висок, мада му је број јединица за нијансу премашио петице и мада се реално и он и СНС врте негде око четвртине укупног бирачког тела. А да ли ће та четвртина на крају, тј, на изборима, бити трећина, половина или чак и више од тога зависи од излазности и атмосфере која ће у међувремену бити направљена. Генерално гледано, напредњачко бирачко тело је старије, мање образовано и слабије информисано (сем преко РТС-а и Пинка), док је оно опозиционо углавном млађе, образованије, али и политички малодушније и дисперзивније. Другим речима, напредњаци ће на изборе, кад год они буду, масовно изаћи, колико их здравље и ноге послуже, док се потенцијално опозиционо тело колеба има ли уопште смисла и сврхе око тога смарати се и „цимати“.  

По нашем налазу, СНС у септембру јесте пао на нешто испод 40 одсто. И то јесте вест. Али он и даље има ону фамозну четвртину укупног бирачког тела (само је овај пут, због терена или из неког другог разлога, изјашњавање било боље, то јест, било је нешто мање неопредељених, па та четвртина на крају није постала 45, или 50 одсто). И што је још важније, како год да се гледа, има знатно више него следеће три странке (СПС, ДС и СРС) у збиру, а то су истовремено и једине које прелазе цензус. Па чак и да се у парламенту нађу ДСС и Двери (који удружени такође готово сигурно прелазе црту), као и коалицијаТадића и Јовановића (што је већ мало неизвесније), и да се свих тих пет групација   уједини – што тек делује као научна фантастика – једва да би имали приближно онолико колико има СНС сам.

Другим речима, као што рече један пријатељ: „Са оваквим резултатима Вучић може да те пољуби у чело, накриви шешир и мирно иде на изборе“. И вероватно заиста може. Али за то свакако није крив писац ових редова, нити вредни и пожртвовани анкетари, већ сви они српски политички, медијски и интелектуални фактори и „чимбеници“ (а богме и неки међународни) који су овакву концентрацију формалне и неформалне моћи омогућили и који мисле да они не треба ништа да раде, а поготово не да – не дао бог – нешто ризикују, већ да мирно седе и чекају да Вучић „одради посао“ и да рејтинг почне да му опада („а мора једном да му падне“) па ће, је ли, онда они да „уљете“ и покупе политички и други кајмак.    

Али бројке су ту и говоре доста саме за себе. Зато ћемо мало више да обратимо пажњу на оно што се налази испред и иза њих. Пре свега, чини се да за политичку анкету, тј. испитивање које, поред осталог, жели да измери стварни рејтинг актуелне власти, телефон више није – то јест, поново није – најадекватније средство. Кратко и просто речено, људи се плаше да говоре о власти, а нарочито о Александру Вучићу, те или одговарају неискрено („за сваки случај, уосталом, ко зна ко то снима и ко ће да дозна“), или одбијају да учествују у анкети и/или да се изјасне о „осетљивим“ питањима. Премда такође није идеална, теренска анкета, „лицем- у-лице“, поготово уз веште и искусне испитиваче, у том погледу даје куд и камо боље и поузданије резултате.      

- Београђани су навикли на анкете и не сматрају то “бауком“, али, с друге стране, презасићени су разноразним испитивањима тржишта, рекламама, политичким и маркетиншким кампањама, па их је утолико теже придобити за испитивање. Но, када пристану да буду анкетирани одговарају релативно брзо и отвореније у односу на остале делове Србије, и склонији су да износе критичко мишљење, често уз  нешто љући и агресивнији тон. (Насупрот томе, испитаници у другим деловима Србије су затворенији и питомији, више истичу личне проблеме, недаће и жалбе, те, на неки начин, готово да траже помоћ или бар саосећање од анкетара.)

- Као што је и очекивано, испитаници веома различито одговарају сходно демографским категоријама којим припадају. Жене у принципу лакше пристају на анкету, али су зато много суздржаније и опрезније код политичког изјашњавања и радије одговарају на питања о  друштвеним проблемима, медијима и тзв. „животним питањима“.

- Мушкарци мање бирају опцију да не знају или немају став и много оштрије оцењују стање у земљи, странке и политичаре. Често постављају питање: „За кога радите?“ и не верују у одговор о неутралности и објективности. Више пута се поновила следећа констатација: „Ма, радите за Вучића, то је јасно“. „Питања су скроз политичка, а то једино занима Вучића, кога би другог“. Таквом уверењу највише је доприносило питање о криминалу и корупцији, „Београду на води“, као и смањењу плата и пензија.

- Испитаници из приградских средина, као и они старији и сиромашнији  нарочито су осетљиви на питања о сопственом стандарду и о томе да ли живе боље, горе или исто у односу на пре три године. Одговарају са: „Ужасно, катастрофа, а шта ви мислите како живим од пензије од 12 `иљада“. На питање да ли читају новине или користе интернет, најчешће кажу: „Интернет користе деца, а ми и кад купимо новине најчешће тражимо оне  најјефтиније“.

- Тренутно стање у Србији као и сопствено материјално стање оцењују јако лоше уз коментар да се никад горе није живело. („Јединица, ма јел имате нулу да упишете? Питате ме како живим, па јел видите? Са високом стручном спремом радим овде на пијаци, па процените сами“. „Ужасно, са својих 70 година и бедном пензијом ја морам да тражим још нешто да радим јер школујем унуке, а и син и снаја су остали без посла“)

- На питање везано за личнa очекивањa у погледу животног стандарда у наредних годину дана  одговори су прилично неодређени, што је типичан сукоб жеље и веровања. („Па ја сам оптимиста и волела би да верујем да ће нам бити боље али, на жалост, не видим то боље, само да не буде горе“. „Сваким даном нам је све горе и горе“.)

- Карактеристични  и све чешћи одговори испитаника су да не прате средства јавног информисања, чак ни телевизију, а поготово штампане медије. Ово је посебно изражено код јако незадовљних испитаника, страначки неизјашњених, као и декларисаних противника власти. („Не гледам телевизију и не читам новине, само интернет“. Па сваки дан пишу све исто, само се хвале и препуцавају, а народу је све горе“.)

-На питање везано за улазак у ЕУ, одговор је такође често неодређен, што јасно показује да грађанима није јасно шта бисмо уласком добили или неуласком изгубили. („Не знам, ако ће нам бити боље, ја сам онда за“. „И јесам и нисам, никако да схватим шта и да ли ми тиме нешто добијамо, није ми баш јасно“.) Генерално, ентузијазам за ЕУ је низак, а и добар део оних који су се изјаснили „за“, то чини само зато што „Вучић тако каже“, и врло лако и радо би обрнули причу уколико он поново обрне ћурак.

-Грађани, углавном, нису спремни да се одрекну Косова ако би то био услов за улазак у ЕУ, али зато на поделу Косова реагују много позитивније.( „Па ако је то нечији услов НЕ, али ако је због неког општег мира, онда ДА“. „Да, због тог народа који тамо живи, мислим да се то једном мора решити“)

- Став око продаје Телекома и ЕПС-а је углавном негативан, мада они који подржавају тренутну власт нешто чешће пристају на продају („Па ако је то једини излаз из ове кризе онда нека продају“. „Мислим да они знају шта и како мора, а ја им верујем и подржавам“), док се ови други изричито противе, јер тврде да нам је само то остало („Никако, па продали смо све што смо имали, каква продаја“).

- Борбу против корупције чак и присталице СНС све чешће сматрају недовољном и непотпуном и мисле да се углавном ради о „пропаганди“ и скретању пажње са, пре свега, економских проблема или, у најбољем случају, да је то можда био почетак борбе, али да се временом претворио у ово друго. („Па добро су они то почели али нема крајњег исхода“. „У почетку сам веровао, али сад више не, не знам шта је, али права борба против корупције сигурно није“). Има и оних који покушавају да оправдају власт, па кривицу сваљују на правосуђе, које је у (не) зна се чијој надлежности. („Лепо су они то почели, али шта могу кад нам судови лоше раде“)

- Смањење плата и пензија је питање које испитанике дели на оне крајње скептичне и оне који мисле да ће то, можда, уродити плодом, али је – чак и међу присталицама СНС – јако мало оних који потпуно верују у ову меру. Слична или готово идентична ситуација је и са пројектом „Београд на води“. Више је оних који желе да верују у то него што заиста верују. („Па било би лепо да се изгради, е сад, да ли ће, па не знам, можда“. „Све што се гради подржавам, а колико је реално то не знам“). Ипак, више је оних који су изричито против овог пројекта јер мисле да је потпуно промашен и беспотребан. („Ма какав Београд на води, има много битнијих ствари у које треба улагати“. „Коме треба Београд на води, то је чисто прање пара“.)

- Ипак, оно што најбоље осликава тренутно стање у Србији јесте то што  већински и све више растући број испитаника каже да би охрабрио своје дете да се исели из земље. („Шта охрабрио, па ја га терам да иде. Видите и сами да овде нема живота“. „Нисам за то, волео бих да је поред мене, али у овој ситуацији, ДА“)

- Али посебно је интересантно и у разним аспектима индикативно то што готово уопште не постоји директна корелација између одговора на питање „да ли данас живите боље или горе него пре три године“ и питања да ли је ова влада боља или гора у односу на претходну (до 2012.). Иако преко половине каже да живи горе, једва мало више од петине сматра да је актуелна влада лошија од претходне.  И у том налазу се крије добар, ако не и највећи део тајне – још увек – врло високог Вучићевог и напредњачког рејтинга. Вештим спиновањем и бескрупулозном медијском контролом (може и обрнуто) Вучић је код једног значајног дела грађана постигао то да они свој став према њему и његовој „влади“ (која се доживљава као неки малте не митски и сакрални ентитет) заузимају готово потпуно независно од перцепције својих сопствених животних услова, па чак и осећаја о томе да ли друштво иде или не иде у добром правцу.   

- Као што је већ речено, испитаници Вучића оцењују са знатно мање одушевљења него раније, и готово сваки четврти га оцењује „јединицом“, што није само јасан политички став него и – с обзиром на атмосферу – својеврстан акт грађанске храбрости. Па чак и када га оцењују петицом као да сами себе убеђују и оправдавају да тако треба. („Труди се“. „Он нешто покушава, а да ли ће успети... треба га још мало пустити“.  „Није он, изгледа, лош дечко, али нема с ким“. „Јако много ради, види се да изгара, баш се мучи“.) Они који му дају мање оцене коментаришу слично („Можда се нешто и труди, `ајд да му не дам баш лошу“. „Разочарао ме је, али још мало да сачекам, нек буде тројка...за сад“. „Хајде још мало, па ћу видети“), дакле, прилично резервисано и са оградом. Насупрот томе, они који се усуде да га оцене јединицом своју оцену уопште не објашњавају. („Ма један, бре. Видели смо све, доста више“.)

- Иако је истраживање пало усред најновије епизоде серијала „Дачић и Банана“, чини се да ова подгрејана афера није ни окрзнула Ивицу Дачића и рејтинг СПС-а. Додуше, јавно мњење – поготово српско – је доста тромо и инертно, тако да се промене углавном одвијају споро (не рачунајући експлозивни раст Вучићевог рејтинга у јесен-зиму 2012.), те није сасвим искључено да би и овај Дачићев „неми филм“ могао имати одложено дејство.  Али то, руку на срце – сем уколико се не појаве неки нови и баш спектакуларни докази – није баш превише вероватно.

- Томислава Николића испитаници углавном врло резигнирано оцењују, па и онда (ретко) када му дају већу оцену од двојке. Претежно су разочарани и или му се ругају или га сажаљевају. („Шта ће он мученик, нема га нигде“. „Шта ће јадни Тома, ајде двојка“, „Ми као да и немамо председника. Пуна Србија избеглица, а он се ни једном није обратио народу“. „Он се, јадник, ни за шта не пита“.) Заправо, могло би се рећи да – насупрот свом „политичком сину“ на месту премијера – Николић стоји много горе у јавности него у стварности, што је једним делом последица неких његових гафова, али много више плод прљаве медијске кампање која се против њега систематски води.

- Премда далеко од некадашње харизме, Борис Тадић још увек привлачи пажњу женског пола и управо тој пажњи може да захвали што је и даље колико-толико политички жив, мада је велико питање да ли ће тај живот успети да пренесе и на своју странку, за коју мало ко од испитаника зна да постоји, а још мање може да јој се сети имена. („И даље је згодан, изгледа као прави председник.“ „Ма он је био фаца, имао је став и харизму“.) С друге стране, они који су имали лоше мишљење о њему не само да га нису ублажили, него као да су га још и додатно погоршали. („Добро је да је одсвирао своје“, Хвала богу да га више не гледамо“, „Кога он уопште још занима, зар се није повукао?“) 

- Бојан Пајтић се доживљава као бледа сенка Тадића и доста га слабо знају изван Војводине, а и када га препознају углавном га гледају кроз призму негативне кампање која се против њега перманентно води у режимским медијима. („Ко њега уопште зна ван Војводине“? „Ма, то више није она ДС“. „Нема он ту снагу и харизму“. „Јел то онај што `оће да одваја Војводину“.) Под утицајем таблоида, често га препознају и као оног „што се брчка по Хрватској“, „шета у гаћама и шурује са Хрватима“.

- Санду Рашковић Ивић солидно препознају, али изазива релативно млаке реакције. („Није она лоша жена, али, шта ја знам, мислим да је вођење странке за њу сувише крупан залогај“. „Можда она и није лоша, али шта она може да уради“.„Сумњам да она нешто може да покрене, али ето једна тројка“. „То је ћерка Јове Рашковића, даћу због тога тројку, иначе мршаво је  то“.) Ефекат перфидне медијске кампање усмерене према ДСС-у и њој лично можда се најбоље види из коментара једног испитаника који на питање да је оцени каже – „фина жена, али зар је нису ономад сменили“?  

- Бошка Обрадовића још увек изузетно слабо препознају по имену и колико се не нагласи да је из Двери мисле да је бивши министар Жарко Обрадовић. Двери доживљавају као тврђе националисте, па и Бошка Обрадовића оцењују у складу с тим – националисти му дају мало боље оцене, али не високе: („Још је млад, видећемо шта ће бити“.) Када им се саберу проценти, Двери и ДСС, чини се, доста лако прелазе цензус, па и радикале Војислава Шешеља, и можда могу чак и да се умешају у борбу за треће место – што би било и логично. Међутим, то је доста неизвесна рачуница, тим пре што је мотивисаност за излазак на гласање код симпатизера ове две странке међу најнижима, а није баш јасно ни питање постајања синергијског ефекта.  

- Војислава Шешеља, током ове анкете, испитаници су често оцењивали са уздахом после кога следи драмска пауза и чини се да ни једног другог политичара нису оцењивали с толико промишљања, колебања и недоумице. („Он је изузетно паметан и образован човек, не знам шта да кажем“, често су коментарисали и признавали да су некад за њега гласали, а сада су углавном за СНС.) Ипак, прилично је уочљив раст и његовог личног и страначког рејтинга – највише захваљујући гласачима СНС-а и Вучићевим симпатизерима који су током ове анкете Шешељу давали знатно веће оцене (за разлику од ранијег периода када су га масовно поливали „јединицама“), што се може објаснити евидентним „отопљавањем“ и наглашеним уважавањем са којим у последње време Шешељ и Вучић говоре један о другоме. А није без значаја ни Шешељева већа медијска присутност, укључујући ту и ријалитије као што су „Фарма“ и „Парови“, мада то, такође, може бити и мач са две оштрице. (Типичан коментар: „Он је најпаметнији политичар, поштен, доктор права, не знам зашто мора да се простачи, иначе, сав би народ за њега гласао, само да се унормали“.) Они који га лоше оцењују најчешће наводе да је „његова политика превазиђена“ („Кога то више интересује? Боље нека се бави науком“).

- Расима Љајића и Вука Јеремића готово сви једнако коментаришу („фини, културни, пристојни“), не изазивају неку еуфорију међу бирачима, али имају и врло мало негативних оцена.

- Једини политичар коме је ионако висок рејтинг додатно порастао у последње време, па чак по просечној средњој оцени надмашио и самог Вучића, јесте Драган Марковић Палма, који се доживљава као симбол „генијалног“ градоначелника каквог већина прижељкује у свом граду. Када га наводе као политичара коме највише верују као његову главну особину истичу – „прави домаћин“. Доминантни коментар гласи: „Можда није неки државник и појава, али је добар за Јагодину“.)

***

Све у свему, као што смо већ констатовали другом приликом – није Вучић толико велики и снажан колико су други мали, растурени и слаби. И такво стање, то јест, вештина да растури, оцрни, подели и поцепа опозицију и да у заметку компромитује и сатре сваку могућу алтернативу  вероватно је највеће достигнуће и најнесумњивији – вероватно и једини прави – успех актуелне власти. Можда баш због тога на питање „да ли постоји потреба и простор за једну нову политичку снагу у Србији“ велики број испитаника резигнирано одговара речима: „потреба постоји – али простор не“.  Мада нас, с друге стране, историја учи – а штошта се може видети и из најновијег црногорског примера – да је та ствар са (не)постојећим простором за опозиционо деловање и протестном енергијом код Срба доста релативна и променљива. Али промена, поготово она позитивна, дефинитивно неће доћи сама од себе.

Ђорђе Вукадиновић

Србија, 5-14. септембар 2015.

теренско истраживање

репрезентативни узорак

територија Србије (без КиМ)

испитаника 1100

Одговори испитаника на питања:

Мишљење о политичким личностима: