Slučaj Nasera Orića - novi prilozi

Slučajno ili ne, ali nekako baš pred prvoaprilsku raspravu pred Apelacionim većem Haškog suda u predmetu Nasera Orića, pojavilo se pisano svedočanstvo koje otkriva neke do sada nepoznate detalje o ulozi ratnog gospodara života i smrti u Srebrenici. Tvorac tog svedočanstva je Ibran Mustafić, poslanik SDA u Skupštini BiH konstituisanoj nakon izbora 1990. godine i predsednik Izvršnog odbora SO Srebrenica, koji je zbog svojih stavova suprotnih politici ratnog civilnog i vojnog rukovodstva u Srebrenici bio smenjen sa svih dužnosti. Zbog sukoba sa Naserom Orićem na Mustafića su tokom rata u Srebrenici izvršena tri atentata: u trećem atentatu 11. maja 1995. godine Mustafić je teško ranjen i samo je čudom preživeo. Nakon što je dva meseca kasnije Vojska RS zauzela Srebrenicu, Mustafić se predao VRS da bi, zatim, u zatvoru proveo više od pola godine pod optužbom da je ratni zločinac. Posredstvom Međunarodnog komiteta Crvenog Krsta razmenjen je za jednog visokog oficira VRS, a nešto kasnije iz Haškog tribunala je stigao odgovor da nema dokaza da je Mustafić počinio ratne zločine.

Danas Mustafić tvrdi da nije počinio nijedan zločin, otkrivajući, međutim, da ratne zločine jesu činili njegovi sunarodnici u Srebrenici. Istovremeno, navodi da “žali nevine žrtve u BiH iz svakog naroda”, mada ističe da “ne žali za svim žrtvama u BiH, jer ima žrtava koje su pre toga bile krvnici» (1). Uveren da «nema rata bez ratnih zločina i ratnih zločinaca», Mustafić u svojoj knjizi iznosi svoja saznanja o zločinima koje su činili i Bošnjaci i Srbi na širem području Srebrenice. Po prvi put su od strane jednog «insajdera» publikovani podaci značajni za priču o Naseru Oriću: to nisu samo saznanja o zločinima nad srpskim zarobljenicima i zatočenicima u Srebrenici već i o ratnim okolonostima u toj enklavi, pri čemu su neki podaci do sada bili potpuno nepoznati ne samo široj javnosti, već i srpskim istražnim organima.

Tako je ubijao Naser

Najpotpunija i, svakako, najšokantnija je Mustafićeva priča o zločinima nad srpskim zarobljenicima koji su pobijeni u leto 1992. godine na prostoru sela Zalazje, nakon što su snage TO Srebrenica prethodno to selo spalile i opljačkale. Mustafić svedoči kako mu je u jesen iste godine stričević Mirsad Mustafić dao spisak zarobljenih srpskih boraca koji su na Zalazju likvidirani. Među njima su bili Mirsadov školski drug Branko Simić i njegov brat Pero, zatim bivši sudija Slobodan Ilić, autoprevoznik iz Zvornika Mijo Rakić i medicinska sestra Rada Milanović. Prema podacima istražnog tima MUP-a RS, među ubijenim osobama u ovoj grupi bili su još Dragomir Vujadinoć, Miladin Tubić, Ivan Cvijetinović, Milisav Ilić i Marko Jeremić (2). Pri tome je važno napomenuti da posmrtni ostaci niti jednog od tih ljudi do danas nisu pronađeni.

Prema izveštaju MUP-a RS svi ovi ljudi bili su, nakon zarobljavanja, predati srebreničkoj Vojnoj policiji, nad kojom, prema oceni Pretresnog veća Haškog suda, Orić “nije imao efektivnu kontrolu”. Napokon, ovi zatočenici se ni ne pominju u prvostepenoj presudu Oriću. Međutim, Mustafić svedoči da Orić ne samo da je dobro znao da su pomenuti zatočenici pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao. „Kada smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao!”, doslovce je Orić prepričao svoj “podvig” Mustafiću kada ga je ovaj posetio jedne večeri (3).

Na ovu priču, nadovezuje se i priča Mustafićevog strica Ibrahima koji je bio očevidac. “Došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa ‘zastavom' pred zatvor u Srebrenicu. Odmah sam se obukao i krenuo. Kad sam došao pred zatvor, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kada smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo divljanje i kad je počelo klanje, prebledeo sam kao krpa. Kada je Zulfo (Tursunović, op.a.) niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pri tom je pitajući gde joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Peške sam sa deponije došao u Srebrenicu, a oni posle dovezli kamion, a ja sam sa kamionom nastavio kući u Potočare. Karoserija je bila sva krvava”, opisao je Mustafić svedočenje svog strica (str.289). Ovde vredi napomenuti da je medicinska sestra Rada Milanović u Srebrenici ostala i nakon što je njena porodica napustila ovaj gradić, te bila raspoređena od strane Štaba TO Srebrenica u sanitet i u lokalnu bolnicu.

Mustafić se osvrće i na još nekoliko zločina nad Srbima u Srebrenici, o kojima se do sada manje - više znalo. Mustafić navodi da je saznao da je posle napada na Ježesticu „i Kemo sa Pala nosio po Srebrenici neku odsečenu glavu i plašio ljude” (str.187). „Ne znam tačno ali se priča da je Kemo umešan i u likvidaciju Bate iz Srebrenice i njegove majke. Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani”, zapisao je Mustafić. Reč je o ubistvu Mihaila (50) i Anđelije Stjepanović (74), za koje istražni organi RS terete Kemu Mehmedovića, bliskog saborca Nasera Orića, kojeg po zlu pominje nekoliko Srba koji su preživeli pakao srebreničkog zatočeništva, navodeći da ih je zastrašivao donoseći im odsečenu ljudsku glavu. Izjave svedoka o tome postoje i u tekstu prvostepene presude Naseru Oriću (4), dok o ubistvu Stjepanovića nema ni reči, a u izveštaju MUP-a RS se kao odgovorna osoba koja je odvela te ljude iz njihovog stana u Srebrenici u julu 1992. godine pominje jedan od vojnika pod kontrolom Nasera Orića.

Ono što se do sada manje znalo jeste da je za ubistvo teško obolelog Krste Dimitrovskog i njegove supruge Velinke 10. maja 1993. godine u Srebrenici odgovoran Ejub Golić, komandant Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, navodi Mustafić(str.291). Golić, međutim, nikada nije procesuiran za taj zločin. Interesantno je da se tolerisanje Golićevog terora, kako implicira i sam Mustafić, zasnivalo na proceni Nasera Orića i “ekipe” da bi procesuiranje Golića moglo iritirati njegove vojnike, koji su već bili nezadovoljni nakon što je u srebreničkom zatvoru ubijen njihov vođa Nurif Rizvanović, nakon što mu je “suđeno” u Konjević Polju pred masom od “tri hiljade ljudi”. “Kad je Nurif izveden pred narod na binu i kada sa bine pitaš da li treba izdajnika ubiti, svi u glas viču ‘ubiti, ubiti' (…) Kada Zulfo (Tursunović, op.a.) Nurifa udari tupim delom noža u glavu, narod kliče. Nurifa i njegove u zatvoru su ubili na mrtvo ime”, prenosi Mustafić reči Hameda Salihovića koji je “sve ispitivao”(str. 239). “Zbog Nurifa, Glogovcima je trebalo činiti mnoge stvari na volju (…) Jedna uža grupa komandanata, koja je bila bliska Naseru, doslovno je mogla raditi sve. Oni su vlast, oni imaju pravo i da ubijaju. Najveća sankcija je bila ‘ukor' od goreg nego što su oni“, navodi Mustafić (str. 257).

Napokon, kad opisuje tretman Orićevih suparnika u zgradi Vojne policije, Mustafić doslovce tvrdi da je bila “lutrija izaći živ iz srebreničkog zatvora”(str.339), tako da nije teško zaključiti da su zatočeni Srbi u tom zatvoru imali šanse da prežive samo ukoliko Orić i njegovi saradnici tako odluče.

Teror “Orićevaca” i Haški sud

Saznanja o teroru nad zarobljenicima i zatočenicima Mustafić je, kako smo već napomenuli, dobijao i od svog bliskog prijatelja Hameda Salihovića, koji je kao šef Vojne policije bio odgovoran za srpske zatočenike u periodu od 27.12.1992. do 20.3.1993. godine. Jednom prilikom Mustafić je upitao Salihovića šta se desilo sa tri zarobljenika, među kojima je bila i jedna devojka, koji su trebalo da budu prebačeni iz Konjević Polja u Srebrenicu. „Ne znam ni ja pravu istinu, ali, izgleda, da su pobijeni”, odgovorio mu je Salihović (str.253). Pored toga, Salihović mu je poverio i da su vojnici pod komandom Nasera Orića u zatvoru „prebijali zarobljene četnike”, a Mustafić je saznao da su ubijena “tri srpska zarobljenika koja su iz Skenderovića uredno sprovedeni u srebrenički zatvor ”(str. 293). Dalje, od lokalnog komandanta Fahrudina Alića saznao je “da je jedan zarobljeni učitelj iz okoline Tegara uredno predat Vojnoj policiji, a onda u zatvoru ubijen”(str. 292). Prema iskazima svedoka u izveštaju MUP-a RS, reč je najverovatnije o Božidaru Kovačiću(53) koji je najpre mučen u Gornjim Potočarima, gde je bilo jedno od uporišta Nasera Orića. Šta više - kako je u haškom procesu svedočio zatočenik Slavoljub Žikić - Orić je znao za Kovačićevu smrt, ali je, prilikom obilaska zatvora, Žikiću rekao da se “Božidar obesio o kvaku vrata zatvora u Srebrenici” !? A Pretresno veće Haškog suda nije uzelo u obzir ni da je Božidar Kovačić stradao u zatvoru, niti da je o tome išta znao Orić. Možda zato što ni Kovačićevi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni, pa su se, je li, sudije “principijelno” rukovodile stavom “nema tela-nema zločina” ?!

Ovde posebno vredi napomenuti da je upravo i iz službene odgovornosti Hameda Salihovića Naser Orić proglašen krivim što, kao njegov nadređeni, nije preduzeo “nužne i razumne mere” da spreči ubistva i okrutno postupanje prema srpskiim zatočenicima u periodu u kojem je Salihović rukovodio Vojnom policijom. Međutim, Mustafić iz više razgovora sa Salihovićem zaključuje da ovaj - iako de jure šef Vojne policije u inkriminisanim periodu - de facto nije kontrolisao celokupnu situaciju u zatvoru. « Da je Salihović trebao odgovarati za ratne zločine, sigurno ne bi bio u atentatu ubijen. Očito, ubijen je kao jedan od ključnih potencijalnih svedoka», zaključuje danas Mustafić, podsećajući da je Salihović ubijen iste večeri 11. maja 1995. godine kada je Mustafić čudom preživeo atentat (5).

O okrutnosti srebreničkog «Gazde» - kako su Orića prozvali u Srebrenici - svedoči i Orićevo “osvajanja” srpskog sela Sijemovo nakon što je “Gazda” najpre meštanima dao ultimatum da predaju oružje. Kada su se Orić i “ekipa” vratili, navodi Mustafić, „svi stanovnici su sa naoružanjem napustili selo, samo je u kući ostao stari Miloš Zekić”. « Iz srdžbe, zbog loše obavljenog posla, glupani su opljačkali selo, ubili Miloša, a posle pljačke su zapalili selo. Piratstvo je krenulo, pšenica je sva završila kod Nasera, Ekrema, Envera, Kemala i još nekih iz njihove ekipe”, piše Mustafić, pozivajući se na svedočanstvo svog rođenog brata Sameda (str. 214). U nastavku se opisuje i proterivanje meštana srpskog sela Čumavići - nakon što su oni predali oružje - i njihovo držanje u “izolaciji” u Potočarima, kao i pljačka njihove imovine (str. 214-215).

Međutim, ni ovi, ni mnogi drugi detalji Mustafićevog svedočanstva nisu se našli u Haškom sudu, a sam Mustafić kaže da je imao dva duga susreta sa haškim istražiteljima. „ Nakon toga sam dao i pisanu izjavu Haškom tribunalu. Ja sam uistinu pozvan na svedočenje pred Haškim tribunalom kao svedok optužbe i mislim da sam trebao da budem poslednji svedok optužbe. Nakon tri dana provedena na pripremnom postupku, došlo je do velikih mimoilaženja između mene i zastupnice optužnice. Kao prvo, optužnica protiv Nasera je bila smešna. Drugo, optuživan je za nešto što nije ni kriv, a nije za ono za što je kriv. Treće, Haški tribunal interesuju zločini prema Srbima, Bošnjacima i Hrvatima, a ne interesuju ga zločini protiv čoveka kao ljudskog bića. Četvrto, Haški tribunal nije apsolutno ispravnim imenom nazivao strane u sukobu. Peto, Haški tribunal je sve više ličio na jednu paradersku priredbu Karle del Ponte, te je mnoge procese doveo do nivoa cirkusa (...) Nakon svega, kad sam došao pred sudnicu čekao sam dva sata, ali nakon drugog zasedanja sudskog veća konačno su mi saopštili da je sudsko veće donelo konačnu odluku da se ja ne pojavljujem na svedočenju i da se mogu vratiti iz Haga“, objasnio je Mustafić (6).

S druge strane, haški tužioci se s pravom i danas žale na nerazumevanje koje su pokazale sudije u prvostepenom postupku. Tokom nedavno održanog žalbenog postupka, tužioci su pokušali da ukažu da je “rizik zlostavljanja” srpskih zatočenika u Srebrenici proizilazio iz opšte situacije u Srebrenici. “Nakon toga je svakome morala biti očigledna mogućnost da srpski zarobljenici budu izloženi zlostavljanju", naglasila je tužiteljica Mišel DŽarvis. Ona je pokušala da ukaže da je Pretresno veće pogrešilo kada je “užasne okolnosti” u Srebrenici uzelo kao olakšavajuću okolnost za Orića, dajući im preveliku težinu. “ Time je međunarodno pravo krenulo opasnim putem, na kojem se zločini jedne strane opravdavaju njenim ‘ispravnim pozicijama i borbom za pravu stvar' ”, zaključila je DŽarvisova (7).

Šta više, kada bi se u obzir uzelo Mustafićevo svedočenje, moglo bi se slobodno zaključiti da koliko god da su “užasne okolnosti izazvane opsadom srpskih snaga i vojnim napadima” u Srebrenici pogađale obično musliman- sko stanovništvo, toliko su te iste okolnosti pogodovale Naseru Oriću i njegovoj “ekipi”, baš kao i svim onim komandantima koji nisu hteli ili nisu smeli da mu se suprotstavljaju. Napokon, i sam Mustafić primećuje da su značajan uticaj na stvaranje “užasnih okolnosti” u ratnoj Srebrenici imali upravo Orić i njegovi komandanti i saradnici.

Naime, u bezbroj navrata Mustafić Orića i “ekipu” opisuje kao “srebreničku mafiju”, “vojnu huntu”, te kao organizovanu grupu kriminalaca koji švercuju robom iz humanitarne pomoći koja stiže u enklavu. Šta više, opisujući susret sa izvesnim američkim pukovnikom Mekejnom u proleće 1993. godine u Srebrenici, Mustafić shvata da i međunarodni zvaničnici znaju šta se sve dešava unutar te enklave. “Ovde je delovala jedna prilično jedinstvena mafija koja je bila izričito pod ingerencijom Nasera Orića. Sada su ovde evidentne tri mafije. Jednom rukovodi Naser Orić, druga je pod kontrolom Zulfe Tursunovića (Orićev zamenik,op.a.), a treća je pod kontrolom Hakije Meholjića (šef Policijske stanice,op.a.). Njihov glavni zadatak je kontrola crnog tržišta”, prenosi Mustafić reči svog američkog sagovornika (str.306)

Dalje, pošto je Srebrenica - posle zimske ofanzive Vojske RS - krajem aprila 1993. godine proglašena za demilitarizovanu zonu i stavljena pod zaštitu UN, Mustafić potvrđuje da je „četničkih provokacija bilo veoma retko” (str.341). Ipak, opisuje kako su kasnije, naočigled holandskog bataljona UNPROFOR-a oko Srebrenice kopane tranšeje a u “zaštićenu zonu”, uz humanitarnu pomoć, dopremano i oružje. Mustafić beleži i nekoliko zaseda koje su muslimanski vojnici iz “zaštićene zone” postavili, ubijajući pripadnike VRS. Iznosi i saznanje o napadu jedinica Ekrema Salihovića i Ibrahima Mandžića (bliskih Oriću, op.a.) na srpsko selo Višnjicu, u kojem su ubili nekoliko civila i spalili selo. “Kada sam Mandžiću rekao da ovakvim napadima svesno stvaraju alibi četnicima za napad na Srebrenicu, odgovorio je ‘Nismo mi samoinicijativno otišli u akciju. Mi smo dobili naredbu iz Sarajeva' ”, svedoči Mustafić, navodeći da je kasnije saznao da je „naredbu za napade oko Srebrenice potpisao general Enver Hadžihasanović” (str. 369-370). „Jasno mi je bilo da se zlo traži da bi se rešio problem Srebrenice” - glasi generalni Mustafićev zaključak povodom više vojnih akcija koje su preduzumale muslimanske vojne snage u Srebrenici.

Da je neko u Haškom tribunalu sve ovo uzimao ozbiljno u razmatranje, teško da ne bi primetio Orićev značajan doprinos stvaranju “užasnih okolnosti” u Srebrenici. No, sudije su pokazale gotovo očinsku osetljivost prema Oriću, Tužilaštvo je napravilo niz propusta, a jedino je Orićeva odbrana budno pazila da neko od Orićevih potčinjenih slučajno ne prekrši svojevrsni “zavet ćutanja” unutar “bratstva” srebreničkih ratnih vođa u kriminalu i zločinima. Odbrani je na raspolaganju bila sva infrastruktura koju su kontrolisale vlasti u Sarajevu, a toj vlasti očito je bilo u interesu da Orić bude odbranjen po svaku cenu. Može se reći da na to jasno ukazuje Mustafićevo objašnjenje koje je dobio od posleratnog direktora bošnjačke tajne službe AID Kemala Ademovića. „Ibrane, otvaraš najteže pitanje na zemaljskoj kugli koje se zove Srebrenica. Ne čini to. Ubiće te“, prenosi Mustafić Ademovićeve reči pošto je nameravao da «otvori pitanje Srebrenice» nakon rata (8). Pri tome, Mustafić je uveren - i to je poenta njegove ispovesti - da je ratna vlast Alije Izetbegovića svesno žrtvovala Srebrenicu, pa zato Izetbegovića naziva «državnim izdajnikom i koljačem sopstvenog naroda u Srebrenici”, koji je «isti kao i Karadžić, Milošević i Mladić, samo što se od ovih boljem nismo ni nadali”. A tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona kruniše kao «ratnog zločinca nad narodom Podrinja»...

Dakle, kada se sve sabere - a oduzme ono što iznosi Mustafić - može se primetiti da se Orićeva odbrana u Haškom tribunalu «našla» u velikom manevarskom prostoru, tako da smo u žalbenom postupku mogli da čujemo čak i tvrdnje odbrane da Orić ne samo da nije imao “efektivnu kontrolu” nad Vojnom policijom u Srebrenici, nego da ta formacija nije ni postojala u Srebrenici, mada je prethodno i sam Orić potvrdio njeno postojanje. No, tu potvrdu branilac DŽon DŽons sada pripisuje Orićevoj “zbunjenosti”, a iskaze svedoka o Orićevoj povezanost sa zločinima i zločincima - u nameri da ih sasvim obesmisli - opisuje britanskom izrekom: "Plesao sam sa osobom koja je plesala sa nekim ko je plesao sa princom od Velsa" !? (9)

Jadno je, međutim, što se na taj način brutalno ismevaju patnje srpskih zatočenika koji su preživeli torturu u zgradi srebreničke Vojne policije. Jer, niti je ta zgrada bila plesna sala - sem za one za koje je «ples» značio iživljavanje nad zatočenicima - niti je srebrenički “Princ Tame” bio toliko mlad da ne može da shvati razmere sopstvenog uticaja na svoje «plesače». Naprotiv: Orić je, ako se poslužimo onim što je rekao Mustafiću, i u “užasnim okolnostima” bio potpuno svestan da “u Tuzli važi za legendu, tako da je postigao svoj cilj” (str. 288). “Ja sam odlučio dogod mogu da se nauživam, a posle šta god bude, apsolutno me ne zanima”, odgovorio je Orić kada mu je Mustafić pomenuo - iste one večeri pošto je Orić opisao klanje sudije Slobodana Ilića - da je osnovan Haški tribunal gde će svako odgovarati za svoja dela (str.288).

Od tada do danas u tom Sudu ni izbliza nisu svi odgovarali za svoja (ne)dela, bošnjačke vlasti u Sarajevu su pokazale da ih itekako zanima Orićeva sudbina, dok su se srpske vlasti u tu priču uključile onda kad nije preostalo puno vremena da bi značajnije izmenili tok Orićeve haške sudbine. Sam Orić se, u međuvremenu, još i više mogao «nauživati»: sa statusom bošnjačkog «ratnog heroja», u svom bogatstvu koje je «stekao» što ratnim «zaslugama», što posleratnim «biznisom».

Ukoliko sada još i Apelaciono veće prema Naseru Oriću bude preosetljivo poput Pretresnog veća, tom «heroju» preostaje da i dalje uživa u svojoj neograničenoj slobodi. Nažalost, biće to još jedan znak da u Hagu nema dovoljno razumevanja za patnje svih žrtava, a na pomirenje između teško postradalih Srba i Bošnjaka na prostoru Srebrenice biće potrebno čekati još najmanje nekoliko decenija. I to pod uslovom da im se, u međuvremenu, ne ponovi neko od onih užasnih klanja što su ih, kroz čitav prošli vek, pratila kao zla kob.

Fusnote:

1. Intervju Ibrana Mustafića banjalučkom “Novom Reporteru”, 16.4.2008.

2. videti opširnije u tekstu Slobodana Durmanovića “Istraga za zločine nad Srbima u Podrinju pred organima u BiH” na www.nspm.org.yu

3. “Planirani haos”, Ibran Mustafić, Sarajevo, 2008. godine, strana 288.

4. videti opširnije u tekstu Slobodana Durmanovića “Prvostepena presuda Naseru Oriću” na www.nspm.org.yu

5. Intervju Ibrana Mustafića banjalučkom “Novom Reporteru”, 16.4.2008.

6. Isto.

7. Izveštaj agencije SENSE na www.sense-agency.com od 1.4.2008.

8. Intervju Ibrana Mustafića banjalučkom “Novom Reporteru”, 16.4.2008.

9. Izveštaj agencije SENSE na www.sense-agency.com od 1.4.2008.