Zločini nad Srbima u Konjicu – svedočenje jednog insajdera

(Novi Reporter, Banjaluka, 28. 9. 2011)

Osmog septembra ove godine bivši pripadnik rezervnog sastava SJB Konjic Miralem Macić priznao je u Sudu BiH da je u maju 1992. godine, po naredbi pretpostavljenih, ubio jednog srpskog civila na području Konjica, dok je negirao ostale tačke optužnice u kojima se tereti da je ubio još dva srpska civila i učestvovao u mučenjima Srba u logorima u Konjicu, za šta su, inače, već ranije osuđena trojica Bošnjaka u Haškom tribunalu. Ovaj događaj možda ne bi bio od velikog značaja za pravdu da Macić na istom sudskom ročištu nije obelodanio i imena naredbodavaca ubistava, te najavio da će otkriti uloge uticajnih Bošnjaka u zataškavanju ubijanja, proterivanja i mučenja Srba u logorima na području Konjica.

Od zločinca do pokajnika

Macić je, inače, poznat po tome što je već odslužio kaznu zatvora za ubistvo srpske porodice Golubović u julu 1992. godine. Pred Kantonalnim sudom u Mostaru 2004. godine osuđen je za ubistvo uglednih profesora Vlaste i Đure i njihovo dvoje dece, četvorogodišnjeg Petra i šestogodišnjeg Pavla. Pri tome je posebno zastrašujuće da je stariji dečak preživeo ubistvo roditelja i brata, pobegavši u stanicu policije u Konjicu, da bi odmah nakon toga bio „izručen“ Maciću koji je dečaka ubio. U procesu za masakr Golubovića, bilo je optuženo i nekoliko nadređenih Maciću, ali su svi oslobođeni, pošto je sud zaključio da je Macić ubijao bez ičije naredbe. Međutim, suočen sa optužbama za ostale zločine odmah po odsluženju kazne u Mostaru, Macić je rešio da, kako sam kaže, otkrije punu istinu.

Macić priznaje jedno od tri ubistva koja mu se stavljaju na teret u optužnici Tužilaštva BiH. U svojoj izjavi on kaže da jeste ubio Srđana Koprivicu, ali tvrdi da je to učinio po nalogu najviših ratnih policijskih funkcionera u Konjicu Jasmina Guske i Ševka Nikšića, koji je amidžić federalnog premijera Nermina Nikšića. Nije moja namera da uvlačim u ovaj slučaj federalnog premijera, nego da iznesem odbranu svog klijenta koji tvrdi da su odgovorni naredbodavci i dalje zaštićeni i na važnim pozicijama. Ova tvrdnja je samo početak“, kaže za “NR” Macićev advokat Duško Tomić. U pomenutoj optužnici, Macić se tereti za tri ubistva starih i nemoćnih Srba posle zauzimanja sela Bradina od strane jedinica TO RBiH, MUP-a RBiH i HVO-a. Srđan Koprivica je bio ranjen u glavu i ležao je u jednoj kući. Tokom pretresa terena je izveden iz kuće i oteran ka centru Bradine, gde su zarobljeni civili okupljeni i potom primorani da idu ka obližnjem tunelu. Macić je priznao da je izveo Koprivicu iz kolone, udaljio se s njim od puta i potom ga ubio hicima u leđa.

Macić, međutim, nije priznao ubistvo Drage Kuljanina koji je, takođe, poteran u koloni Srba iz Bradine prema tunelu. “Udarali su ga, pa je on pao, nakon čega su nastavili da ga tuku. On se podigao i nastavio da se kreće u koloni, ali je već nakon 200 metara ponovo pao, a hrvatsko-muslimanski vojnici su prišli i pretukli ga. Podlegao je povredama i ostao da leži na putu. Istog dana ubijena su i njegova dva sina”, navodi se u optužnici. Treće ubistvo koje se na teret stavlja Maciću dogodilo se u konjičkom selu Sitnik početkom juna 1992. Ubijeni slabo pokretni i gotovo slepi starac Mićo Janjić imao je više od 80 godina. “Macić odbacuje krivicu za jedno ubistvo, a za drugo tvrdi da je pravi ubica svedok koji njega tereti za ovo ubistvo”, kaže Tomić.

Svedok koji Macića tereti za ubistvo Janjića, kako se može zaključiti uvidom u spise, zove se Osman Karić zvani “Boca”, tokom rata pripadnik TO RBiH u Konjicu. Macić, međutim, tvrdi da je Karić, u nameri da spasi sebe, svoje ubistvo pripisao Maciću.

Tvrdeći, dakle, da su sve ostale optužbe protiv njega montirane - osim onih koje je sam prihvatio - Macić je najavio da će tokom svedočenja pokazati da je za sve zločine odgovoran tadašnji vrh vojno-policijske i civilne vlasti u Konjicu. Ta saznanja opisao je u svojim zabeleškama na nešto više od 50 strana sveske A4 formata koje je priložio u sudske spise, nazivajući ih svojim dnevnikom.

“Dnevnik” Miralema Macića

Taj spis Macić počinje zapažanjem da je 1994. godine u Konjicu on, praktično, oslobođen krivice za sva dotadašnja ubistva. “Pustili su me iz zatvora da i dalje ubijam. Oni su i tada znali za sva ubistva koja sam počinio, ali nisu me sudili za njih. Da su me tada osudili i za ostalo što sam uradio, dobio bih najviše 15 godina zatvora. Kada su me pustili iz zatvora, bio sam samo stotinjak metara udaljen od policije i tužilaca, ali nisu me sudili. Ne, oni mene sada žele da sude ispočetka. Oni žele da na meni prikriju ostale ubice i naredbodavce, jer misle da sam ja već bio 12 godina u zatvoru, pa je meni svejedno. Ali, nije mi svejedno. Ja sada zbog svoje dece želim da kažem šta se i kako se desilo. Želim da moja deca saznaju od mene šta ja jesam uradio i zašto sam to uradio“, napisao je Macić u svojim beleškama u koje je “NR” imao uvid.

 U tim spisima otkriva kako su na području Konjica naređivana i izvršavana ubistva Srba, razotkrivajući lanac komandne odgovornosti i saučesnika u ubijanju Srba u okolnim selima. “Tačno je da sam učestvovao u napadu na Bradinu. Mi smo postrojeni dan ranije, 24. maja 1992. godine i to nam je bio politički zadatak da napadnemo Bradinu… Ubio sam Srđana Koprivicu, ali uradio sam to po naređenju Ševka Nikšića, koji je bio zamenik komandira SJB Konjic, ali je faktički imao svu vlast. Ja sam tada imao 22 godine. Meni su naredili da palim i ubijam, a sad mi sude. Verovao sam Ševki Nikšiću da sve što on kaže, mora da se i uradi. Mislio sam da tako treba. Sada vidim da žele od mene da naprave monstruma… Bradinu smo spalili 12. jula 1992. godine, jer su nam rekli da su Srbi krivi za ubistvo naših ljudi u Repovcima. Sada znamo da ih nisu ubili Srbi, nego naši. Ali, tada nismo znali. Nama su rekli da su krivi Srbi iz Bradine i mi smo krenuli na Bradinu, lovili smo ih, oni su bežali, skrivali su se i u tunel, a mi smo ih pronalazili i ubijali. Ko je više ubijao, više je i napredovao“, piše Macić u svojim beleškama.

Na jednom mestu čak detaljno opisuje i slučaj odsecanja glave jednom Srbinu i odnošenje odsečene glave u komandu u Konjicu gde su navodno bile prisutne glavne političke i vojne vođe. “Zločini u Konjicu su bili javni, ništa nije skrivano, svi su znali. Želim da ih sve pozovete i da ih gledam u oči dok svedoče”, napisao je Macić u svom predlogu Sudu BiH, navodeći dugu listu svedoka čije pozivanje sada traži od svog advokata Duška Tomića.

Lista svedoka i Tužilaštvo BiH

Lista svedoka koje Macićeva odbrana namerava da pozove u sudnicu radi razotkrivanja istine o zločinima nad Srbima na području Konjica veoma je zanimljiva. Na toj listi se, između ostalih, nalazi Munib Halilović, pomoćnik šefa Odeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine, koji je 1994. godine bio imenovan za zamenika osnovnog javnog tužioca u Konjicu, a 2000. godine napredovao do mesta predsednika Osnovnog suda. Tu je i sudija Suda BiH Mira Smajlović koja je za sudiju suda u Konjicu izabrana 1994. godine, da bi 2003. godine postala predsednica tog suda. Na listi svedoka čije pozivanje Macić traži je i Jasna DŽumhur, aktuelni ombudsman za ljudska prava BiH. Elem, Macić u svom dnevniku tvrdi da Halilović, Smajlović i DŽumhur znaju mnogo o prikrivanju zločina nad Srbima u Bradini od 1992. do danas i da će on to dokazati tokom njihovog svedočenja u sudnici Suda BiH.

Predsednik Udruženja srpskih logoraša sa sedištem u SAD i Kanadi Zoran Đorđić, rodom iz Bradine, takođe iznosi slične optužbe na račun Jasne DŽumhur, koja je tokom rata obavljala dužnost člana Komisije RBiH za razmenu zarobljenika. „Pozvao sam Jasnu DŽumhur u jesen 2007. godine, kada smo pošli da radimo ekshumaciju u selu Blace, pošto su mi dva radnika komunalnog preduzeća u Konjicu, koje je ona tokom rata vodila gore, rekli da zovem Jasnu. Oni su mi rekli da su ona i drugi radnici posipali leševe krečom i nekom kiselinom i spaljivali ih na licu mesta, a da su oni kasnije kupili ostatke i nosili u reku Rakitnicu da bace. Kada sam je nazvao, predstavio sam se i pitao je da nam pokaže gde su ostaci, ona je rekla da ništa ne zna i da je se okanemo. Tada smo na licu mesta našli tragove paljenja leševa na betonskim pločama od kuća koje nisu bile završene, ali tom prilikom nismo našli nijedan leš. Očekujem da je sud pozove na odgovornost, jer je prikrivanje zločina takođe zločin“, kategoričan je Đorđić.

Kako „NR“ nezvanično saznaje, nakon Macićevog prozivanja, u Tužilaštvu BiH otvorena je istraga protiv nekoliko ratnih vojnih, policijskih i civilnih vođa sa područja Konjica, u okviru koje bi trebalo da bude saslušana i Jasna DŽumhur. Istragom su obuhvaćeni već pomenuti Jasmin Guska i Ševko Nikšić, kao i Amir Begić, aktuelni komesar policije Hercegovačko-neretvanskog kantona. Tu su, zatim, vojni komandanti Eso Ramić i Omer Borić, kao i vođa hrvatskih jedinica u napadu na Bradinu Zvonko Zovko, koji je još u Haškom tribunalu pomenut kao osoba odgovorna za taj napad i za zatvaranje zarobljenika, a koji se navodno već duže vreme krije u Hrvatskoj. Istragom bi, takođe, trebalo da bude obuhvaćen i ratni vođa SDA i šef Kriznog štaba u Konjicu dr Rusmir Hadžihuseinović, lekar specijalista koji danas drži privatnu ambulantu u Konjicu.

Zoran Đorđić ističe da, nakon presuda Haškog tribunala za zločine nad Srbima u logorima na području Konjica, pred pravosuđem u BiH niko od lokalnih ratnih funkcionera nije odgovarao za ove zločine. A među onima koji su isleđivali srpske logoraše pominje još jednog aktuelnog tužioca Tužilaštva BiH, DŽevada Muratbegovića, koji je od 1993. do 1995. godine godine vršio funkciju okružnog vojnog tužioca u Okružnom vojnom tužilaštvu u Mostaru - odeljenje Konjic.

Možda je baš zbog tolikog prisustva konjičkog ratnog kadra u Tužilaštvu BiH, teško podići optužnice za zločine nad Srbima na području Konjica. “Samo da napomenem da su još pre tri godine uhapšeni Almir Padalović i Redžo Balić zbog ubistava Srba, ali do danas nisu optuženi. Lično mislim da je velika greška što je došlo do supenzije glavnog tužioca Milorada Barašina, jer i ono malo optužnica podignuto je nakon što je on ponovo otvorio istragu za zločine u Konjicu”, smatra Đorđić. Reč je, zapravo, o Barašinovom pokušaju da otvori široku istragu na području Konjica koja se temelji na obimnom dokaznom materijalu koji je u Tužilaštvo BiH prosledio MUP RS, nakon što je pre dve godine odlazeći šef Odeljenja za ratne zločine Dejvid Švendimen zatvorio istragu protiv Vahida Alagića, Faika Špage i Zije Landže. “Imali smo izuzetno dobru saradnju sa Timom MUP-a RS za istraživanje ratnih zločina i sa Tužilaštvom BiH dok je na čelu bio Barašin. No, u slučaju hapšenja, pa puštanja osoba kao što su Almir Padalović i Redžo Balić, ispostavilo se da je tužilac Vesna Budimir izgleda zaštitila osumnjičene i mi smo spremni da protiv nje podnesemo tužbu. Mi smo dostavili dokaze o brojnim zločinima i u logorima u Konjicu i za ostale zločine, ali niko u vrhu te vlasti nije odgovarao”, zaključuje Đorđić.

Ironijom sudbine, ispalo je da će tek pokajničko svedočenje Miralema Macića možda pomoći da se dođe do pravde za srpske stradalnike. No, da bi se to omogućilo, izgleda da će vlasti FBiH neko morati da primora da zaštite insajdera Macića i njegovu porodicu od učestalih pretnji, uključujući i pretnju likvidacijom, a da, istovremeno, uklone “nevidljivu” zaštitu sa nekadašnjih i sadašnjih visokopozicioni- ranih funkcionera sa područja Konjica. Ipak, ništa od toga neće biti delotvorno ako u Tužilaštvu BiH sa istragom budu odugovlačili, kao što su to do sada činili, čekajući da osumnjičeni pomru jedan za drugim.

Prvoosumnjičeni Jasmin Guska prvi je i preminuo, i to iznenada 23. septembra ove godine. Čovek koji je u ratu zadobio veliko poverenje vlasti u Sarajevu, uključujući i samog Aliju Izetbegovića, tako nije stigao da odgovori na brojne optužbe Srba, a gotovo da nije bilo izjave svedoka u kojoj se Guska nije po zlu pominjao. Pritom je ostala upečatljiva njegova “poruka” podređenima dok su mučili zarobljene Srbe, a koja je, prema izjavama svedoka, doslovce glasila “J…..e im majku četničku”.

Sve u svemu, u Tužilaštvu BiH mogu da odahnu jer će imati još manje posla, a srpski stradalnici iz Konjica mogu samo da se nadaju da će njihovi mučitelji i ubice možda jednog dana biti kažnjeni. I to je “pravda” u BiH.