Srpski izaslanik u SAD Ljubomir Mihailović o jugoslovenskom pitanju za vreme Prvog svetskog rata

Jedna od najzastupljenijih tema u srpskoj istoriografiji već decenijama unazad je jugoslovensko pitanje i stvaranje Jugoslavije. Ovom problematikom bavili su se neki od naših najuglednijih istoričara, kao i njihove kolege iz drugih jugoslovenskih država. U godini kada se navršava jedan vek od početka Prvog svetskog rata, i kada se jugoslovensko pitanje posmatra sa velike vremenske distance, stiče se utisak da se o ovoj temi ne može reći gotovo ništa novo, a da se ne ponove rezultati dugogodišnjih istraživanja najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih istoričara. Međutim, radovi koji se tiču manje poznatih učesnika događaja koji su doprineli stvaranju prve Jugoslavije, veoma su retki. Domaća istoriografija se pretežno bavila delatnošću velikih ličnosti kao što su kralj Aleksandar, Nikola Pašić i dr. i organizacijama poput Jugoslovenskog odbora. Delatnost manje poznatih ličnosti, više ili manje cenjenih diplomata, predstavnika srpske vlade u velikim evropskim i svetskim centrima, a koji su radeći svoj posao, učestvovali u procesu stvaranja jugoslovenske države, nije našla značajno mesto u radovima naših istraživača. Jedan od takvih nepravedno zaboravljenih je svakako Ljubomir Mihailović, srpski diplomata koji je dao važan doprinos ostvarivanju jugoslovenske ideje.

Ljubomir Mihailović je rođen 1874. godine u Beogradu, gde je završio srednju školu i Pravni fakultet, a zatim odlazi u Pariz gde takođe studira prava. U diplomatskoj službi bio je od 1899. do 1918. godine. Kao diplomata radio je u konzulatima u Bitolju, Skoplju i Carigradu. Od 1912. je bio prvo sekretar a zatim i otpravnik poslova srpske vlade u Rimu. Krajem 1914. godine postaje poslanik na Cetinju. Oktobra 1916. imenovan je za poslanika u Vašingtonu gde ostaje do avgusta 1918. Posle povlačenja iz diplomatske službe 1925. godine, kandidovao se za narodnog poslanika na listi Demokratske stranke. Bavio se i književnim radom i 1922. osnovao Fond za nagrađivanje dela lepe književnosti. Preminuo je 1957. godine.

Ljubomir Mihailović (levo)

Za temu ovog rada značajan je trenutak Mihailovićevog imenovanja za otpravnika poslova srpske vlade u Rimu juna 1912. Kako su na prostorima Stare Srbije i Makedonije živeli i katolici, Mihailovićevo postavljanje u Rimu imalo je za cilj da upozna Vatikan sa željom da se katolici oslobođenih oblasti uključe u Kraljevinu Srbiju. Osim uređivanja položaja katolika i uklanjanja austrijskog uticaja, srpska vlada je u budućem Konkordatu videla oruđe i sredstvo jugoslovenske politike.

Kardinal Meri del Val i Milenko Vesnić potpisuju Konkordat u Vatikanu 24. juna 1914. godine

Zbog glasova o eventualnoj italijanskoj akciji u Dalmaciji koju su podsticali italijanski listovi, Mihailović je septembra 1914. stupio u kontakt sa jugoslovenskim političkim emigrantima. Na njegov poziv iz Venecije u Rim dolaze dr Ante Trumbić i Frano Supilo koji zajedno sa Ivanom Meštrovićem počinju da rade na upoznavanju savezničkih sila sa jugoslovenskim problemom. Srpski poslanik ih je uputio kod ambasadora sila Antante da kao Dalmatinci i katolici obrazlože opasnost od bilo kakve italijanske akcije u Dalmaciji. Prvaci jugoslovenske političke emigracije iz Austrougarske su francuskom ambasadoru dokazivali da je narod Dalmacije isti narod sa svojom braćom u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori. Ovakav postupak i oduševljenje za srpsko-hrvatsko-slovenački unitarizam jugoslovenskih emigranata naveli su Pašića da traži da se pojača njihova akcija i osnuje jugoslovenski komitet. Posle sastanka na kome je donesena odluka o osnivanju jednog odbora koji će se boriti za ostvarivanje jugoslovenskog ujedinjenja, Pašić je naložio Mihailoviću da organizuje sastanak sa predstavnicima jugoslovenske političke emigracije. Sastanku u Rimu koji je organizovao Mihailović prisustvovali su Nikola Stojanović, Dušan Vasiljević, Ante Trumbić i Julio Gazari. Dogovoreno je osnivanje Jugoslovenskog odbora čim se prikupi dovoljan broj pouzdanih ljudi iz Austrije.

Jugoslovenski odbor u Parizu 1916. godine

U Rimu je Mihailović imao izvesnih problema da opravda, do tada nezvaničnu, jugoslovensku koncepciju srpske vlade. O tome svedoči podatak o držanju Šarla Loazoa, francuskog publiciste i diplomate. On se zalagao za rešenje jugoslovenskog pitanja stvaranjem dve države: srpsko-pravoslavne, i katoličke hrvatsko-slovenačke. Ovakvi pogledi mogli su da naškode srpskim ciljevima, pogotovo što je Loazo imao dosta pristalica u katoličkim krugovima Francuske i Italije i samom Vatikanu.

Kada je u Niškoj deklaraciji decembra 1914. objavljen srpski ratni program koji je bio u osnovi jugoslovenski, Mihailović je pokušao da njegovu suštinu predstavi Euđeniju Pačeliju, državnom podsekretaru i budućem papi Piju XII, ističući da Srbi, Hrvati i Slovenci u Austrougarskoj teže za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbima iz Srbije.

Svoje projugoslovensko opredeljenje Mihailović je pokazao i za vreme službovanja na Cetinju 1915-1916 godine. Posle razgovora sa Trumbićem povodom Supilovog istupanja iz odbora, juna 1916. napisao je predlog o uvođenju predstavnika odbora u srpsku vladu. Predložio je proširenje Niškog programa i pretvaranje srpskog pitanja u jugoslovensko. Prema njegovom planu trebalo je prvo osloboditi deo srpske teritorije. Zatim je regent trebalo da uputi vojsci proklamaciju o jugoslovenskim ciljevima rata. Vlada bi podnela ostavku, a regent bi sastav nove vlade, ne više srpske već jugoslovenske, poverio pogodnoj ličnosti koja bi za ministre pozvala, pored Srba, i po jednog predstavnika Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca. Sa ovim predlogom Mihailović je upoznao Milenka Vesnića, poslanika u Parizu koji ga je odvraćao od namere da napis pošalje na Krf i u Solun. U jesen 1916. Mihailović je predlog poslao Pašiću koji polako počinje da gubi poverenje u svog poslanika.

Nikola Pašić

Najznačajniji i poslednji diplomatski angažman Ljube Mihailovića bio je u Vašingtonu. Agreman za položaj prvog izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra Kraljevine Srbije u SAD je dobio 16. oktobra 1916. U Vašingtonu je sa radom počeo 26. januara 1917, kada je američkom predsedniku Vudro Vilsonu predao akreditivno pismo. Osnovni zadaci sa kojima je Mihailović došao u Vašington bili su dobijanje finansijske pomoći od SAD, rad na prikupljanju dobrovoljaca i posebno upoznavanje vodećih američkih političara sa srpskim ratnim programom i popularizovanje jugoslovenske ideje i zalaganje za američku objavu rata Austrougarskoj i Nemačkoj. Imajući u vidu činjenicu da je američki predsednik početkom 1917. još uvek zagovarao politiku oružane neutralnosti, Mihailović je uvideo da se mora postepeno raditi na približavanju srpskih ratnih ciljeva američkim zvaničnicima.

Vudro Vilson

Donošenje Krfske deklaracije jula 1917. godine kojom je određeno ustrojstvo buduće jugoslovenske države nije privuklo pažnju američke administracije, što je bio još jedan dokaz nezainteresovanosti i nepoznavanja stanja na Balkanu o čemu je Mihailović izveštavao srpsku vladu.

Još jedan od mnogih dokaza jugoslovenske orijentacije srpskog diplomate u Vašingtonu jeste njegova reakcija na mirovnu notu pape Benedikta XV od 1. avgusta 1917. Ovaj dokument je pokazao neprijateljski stav Vatikana prema Srbiji i jugoslovenskom pitanju jer Srbija u njemu nije ni pomenuta dok se papa zalagao za vraćanje na status quo, čime je jugoslovensko pitanje odbačeno. Reakcija srpske vlade na papsku notu bila je krajnje negativna, što je Mihailović dokazao u razgovoru sa Vilijamom Filipsom, pomoćnikom sekretara za inostrane poslove. Ni odgovor predsednika Vilsona na papsku notu nije bio prihvatljiv za srpsku vladu i njenog poslanika u Vašingtonu.

Papa Benedikt XV

Tokom 1917. godine Nikola Pašić je nastojao da u SAD uputi jednu državnu misiju sa ciljem da upozna američkog predsednika i vladu sa jugoslovenskim pitanjem, ali je Mihailović bio dosledan svojim stavovima da je slanje takve misije preuranjeno i da osim toplog dočeka i određene finansijske pomoći ona ne može više postići jer se SAD ne nalaze u ratu sa Austrougarskom. Američkom objavom rata Dunavskoj monarhiji, stvorili su se uslovi za slanje misije na čelu sa Milenkom Vesnićem. O njenom delovanju Mihailović je detaljno izvestio Ministarstvo inostranih dela i samog Pašića i dokazao da je bio u pravu pošto misija nije imala zapaženijih rezultata.

Svojim otvorenim projugoslovenskim držanjem Mihailović je uspeo da dođe u sukob sa Mihajlom Pupinom, počasnim srpskim konzulom koji je od svog postavljanja zaista mnogo uradio za Srbiju. Njihove rasprave odrazile su se na raspoloženje među tamošnjim Srbima i uticale na slab odziv dobrovoljaca i smanjeno oduševljenje jugoslovenskom idejom.

Mihajlo Pupin

Presudni događaj u karijeri Ljube Mihailovića predstavljao je sukob sa Pašićem januara 1918. Posle izjave britanskog premijera Lojda DŽordža od 5. januara i objave 14 tačaka američkog predsednika Vilsona 8. januara, došlo je do velike zabrinutosti srpskih političara. U svojim programima, predstavnici saveznika su se zalagali za oslobođenje Rumuna i Italijana od austrijske vlasti i vaspostavljanje pogaženih ugovora dok je za jugoslovenske narode Habzburške monarhije bilo predviđeno autonomno rešenje, a za Srbiju obnova i ujedinjenje sa Crnom Gorom uz izlazak na more. Ovakvi stavovi velikih sila naveli su predsednika srpske vlade Pašića da uputi Mihailoviću telegram sa nalogom da kod američkih zvaničnika ispita da li se misli i na Berlinski ugovor i dezaneksiju Bosne i Hercegovine, kada se govori o vaspostavljanju pogaženih ugovora i zašto se traži samo oslobođenje Rumuna i Italijana od austrijske vlasti, a ne i Jugoslovena.

Grb Austrougarske

Usledio je zaprepašćujući odgovor srpskog poslanika. Procenjujući da se, uplašen govorima anglo-američkih vodećih ličnosti, Pašić koleba po pitanju velikog jugoslovenskog ujedinjenja i povlači na minimum zahteva, pokušavajući da dobije bar Bosnu i Hercegovinu, Mihailović odbija da postupi po nalogu svog nadređenog. U odgovoru Pašiću srpski poslanik je isticao da bi odstupanje od programa saveznici prihvatili kao napuštanje istog, a saplemenici kao izdaju. Istakao je da mu lična ubeđenja ne dozvoljavaju da zastupa ovakve poglede. Braneći Krfsku deklaraciju i Jugoslovenski odbor, smatrao ih je najjačim oruđem koje Srbija trenutno ima. Na kraju telegrama izvestio je Pašića da izjave šefova savezničkih zemalja ne predstavljaju konačne programe i da do kraja rata treba voditi obazrivu politiku. Kada je u sledećem telegramu Pašić objasnio da u govorima Lojda DŽordža i Vilsona postoje nepodudarnosti koje želi da ispita, Mihailović je još jednom stao u odbranu jugoslovenskog programa i odbio da postupi po Pašićevom nalogu. Ovakav postupak srpskog diplomate bio je možda i najveći uzrok njegovom preranom penzionisanju, iako je zvanično obrazloženje bilo da se smenjuje zbog nesposobnosti.

Nesumnjivo je zalaganje srpskog poslanika za ostvarenje jugoslovenske ideje i njegov uticaj na vodeće američke državnike da konačno prihvate ukidanje Habzburške Monarhije. U tom pogledu značajan je i Kongres potlačenih naroda Austrougarske održan u Rimu aprila 1918. i reakcija američkih državnika na Rimski pakt u kome je jugoslovensko pitanje dobilo značajno mesto. Izjava Lansinga da američka vlada izražava simpatije prema nacionalnim težnjama Čehoslovaka i Jugoslovena ulila je novu nadu srpskim državnicima. U telegramu Pašiću krajem maja 1918. Mihailović ističe da je pokret Jugoslovena i Čehoslovaka u Monarhiji privukao pažnju saveznika i da se sada treba energično tražiti izjašnjavanje po tom pitanju. U istom telegramu dostavljen je prepis pisma koje je Mihailović uputio Lansingu u kome veliča političku borbu Jugoslovena u Austrougarskoj, i ističe da je njihov cilj pobeda nad nemačkim imperijalizmom i ujedinjenje u jednu nezavisnu celinu, a da uslov trajnom miru treba tražiti u disoluciji Austrougarske.

Poster koji poziva na pomoć SAD Srbiji

Konačno priznanje Mihailovićevom zalaganju izrečeno je 26. juna 1918. kada je američki predsednik Vilson rešio da podrži ukidanje Austrougarske i da svi Sloveni treba da budu oslobođeni nemače i austrijske vlasti.

Poslednji napori Ljube Mihailovića kao poslanika u Vašingtonu bili su usmereni na proglašenje dana Srba u SAD 28. jula 1918. Već avgusta je penzionisan, a na njegovo mesto dolazi Jevrem Simić. Svoje projugoslovenstvo je po ko zna koji put iskazao na samom kraju službovanja u Vašingtonu kada je pomoćnika sekretara Filipsa obavestio da srpska vlada nastoji da novoj državi nametne svoj centralizam koji će preneti na ostale narode.

Da je penzionisanje Ljube Mihailovića dovelo do velikog nezadovoljstva u jugoslovenskoj sredini svedoči napis čuvenog novinara Henri Vikem Stida u časopisu New Europe od 22. avgusta 1918. u kome ukazuje na tužan utisak u krugovima Jugoslovena zbog penzionisanja poslanika Mihailovića i uklanjanja Milana Pribićevića koji su svom dušom radili na ostvarivanju jugoslovenskih načela. Takođe, i profesor Siton Votson je u pismu Forin ofisu od 4. oktobra iste godine upozorio da je Mihailović bio eksponent jugoslovenske politike i da je uživao ekstremnu popularnost u okviru jugoslovenske kolonije u SAD.

Zastava Kraljevine Jugoslavije

Na osnovu dostupne arhivske građe i obimne literature o jugoslovenskom ujedinjenju pokušali smo da prikažemo stavove i nastojanja srpskog diplomate Ljubomira Mihailovića koji je po nalogu srpske vlade, a neretko i po svom nahođenju, uticao na događaje koji su doveli do stvaranja Kraljevine SHS. U određenim trenucima, delovanje Mihailovića bilo je ultrajugoslovensko, možda čak i antisrpsko zbog čega je na kraju i prerano završio diplomatsku karijeru. Ipak, često je pokazivao veliku diplomatsku mudrost i zalaganje čime je zaista u dovoljnoj meri uticao da se ostvari prvi cilj srpske spoljne politike. Uloga Mihailovića u jugoslovenskom ujedinjenju, posebno za vreme angažmana u Vašingtonu, gde je bio u stalnim kontaktima sa vodećim američkim državnicima i imao velikog udela na promenu njihovog gledišta prema jugoslovenskom pitanju, nesumnjiva je i veoma značajna, stoga njegovi stavovi itekako zaslužuju da budu detaljnije istraženi i objavljeni, a njegova ličnost celovito rasvetljena kroz posebnu monografiju.

Autor je vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Nišu i naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu