Zašto se prećutkuje govor mržnje Sulejmana Ugljanina?

Obeležavanja godišnjnica Srebrenice i „Oluje“ bila je idealna prilika da se oglase svi oni koji i dalje uporno nastoje da Srbiju i srpski narod proglase i označe kao jedine i isključive krivce za razbijanje Jugoslavije, kao i za sve zločine koji su se desili u tom građanskom ratu koji se desio nakon nestanka zajedničke države zbratimljenih naroda i narodnosti.

Isključiva srpska krivica se plasira kao neka vrsta neupitnog aksioma, i samo još nedostaje da se suočavanje sa prošlošću svede na njeno bezuslovno priznanje od strane srpske države i srpskog naroda, čime bi taj krug samoponižavanja i samorazdiranja bio zatvoren a samoviktimizacija bi dobila suštinski smisao. Dodatno, time bi bili postavljeni osnovi za proces pomirenja i uspostavljanja regionalne stabilnosti, što je i jedan  od glavnih uslova, pored normalizacije odnosa između Prištine i Beograda (a kasnije i priznanja nezavisne države „Kosova“) za nastavak mukotrpnih pregovora u procesu približavanja Evropskoj uniji.

U ovako unilateralno predviđenom načinu suočavanja sa prošlošću mogli smo čuti nama dobro poznate aktere i izjave o nužnosti srpskog bezuslovnog priznavanja krivice, bez obzira na nužnost razmatranja i poštovanja ukupnog istorijskog i političkog konteksta koji je i odredio karakter sukoba na prostoru druge Jugoslavije.

Ipak, izjava Sulejmana Ugljanina da će neusvajanje predloga poslaničkog kluba SDA Sandžaka o Srebrenici dovesti do toga da će i nerođena deca u Srbiji biti kriva za genocid, zaista prevazilazi sve granice racionalnosti i poštovanja elementarnih principa tolerancije i dostojanstva u javnom nastupanju. U toj izjavi on je doslovno rekao „Oni koje je birao narod, odgovorni su danas da usvoje rezoluciju kojom će skinuti odgovornost sa svih budućih generacija u čije ime je učinjen genocid. Ako se to ne učini, onda će svako dete samim rođenjem u Srbiji biti saučesnik u genocidu nad Bošnjacima“.

Jasno je da se ovde se ne radi više o ogoljenoj političkoj provokaciji i politikantskom egzibicionizmu, u pitanju je neprihvatljivo zagovaranje principa apsolutne kolektivne odgovornosti koji ne poznaje izuzetke, čak ni decu. Na delu je do sada nezabeležena stigmatizacija koja se proteže na mrtve, žive, i pazite, još nerođene pripadnike srpskog naroda. Ovakvom izjavom Sulejman Ugljanin je u svojoj beskrupuloznosti, etničkoj zaslepljenosti i neprikrivenom govoru mržnje i netolerancije uspeo da nadmaši mnoge svoje uzore.

Ovu otvoreno diskriminatorsku izjavu osudili su predstavnici vladajućih i opozicionih stranaka Meho Omerović, predsednik skupštinskog odbora za ljudska i manjinska prava  i Rasim Ljajić, potpredsednik vlade i ministar turizma , trgovine i telekomunikacija. Međutim, nijednom rečju se nisu oglasili profesionalni borci i borkinje za ljudska prava, toleranciju i suočavanje sa prošlošću, što inače veoma revnosno čine kada treba da osude srpski nacionalizam i pojave govora mržnje. Izostala su saopštenja organizacija koje se bez ikakvog osnova i samozvano javljaju kao predstavnici nevladinog sektora. Nismo mogli čuti nijednu reč osude ili ograđivanja iz redova Žena u crnom, Helsinškog odbora za ljudska prava, Centra za  praktičnu politiku, Jukoma, Fonda za humanitarno pravo, Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Vojvodine i organizacije mladog Helsinškog odbora.

To naprosto nije u fokusu njihove pažnje i njihove koncepsije tranzicione pravde, jer su oni posvećeni samo i isključivo borbi protiv srpskog nacionalizma, ksenofobije i ekstremizma koji unilateralno čiste u svom dvorištu, pa ih i ne zanimaju izjave koje predstavljaju otvoreni i očiti govor mržnje.

Nažalost, nisu se oglasili ni dežurni istoričari, novinari i analitičari koji tako prilježno i istrajno zastupaju borbu protiv govora mržnje i nacionalizma, a zalažu se za toleranciju i argumentovani dijalog u raspravama čija su teme vezane za suočavanje sa prošlošću. Jasno je da je ovakav pristup je poželjno i politički korektno demonstrirati samo kada je pitanju osuda srpskog nacionalizma, dok sramno pripisivanje kolektivne krivice srpskom narodu očigledno ne zavređuje njihovo angažovanje i oglašavanje. To verovatno nije dovoljno dobra i poželjna  preporuka za dobijanje finansijske podrške za borbu protiv „pretećeg srpskog nacionalizma, klerikalizma i tradicionalizma“, koji u njihovom tumačenju spada u najveću prepreku u pomenutim procesima suočavanja sa prošlošću.

Zato je za ovu grupu pojedinaca i organizacija najprobitačnije jednostavno prećutati ovu monstruoznu izjavu Sulejmana Ugljanina, i ostati i dalje u svom zabranu, u kom jednostavno ne može biti mesta za odbranu i zaštitu ljudskih prava srpskog naroda.