Žrtvovanje Srebrenice

Kada se spomene Srebrenica iz jula 1995. godine, prva pomisao je jeza u duši i strah oko srca, na pomisao o ubijanju i zločinu nad nekoliko hiljada ljudi.

O Srebrenici postoje različite verzije „istine“, zavisi koja ih politička strana iznosi, bošnjačka, srpska ili neka treća takozvana „međunarodna verzija“.

U vezi sa Srebrenicom iz jula 1995.godine svi su osjetljivi i uopšte nije zahvalno ni pokušavati pisati o istoj a da se ne krećeš unutar „utabane istine“ koju iznose zvanične političke elite, one koje su već „donijele svoj sud o svemu“ i nametnule „javno mišljenje i službeni stav šta je istina“.Znači jako je teško biti musliman i na neki način skrenuti sa političkog „kursa“ koji su postavili bošnjački vlastodršci (Alija Izetbegović i njegovi politički i ideološki nasljednici).

Takođe i zvanična srpska politička istina je „utabana“ i zločin se, a što je sramotno, pretežito smatra „herojstvom“ iako ne bi smjelo tako biti jer to nije ni po božijem ni po ljudskom zakonu.Baš kao što sam protivnik političkih manipulacija kojima se bošnjačka politika služi na račun stradanja i žrtava Srebrenice iz jula 1995.godine, takođe sam isto tako protivnik i onih koji smatraju da je „herojstvo i Bogu drago djelo“ ubiti nemoćne i na smrt isprepadane zarobljenike, i za navedeni zločin tražiti opravdanje u zločinu nad srpskom vojskom, civilima i nejači u periodu od 1992. do 1995. godine. Navedeno je moj lični stav o Srebrenici iz jula 1995. godine.

Moj cilj nije da ovdje „idem utabanim stazama ni bošnjačke, a ni srpske zvanične politike“, već da pokušam „misliti svojom glavom“ i naći neku „istinu“ koja neće biti ni čisto srpska, a ni čisto bošnjačka već samo nešto zašto u sadašnjem trenutku mogu pomisliti da je istina.

Zvanična bošnjačka politika svu odgovornost za dešavanja (zločine) u Srebrenici iz jula 1995.godine prebacuje na srpsku stranu i na tim dešavanjima ista na jako perfidan i licimjeran način „gradi bošnjački nacionalni identitet“, te je Srebrenica „postala kolektivna misao“ u bošnjačkoj nacionalnoj svijesti. Nažalost Srebrenica se kao takva strašno maliciozno politički i ideološki ekspoloatiše i umjesto da takav zločin bude osnov na kome će se graditi misao o užasnom zlu koje donosi rat , da se gradi misao o potrebi da se spriječi rat i stradanje za vijeke vijekova, i da se nikada i nikome ne ponovi slično iskustvo nažalost od Srebrenice se stvara nešto je i samim muslimanima najmanje potrebno, a to je poziv na dodatnu svađu i zavadu, poziv na samozatvaranje i samoizolaciju od drugih, te se politički Bošnjaci ponašaju poput Jevreja u smislu „na nama je učinjeno to i to, mi smo žrtve i mi imamo pravo na to i to“.I što je jako licimjerno nikada i niko ne postavlja pitanje svoje lične političke odgovornosti, što mu je kao posljedica njegove politike narod užasno stradao i da li kao takva, sa takvim užasnim posljedicama po narod, da li takva politika uopšte bilo čemu vrijedi, ukoliko nije bila sposobna ili pak nije željela zaštititi narod od tako užasnog stradanja, kao što je Srebrenica iz jula 1995. godine.

 Ipak Srebrenica iz jula 1995.godine nije baš jednostavna priča i „istina“ o Srebrenici će se još jako dugo utvrđivati, jer će biti potrebno dosta vremena da zvanične i vladajuće političke ideologije odu sa vlasti i da se bez straha javno i manje ili više istinito u historiografiji progovori u svemu.

O Srebrenici iz jula 1995.godine „svoju istinu“ u svojim „presudama“ je dao Haški tribunal, ali ista ta „istina“ je prema mome mišljenju nedorečena, nepotpuna, jer je suđeno i „utvrđivana je istina“ u odnosu na veoma mali broj aktera dešavanja i isti se odnose isključivo na srpsku stranu a takav pristup ne daje „pravo svjetlo“ na Srebrenicu iz jula 1995. godine. Neposredni akteri i izvršioci egzekucija (zločina) jesu suđeni, ali nije se sudilo i onima koji su svojim politikama poticali na zločin ili koji su priželjkivali zločin ili koji su mogli da spriječe zločin, ali ga nisu spriječili jer im je bio u političkom interesu da isti ne spriječe, a radi ostvarenja određenih političkih ciljeva.

Ne sporim odgovornost tadašnje srpske politike za zločin iz jula 1995.godine i o tome se naveliko priča, o tome se bavi Haški tribunal, o tome „sav svijet bruji“, ali meni zaista nije jasno zašto se šuti i o odgovornosti same bošnjačke politike i odgovornosti politike „međunarodne zajednice“ za dešavanja iz jula 1995. godine.

Sama „međunarodna zajednica“ je svojim autoritetom garantovala da je Srebrenica bezbjedna enklava i nakon toga dozvolila pokolj i zločine. Zašto? Zašto je „međunarodna zajednica“ dozvolila da se desi „Srebrenica“? "Međunarodna zajednica“ i NATO pakt su ultimativno mogli odvratiti Mladića da i ne pomisli da počini zločin. Ipak Ratko Mladić je imao nečije odobrenje, ako ništa dobio je odobrenje nečinjenjem same „međunarodne zajednice“.

Na pitanje zašto je „međunarodna zajednica“ dozvolila zločin u Srebrenici je jako teško ili relativno lako dati odgovor.Ukoliko „govorim jezikom“ muslimanskog fundamentaliste na to pitanje ću sam sebi dati „odgovor“, a taj je da je to „međunarodna zajednica“ uradila „samo zato što smo muslimani“, jer nas ne trpe kao muslimane u Evropi. Ako malo skrenem na politički teren i na političke ciljeve onda mogu doći do zaključka da je „međunarodnoj zajednici“ odgovaralo da dođe do takvog zločina nakon kojeg je misao o političkoj slozi Srba i muslimana nemoguća misija, a radi ostvarenja svoje dominacije na našim prostorima (da bi nas „stalno branili jedne od drugih“), prema oprobanom „receptu“ podijeli, zavadi i vladaj. I još nešto, zločin u Srebrenici je poslužio kao alibi NATO paktu za vojne udare po srpskim snagama.

Sada dolazim na teren političke odgovornosti tadašnje zvanične bošnjačke politike koju je personificirao Alija Izetbegović. Postavljam sam sebi pitanje zašto Alija Izetbegović, bošnjačka politika i Armija RBiH nisu više učinili da se spasi Srebrenica ili barem da se spasi narod od pokolja? Zatim i sam Naser Orić zašto nije nešto učinio da dođe do popuštanja napetosti sa Srbima?

Odgovor na pitanje o političkoj odgovornosti, političkim ciljevima i mogućim motivima za nedjelovanje da se spasi narod Srebrenice u pogledu Alije Izetbegovića i tadašnje oficijelne bošnjačke politike, mogu naći u njihovoj upornoj želji da dođe do vojne intervencije „međunarodne zajednice“, tačnije NATO pakta protiv Srba i da se ukine embargo na naoružanje Armiji RBiH, te da dođe do deblokade Sarajeva. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da Armija RBiH, a posebno Tuzlanski (Drugi korpus) Armije RBiH u vrijeme dešavanja zločina u Srebrenici iz jula 1995.godine, nije izveo niti jednu obimniju vojnu operaciju prema srpskim pozicijama u cilju slabljenja srpskog vojnog pritiska na Srebrenicu. Naprotiv tadašnji bošnjački vojni i politički vrh na čelu sa Alijom Izetbegovićem „izvlači“ Nasera Orića iz Srebrenice (18.aprila 1995.godine, helikopterom Armije RBiH),smjenjuje ga bez obrazloženja i drži u Tuzli svo vrijeme jula 1995.godine. Zašto? U vezi s tim i sam Naser Orić u knjizi o Naseru Oriću autora Avde Huseinovića,  kaže slijedeće:

„Najviše me razočaralo što nije postojala zainteresovanost da se dođe do bilo kakvog plana deblokade Srebrenice, kao što nikada nije pokrenuta nijedna operacija Drugog korpusa Armije RBiH, s ciljem deblokade Srednjeg Podrinja. Ti koji su komandovali, oni su mislili samo na svoja ognjišta, samo na svoju ulicu, svoja sela... Nisu oni ni salonski oficiri, da su bili i salonski, bilo bi nekog efekta. Problem je što su samo mislili da čuvaju svoju avliju.

Isto kao što sada ovi naši političari pričaju samo o Sarajevu i misle da je Bosna i Hercegovina Sarajevo. Nije Sarajevo BiH.

...Bio sam u Generalštabu kada se krajem 1995. spremala ta posljednja neuspjela deblokada Sarajeva nazvana „Operacija T". Vidio sam da to neće izaći na dobro. Svi su bili nekako sigurni u sebe, kao da će Srbi sami otići bez borbe sa brda oko Sarajeva. 

Rahmetli predsjednik Izetbegović me pitao šta mislim o planu deblokade Sarajeva. Rekao sam: „Predsjedniče, na ovaj način deblokada neće nikada uspjeti." Tako je i bilo. Kada je krenula ta neuspjela deblokada Sarajeva, znao sam da će se Mladić okomiti na enklave. To su znali i drugi. Tako je prolazilo moje vrijeme od izlaska iz Srebrenice do početka Mladićeve ofanzive na Srebrenicu u julu 1995. godine. Danas mi to vrijeme izgleda kao jedan košmaran san. Bio sam komandant bez vojske. Smijenjen sam 29. maja 1995. godine bez obrazloženja. 

Već je Služba bezbjednosti u Tuzli krenula u hajku protiv mene. Recimo, pročula se priča, koja je opet plasirana iz Srebrenice, „kako je moj konj jeo šećer, a da ga narod nije imao; pa da je neko dijete reklo volio bih biti Naserov konj, jer on uvijek ima šećera". Jednom me i rahmetli Alija Izetbegović upitao: „Jesi li stvarno hranio svog konja šećerom, dok borci nisu imali čim zasladiti mlijeko i čaj?" 

Ja sam odgovorio: „Jesam, a koliko su goriva, Predsjedniče, potrošili Vaši komandanti u Sarajevu, Tuzli i Zenici vozajući skupocjene džipove? Moj konj je morao jesti šećer, jer je bio jedino prevozno sredstvo. Predsjedniče, mi nismo imali automobila. Naše linije, gdje smo se borili sa Srbima, udaljene su 10-30 kilometara od Srebrenice, a reljef je takav da samo na konju možeš doći. Nema puteva, nema vozila, nema goriva. Samo na konju možeš obići liniju.

E sad, pogledajte koliko su pojedini Vaši „komandanti u papučama"potrošili tona goriva vozajući se u Sarajevu i drugim gradovima, a mnogi od njih su jedino četnike vidjeli u filmu „Bitka na Neretvi". Samo uporedite, to bar nije teško. Provjerite kod nekog veterinara koliko uopšte jedan konj smije pojesti šećera, ne smije više od količine koja može u šaku stati. Taj konj je bio jedino prevozno sredstvo komandanta divizije." 

Nakon toga, Alija se nasmijao, odmahnuo rukom, odobrio je moju konstataciju i vidio sam da mu je bilo neugodno što mi je postavio to pitanje."

Navedeno me kao čovjeka navodi na zaključak da nikome nije bilo stalo da se spasi narod Srebrenice, jer da jeste ne bi se vodila rasprava koliko je Naserov konj pojeo šećera, već bi se nastojao naći način kako da se spasi narod.Znači nikome nije bilo stalo do naroda pa ni Aliji Izetbegoviću jer da jeste nešto bi preduzeo da se narod spasi.

U vezi sa prethodno navednim neizostavno mi se nameće pitanje, zašto?

Tražeći odgovor na pitanje zašto, isti mi se nekako sam po sebi nameće gledajući film o Srebrenici na linku:

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=RUuhSGnLvv8

Taj film sam po sebi mnogo „govori“ i ne treba mnogo mudrosti da se dođe do odgovora „zašto“?

Takođe „istinu o Srebrenici“ mogu naći i javnim govorima i tekstovima Hakije Meholjića i generala Armije RBiH Sefera Halilovića (u njegovoj knjizi „Lukava strategija“), na linkovima:

http://www.youtube.com/watch?v=RYU3depBpKI

http://www.youtube.com/watch?v=T_Yg6PxpTTs

Dalje intervjuu koji je dao Hakija Meholjić na linku:

http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Hakija-Meholjic-

Srebrenicu-prodali-da-bi-Sarajevo-bilo-kanton/lat/38539.html

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:344332-Hakija-Meholjic-Srebrenicani-izdani

I da ovaj članak završimo riječima Hakije Meholjića, citiram:

- Kod Alije smo bili u septembru 1993. godine, o tome zna i srpska vojska, a nismo otišli tek tako, već u organizaciji Unprofora, helikopterom. Zbog naše posete Izetbegoviću zaustavljena su, tada, bila i borbena dejstva oko Sarajeva. To je sve suva istina, pa svedočanstva koja sam dao, tom i u drugim prilikama, dok je Alija bio živ su pouzdana da pouzdanija ne mogu biti.

Meholjić nikada neće zaboraviti, kako kaže, Izetbegovićeve reči, posle uobičajenog pozdravljanja “kako ste”, “kako ste vi”, “mi smo dobro”, “ja sam dobro”, koje mu, i danas, posle više od 18 godina odzvanjaju u ušima:

“Imam ponudu od Klintona da četnici uđu u Srebrenicu”,prenosi Meholjić Alijine reči. Onda je dodao da će ‘četnici’ poklati 5.000 muslimana i onda će biti intervencija NATO snaga na srpske snage širom Bosne i Hercegovine. Ja sam skočio i rekao mu: “Ti si lud. Ti na klanjanje ideš, a ja ne znam šta će biti sutra sa mnom.” Znam da je nepojmljivo što o ovome javno govorim, pretila mi je i opasnost da budem ubijen, ali tako je bilo. Druga ponuda od Alije bila je zamena Srebrenice za Vogošću, a u to vreme Haris Silajdžić i Momčilo Krajišnik su crtali kartu na sarajevskom aerodromu, što smo kasnije saznali. Rekli smo mu da mi nemamo pravo da odlučujemo, u ime naroda, ni o kakvoj zameni teritorija.

Meholjić, koji je sada službenik u opštini Srebrenica, kaže da od istine ništa nije lekovitije, ne shvata zašto ona bilo kome smeta, kada ju je on saopštio znajući sa kakvim sve rizicima može da bude suočen. U vreme ratnih dejstava kaže, nije bio u Srebrenici, već je došao, kako kaže “posle demilitarizacije, kada je proglašena za zaštićenu zonu OUN, i postao načelnik Policijske stanice, u kom svojstvu je i bio kod tadašnjeg svog predsednika”.

Činjenica je, čista kao sunce, da smo mi Srebreničani izdani i od međunarodne zajednice i od Alije, što, međutim, ne umanjuje odgovornost onih koji su počinili stravičan zločin -precizira Meholjić. - Da je Mladić, tada, pustio taj narod, nema dileme, za sve nas bi bio heroj. Meni su stradali gotovo svi moji najbliži, ja nisam čovek rata, ja sam svim srcem voleo Jugoslaviju. Ne volim ni trunčicu danas BiH, koliko sam voleo Jugoslaviju. Znam da smo mi Srbi, Hrvati i Muslimani jedan narod. Znam da su, tokom turskog osvajanja, menjane vere. Znam da su to učinili i moji preci da li milom ili silom, ne znam...

Na kraju, Hakija Meholjić je završio ovaj članak mnogo bolje nego što bih to sam učinio, čovjek je rekao sve i pametnom dosta.