Žarko Puhovski i definicija genocida

Suđenje povodom tužbi Hrvatske i Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu imaće pored svojih pravnih i ozbiljnih političkih, ali i istorijskih posledica. Na samom početku ovog procesa naši političari su pohitali da daju umirujuće izjave o tome kako oni neće ozbiljnije narušiti inače sve bolje međususedske i regionalne odnose.

Jasno je da ni naši dežurni politički optimisti zaduženi za održavanje u životu političke floskule o potrebi održavanja regionalne stabilnosti, bez obzira na to da li to narušava interese naše države i naroda, ne veruju mnogo u smisao ovakvih izjava. Kako je moguće da među državama koje vode ozbiljan sudski spor o genocidu može da se održava po svaku cenu iluzija o sve boljim i relaksiranijim političkim odnosima. Naravno da je sasvim jasno da tužba Hrvatske za genocid ne može biti dobrinos jačanju dobre međususedske saradnje i normalizaciji ukupnih međudržavnih odnosa jer je ona iznudila kontratužbu Srbije, koja se s puno prava poziva na tragično istorijsko iskustvo srpskog naroda koji je doživeo stravičan genocid u ustaškoj državi u vreme Drugog svetskog rata, od koga se ni do danas nije oporavio.

Zato nije slučajno što se u hrvatskoj štampi mogu pronaći i ovakve ocene koje je izneo novinar Slobodne Dalmacije Josip Jović: „I ono što je u novije vreme Ukrajina Rusiji, Hrvatska je bila Srbiji. I kao što je sovjetizam bio okvir ruske dominacije. tako je i jugoslovenstvo iskorišteno za srpsku dominaciju nad Hrvatskom. Zbog otpora jugoslovenskom režimu i Hrvatska je postala Hitlerova saveznica“.

Žarko Puhovski

Na delu je otvoreno opravdavanje nastanka Nezavisne Države Hrvatske i uspostavljanje genocidnog ustaškog režima. Ovako formulisani stavovi samo mogu poslužiti za dalje negiranje i i relativizaciju genocida koji je počinjen nad Srbima i to ne samo u Jasenovcu. Zato ne treba imati iluzije da će pokušaj Hrvatske da Srbiju optužuje i dalje za agresiju i stvaranje Velike Srbije smirivati političke i društvene tenzije i doprineti objektivnom sagledavanju ne samo savremenih istorijskih događaja.

Rodoljub Etinski, glavni pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova Srbije, u svojoj oceni ovog procesa izneo je sledeću procenu: „Ne treba gubiti iz vida da Srbija ima mnogo osnovanih zahteva, od vraćanja imovine i povratka izbeglica, do činjenice da je iz Hrvatske u jednom danu otišlo 250.000 ljudi. Konvencija o sprečavanju genocida doneta je 1948. godine i ne može da se primeni retroaktivno. Ovo ne znači da se o zločinima koji su učinjeni za vreme NDH-a neće govoriti u Međunarodnom sudu pravde. Naprotiv, o njima će se govoriti jer oni čine istorijski kontekst sukoba u Hrvatskoj devedesetih godina“.

Sigurno da je hrvatska strana ovaj izuzetno važan i nezaobilazan kontekst imala u vidu, ali njoj je mnogo važnije da istraje na odbrani njihovog nacionalnog konsenzusa i sada već jasno profilisanog osnivačkog državotvornnog mita o domovinskom karakteru rata i pravednoj odbrani od velikosrpske agresije i uloge JNA u ratnim sukobima. To je osnovna svrha i namera ove tužbe, koja treba da dodatno homogenizuje hrvatsku naciju i učvrsti njen identitet, prikaže sebe kao žrtvu i još jednom demonstrira konstitucionalnu snagu njihovog osnovnog nacionalnog konsenzusa, koji se ne sme dovoditi u pitanje. Deo tog konsenzusa je i tvrdnja da nije bilo zločina protiv pripadnika srpskog naroda osim sporadičnih i zanemarljivih incidenata, koji se nevoljno priznaju, veoma retko i selektivno procesuiraju, a koji ne mogu da bace ni najmanju senku na konačno rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj.

Koliko ovaj konsenzus ima temeljnu važnost za savremenu hrvatsku državu i naciju i njen istorijski politički legitimitet, govori činjenica da njega ne dovode u pitanje čak ni najžešći kritičari režima Franje Tuđmana. To se najbolje može prepoznati u izjavi političkog analitičara i profesora zagrebačkog Filozofskog fakulteta Žarka Puhovskog. „Srbija je počinila genocid u Hrvatskoj tokom rata 90-ih godina. Ipak, Međunarodni sud pravde u Hagu će odbiti obe tužbe za genocid, jer broj ubijenih po sadašnjim standardima nije dovoljan. Dobro je što se ulazi u sudski spor jer o zločinima ne sme prestati da se priča. Nakon Ruande i Srebrenice pojavljuje se „teror“ velikih brojeva. Ne kao zvaničan zahtev, ali broj ubijenih mora da bude velik, kako bi sud utvrdio da je bilo genocida. U Škabrnji su Srbi 1991. godine ubili 64 ljudi, a danas nažalost, niko više ne smatra da je za genocid dovoljno 64 mrtvih. Svi su fascinirani velikim brojevima, a ne činjenicom da su ljudi ubijani samo zato što su pripadali različitim skupinama“.

Žarko Puhovski nije fasciniran terorom velikih brojeva kada bez ikakvog zazora i rezolutno daje ocenu da je Srbija počinila genocid u građanskom ratu u Hrvatskoj, ali očigledno da to njegovo selektivno i dozirano određenje genocida ne važi za Srbe, kada su brutalno proterani iz Krajine i kada je ubijeno više od hiljadu pripadnika srpskog naroda. To za Žarka Puhovskog nije bio genocid, ali zato će se on uvek u svojim nastupima dosledno držati zadatog nacionalnog konsenzusa koji je neprikosnoven u Hrvatskoj - da je ona vodila odbrambeni domovinski rat i da je bila izložena agresiji velikosrbijanske četničke vojske koja je težila da stvori Veliku Srbiju. Zato se u taj konsenzus uključuje i ovako numeričko određenje genocida koji je počinila Srbija.

On se inače zalaže da se Hrvatska i Srbija moraju suočavati sa zločinima koji su počinile, ali pri tome on se kreće u okviru jasno određenog i zadatog naconalnog konsenzusa o domovinskom ratu. U Srbiji postoji ne tako zanemarljiv broj tzv. građanski orijentisanih intelektualaca koji bi se složili sa ocenom Žarka Puhovskog da je Srbija 90-ih godina počinila genocid u Hrvatskoj, a pri tome bi svako pominjanje genocida u Jasenovcu, koji se i danas otvoreno i nesmetano minimizira i dezavuiše, označili kao pokušaj relativizacije univerzalne krivice Srbije za razbijanje Jugoslavije i zločine počinjene u građanskom ratu. Ali način na koji je Žarko Puhovski okrivio Srbiju za počinjeni genocid u Hrvatskoj i nedostatak reagovanja na ovakvu njegovu izjavu samo svedoče do koje mere je u našem društvu prisutna očigledna otupelost i nedostatak volje i spremnosti da se naša intelektualna javnost angažuje na stvaranju jasne slike o karakteru i suštini ratnih sukoba na tlu Jugoslavije nakon njenog razbijanja. Kao da nismo svesni da se upravo sada, pred našim očima, postavljaju temelji za kreiranje i određivanje suštinskih odrednica naše savremene istorije.

Nema sumnje da je i sudski proces koji se odvija u Haškom sudu pravde od posebne važnosti za oblikovanje naše istorijske svesti i nacionalnog identiteta. Po svemu sudeći, može se s pravom reći da nismo dovoljno svesni važnosti i posledica ovog sudskog procesa .