Slovenija i Hrvatska: Evropski dijalog topuzom

Slovenačko-hrvatski slučaj nam je nehotice odškrinuo vrata u budućnost; ako Slovenija zbog nerešene demarkacije sme da blokira Hrvatsku, šta će sprečiti Zagreb da, pošto uđe u EU, zbog nekog drugog spora stopira ulazak Srbije, Bosne i Hercegovine ili neke treće zemlje? Ništa. Na činjenicu da Hrvatska ima potencijal da svojim nerešenim pograničnim i inim problemima kontaminira Uniju, upozorio je posle Renove posete slovenački premijer Borut Pahor, predloživši da Brisel ponuka Zagreb da, za početak, reši spor “bar sa Ljubljanom”.
A da Srbija nema razrađenu taktiku o rečenom pitanju, slovenačka javnost uverila se prošle srede, kada su ministra Vuka Jeremića, gosta šefa slovenačke diplomatije Samuela Žbogara, novinari u Ljubljani pitali ima li Srbija rešenu među sa Hrvatskom. Jeremić je odgovorio da nema, a da Beograd pažljivo prati razvoj aktuelnih događaja između Ljubljane i Zagreba, kako bi izvukao nauk. Domaćini su stekli utisak da srpska vladajuća politička elita pored poznatih (Mladić), odbija da primeti nove prepreke koje bi mogle već veoma uskoro da se ispreče na evropskom putu Srbije.

Od blokade do blokade

Iako iz Brisela u pravcu Beograda još nije zvanično odapet zahtev da Srbija uredi dobrosusedske odnose i granicu sa Kosovom, primer Slovenije i Hrvatske pokazuje da bez sređenih odnosa između država, Srbiji (bez obzira na to što je Kosovo “međunarodni režim” u ulozi protektorata) neće cvetati ruže u pridruživanju EU, ni kada Mladić završi u Hagu. Da natezanje između Slovenije i Hrvatske nije poučno samo s aspekta posmatrača, svedoči podatak da su prvaci Evropske komisije upozoravali Sloveniju mnogo pre nego što je pokazala “crveni karton” Hrvatskoj – da to ne čini, da ne upotrebi svoje pravo “veta” na ulazak Hrvatske u EU, pošto će to imati “katastrofalne posledice za proces pridruživanja ostalih država kandidata za članstvo u EU sa područja zapadnog Balkana”. 

Hrvatski primer otkriva još jednu opasnost koja Srbiju vreba na putu ka EU, a to je štetnost politike jednostranih koraka. Činjenica je da je Hrvatska, iako sa Slovenijom nema jasno definisane granice, prva počela jednostrano da menja stanje na zajedničkoj međi, pa je tako raznim aktima mic po mic pomerala granicu ka severu, u dubinu (prethodno) slovenačke teritorije.

Mera slovenačkog strpljenja prevršena je kada je Hrvatska krajem 2007. ponovo jednostrano proglasila “zaštitni ekološko-ribolovni pojas” (ZERP). Slovenija je već tada zapretila blokadom pristupnih pregovora Unije sa Hrvatskom, a pominjan je i referendum kojim bi omela ulazak suseda u EU. Prethodno je Hrvatska juna 2004. sklopila “politički dogovor” koji su potpisali državni sekretari Italije i Slovenije uz prisustvo predstavnika EK, kojim je garantovala da njen ZERP neće važiti za članice EU sve dok ne bude postignuto sporazumno rešenje, usklađeno sa interesima Slovenije i Italije. Tri godine kasnije, hrvatski Sabor se predomislio. I ponovo “aktivirao” zonu u Jadranu od 1. januara 2008. Slovenija i Italija uzvraćaju blokadom, pa Hrvatska opet popušta i posle nekoliko meseci natezanja suspenduje važenje ZERP-a za članice EU.
Sve to je uticalo na sunovrat kredibilnosti izjava visokih predstavnika Hrvatske, što se Slovenije tiče. A onda su slovenačke diplomate, pročešljavanjem nekoliko hiljada stranica dokumenata (koje je Hrvatska poslala u Brisel kako bi otvorila odnosno zatvorila nova predpristupna poglavlja), u njima otkrile tekst i geografske karte na kojima je granica u Piranskom zalivu nacrtana na polovini zaliva (što Slovenija odbacuje). To je razlog što novi predsednik slovenačke vlade Borut Pahor odbija da prihvati Sanaderove ponude i “svečano obećanje” kojim bi Zagreb garantovao Ljubljani da rečeni dokumenti “nikako ne prejudiciraju” granicu. U skladu sa pravilima međunarodnog prava, ako država ne reaguje na protivpravni akt druge države, to može biti protumačeno kao “pristanak ćutanjem”. Ili, kako je zapisao sudija Međunarodnog suda u Hagu Fitzmoris “ako postoji dužnost ili potreba da se govori ili deluje, a to se ne učini, to znači pristajanje”, pa ćutanje “bez sumnje proizvodi legalne efekte”.
Da hrvatski dokumenti i mape sa jednostrano ucrtanom granicom (koji pretenduju na slovenačku teritoriju, po mnjenju Ljubljane) ne bi u procesu zatvaranja poglavlja postali evropski, pa bi kasnije mogli da budu upotrebljeni i protiv Slovenije, Pahorova diplomatija zahteva njihovo izuzeće. Štaviše, traži da Hrvatska umesto usmenih obećanja potpiše dokument kojim bi se odrekla korišćenja spornih dokumenata u mogućoj sudskoj proceduri ili arbitraži po pitanju razgraničenja na kopnu i moru. Hrvatski predsednik Stjepan Mesić i premijer Sanader složno odbacuju Pahorov zahtev da se, kako kažu, Hrvatska “odrekne vlastitih dokumenata” koji joj kasnije mogu poslužiti kao dokaz u budućem sudskom sporu.

Tako je propao plan Zagreba da Hrvatska u EU uđe bez rešenja otvorenih problema sa Slovenijom. Uzalud Mesić podseća Brisel da je i Slovenija 2004. ušla u Uniju bez rešene granice sa Hrvatskom, pa zašto isto ne bi mogla sad i Hrvatska. Vrh hrvatske politike ogorčen je što Evropska unija Zagrebu nameće kriterijume koje diktira Ljubljana a koji nisu važili za druge, prvenstveno za Sloveniju. Ako bi u sporu Slovenija–Hrvatska bili primenjeni strogo pravni kriterijumi, sasvim je moguće da bi međudržavni sud dosudio Hrvatskoj bar deo Piranskog zaliva koji je Zagreb u međuvremenu “pohrvatio” i prekrstio u Savudrijsku valu. To znači da bi Slovenija ostala bez pristupa otvorenom moru, čemu se Ljubljana srčano protivi i zato insistira na dogovoru dve države (uoči otcepljenja od SFRJ) da će poštovati “stanje” na granicama na dan 25. juna 1991. A tada je “stanje” bilo takvo, da je Slovenija imala neposredan kontakt svog teritorijalnog mora sa međunarodnim vodama Jadrana.

Zato je Ljubljana zadovoljna najnovijim predlogom EK da spor reše medijatori sa Ahtisarijem na čelu, jer je “medijacija” za Hrvatsku lošija varijanta od presude Međudržavnog suda u Hagu. Mesić i Sanader nisu skloni medijaciji iako je ona brža i ujedno omogućava “odleđivanje” slovenačke blokade, pa tvrde da Hrvatska nije pristala ni na šta izuzev suda, a posebno ne na medijaciju. Sva opisana preigravanja nisu ništa drugo nego repriza pritisaka koje je Slovenija iskusila tokom sopstvenih pregovora u približavanju Uniji, tada od strane Italije i Austrije. Sa Hrvatskom “ponavlja priču”, iako je svojevremeno ljuto kritikovala aspiracije svojih severnih i zapadnih suseda.

Deja vu, nikad kraja

Kada je Slovenija 1992. podnela zahtev za pridružano članstvo u EU, Rim je ubrzo zatražio da Slovenija građanima Italije, iseljenim iz primorskog pojasa SFRJ posle Drugog svetskog rata (optanti iz Dalmacije i Istre), vrati nekretnine koje im je oduzeo režim Josipa Broza. Mada je Slovenija naslednik Osimskih sporazuma (1974) i Rimskog ugovora (1983), kojima je to pitanje rešeno u vidu jugoslovenske otplate duga za oduzetu imovinu optanata, Slovenija se zahvaljujući Italiji “zaglavila” na putu evrointegracija. Na kraju joj je EU izaslanik ponudio tzv. “Španski kompromis”, nazvan prema španskom diplomati Havijeru Solani. Zanimljivo je da to što slovenačka vlada službeno zove “Španski kompromis” ništa ne znači Solani, koji je u intervjuu koji je prošle godine preneo i NIN – priznao da se uopšte ne seća tog svog podviga u rešavanju italijansko-slovenačkog spora.

Ukratko, Slovenija je tada pristala da godinama uoči ulaska u EU, izvrši izmene u svom ustavu tako da građanima EU (prevashodno onima iz Italije) koji su u prošlosti živeli na njenoj teritoriji omogući pravo prvenstva u kupovini slovenačkih nekretnina. Kompromis je poznat kao “Aneks 13” Sporazuma o pridruženom članstvu koji su potpisale Slovenija i tada 15-člana EU u Briselu, 10.juna 1996. Na sličan način je Beč zahtevao da Ljubljana prevremeno, daleko pre ulaska u Uniju, zatvori svoje “djuti-fri” šopove na granici sa Austrijom. Vlada u Ljubljani se koprcala, jer su devize ubrane u bescarinskim dućanima na međi bile jedan od glavnih načina za punjenje državne kase. Usledili su pritisci koje su neki od slovenačkih komentatora odvažno nazvali “ucenama iz Beča”, da bi tadašnji slovenački ministar za evropske integracije Igor Bavčar naprasno najavio da će Slovenija zatvoriti radnje koje smetaju austrijskim trgovcima u pograničnim varošima, jer im one navodno kradu profit. Bavčarova izjava je od strane Beča protumačena kao “javno data obaveza”, pa Slovenija nije imala kud nego da je ispuni. I oprosti se od svojih djutifri šopova.

Slična matrica je široko rasprostranjena prilikom pregovora o mnogim drugim otvorenim pitanjima unutar EU. To ne potvrđuje samo holandski “veto” na zaleđeni SSP Srbije sa EU koji, da ironija bude veća, u fiktivnom životu održava “jednostrana primena” od strane Srbije. Snaga “veta” je bila presudna u mnogim slučajevima kada su članice EU ocenile (kao sada Slovenija) da su ugroženi njihovi nacionalni interesi. Poljska se, recimo, nije ustručavala da juna 2007. blokira usvajanje luksemburškog reformisanog ugovora zbog suprotstavljanja načinu glasanja i samo jednog mesta u pravosudnim organima EU. Poljska je istovremeno dugo blokirala i nastavak pregovora o sporazumu EU-Rusija, a Litvanija je isto činila sa sporazumom o vizama sa Rusijom, kada je, prema oceni američkog Stratfora, “kidnapovala” evropsku politiku za svoje ciljeve. Turska se ubrzo posle početka pregovora o punopravnom članstvu suočila sa delimičnom blokadom Francuske, protivljenjem Austrije i otvorenom blokadom Kipra.

Od 32 pregovaračka poglavlja, Turska je otvorila svega deset, a zatvorila samo jedno. Kipar blokira otvaranje turskog poglavlje energetike, jer je u sporu sa Ankarom oko granice svog teritorijalnog mora odnosno turskog epikontinentalnog pojasa u kome su pronađene veće zalihe gasa. Kipar blokira Tursku i zbog neispunjene obaveze otvaranja svojih luka za brodove iz grčkog dela ostrva. Turska vraća EU milo za drago tamo gde može, pa tako godinama blokira sporazum između EU i NATO oko raspoređivanja snaga za brze intervencije.

Sila boga ne moli, pa ni EU

Grčka je zbog spora oko imena sprečila Makedoniju da bude pozvana u NATO na prošlogodišnjem samitu u Sofiji, a Atina je pretnjom veta uspešno “uvela” Kipar u EU, jer je uoči ulaska deset novih članica u Uniju 2004. godine dala do znanja da nijedna od njih neće postati član EU, ako to ne postane i Kipar. I to uprkos sporu sa turskim delom ostrva i uprkos činjenici da je turski deo ostrva 2004. prihvatio, a grčki odbio, plan generalnog sekretara UN o rešenju problema. Velika Britanija je maja 2005. otvoreno pretila vetom u slučaju da ostale članice pokušaju da smanje njen “rabat” za koji se London izborio prilikom ulaska u EU u visini od oko 5,5 milijarde dolara, a koji Britanija, za razliku od ostalih članica, privredi pomoću poreskih olakšica na osnovu sporazuma dogovorenog na ulasku u Uniju.

I Velika Britanija je svojevremeno bila suočena sa sličnom blokadom, jer je Francuska uspešno ometala njen prijem u tadašnji EEZ politikom “prazne stolice”. Spor je okončan luksemburškim kompromisom 1966. Pariz je zbog otvorenih poljoprivrednih pitanja na sličan način blokirao Španiju. Austrija se nije libila da maše vetom koji bi naštetio Češkoj, posle čega je Prag pristao da zatvori svoju nuklearnu elektranu u Temelinu uoči ulaska u EU. Peticiju protiv ulaska Češke u EU, januara 2007. potpisalo je čak 915.220 Austrijaca. Ni Slovačka nije uspela da uđe u EU bez uslovljavanja – morala je da zatvori svoju nuklearku. Austrija se u oba slučaja vodila sopstvenim iskustvima, jer se od 1963. do 1967. bezuspešno trudila da sklopi sporazum o pridruženom članstvu sa EEZ. Blokirale su je Francuska i Italija, svaka iz različitih razloga, pre svega zbog nerešenog pitanja Južnog Tirola i austrijskog “terorizma”. Austrija je posle 1989. opet poželela da uđe u EEZ, samostalno, uz posebno priznanje svog “neutralnog statusa”, ali je bila ponovo suočena sa odugovlačenjem. Morala je da čeka dve godine, dok nije pala prva odluka Komisije EU 1991. Posle dvogodišnjih pregovora, Austrija je “priključena” (za nastavak pregovora) neutralnim državama – Švedskoj i Finskoj, pošto je EU radije pregovarala sa grupom zemalja. Nešto kasnije, 2000. godine, Beč se ponovo našao na meti udarne pesnice članica EU pošto se oglušio o upozorenja i dopustio formiranje crno-plave koalicije na čelu sa populističkim vođom Jergom Hajderom, prvakom krajnje desnice. Pritisak je završen tokom portugalskog predsedništva EU, uz pomoć misije “trojice mudraca” koji su preporučili kraj bokade.

Kada je tokom prethodnog zahlađenja u slovenačko-hrvatskim odnosima, decembra 2007. u Ljubljani boravio Solana, on je domaćinima ostavio u amanet da se u Evropi sporovi rešavaju “dijalogom”, što je, kako tvrdi Solana, “suština EU”. Kako pokazuje ovaj kratak osvrt na politiku uslovljavnja između evropskih država, pre bi se reklo da je to suština EU, pri čemu ne treba zaboraviti da dijalog teče mnogu brže i uspešnije pomoću veta, blokada i drugih pomoćnih sredstava iznude. Slovenija se, na primer, uverila da je zamrzavanje jednostranog proširenja “hrvatskog mora” (ZERP) uspela da osigura samo preko evropskog topuza. Zato cela priča oko revnosnog “ispunjavanja evropskih kriterijuma” ima i tamno naličje.

Ali ako svi ne bi dosledno ispunjavali dogovorene uslove (“aki”), EU ne bi bila dugog veka. Problem je što se uz nužne uslove često “zalepe” i razni neopravdani zahtevi koje država koja se oseća snažnijom opravdava potrebom da zaštiti svoje interese, dok ona od koje traži da se pokori u tome vidi kapric, bezobrazluk i najčešće sopstvenu štetu. Pošto se to do sada pokazalo kao efikasan način da se uspešno likvidiraju jednostrani potezi komšija koji “kasne” na putu u EU, teško je proceniti ko je zaista loš, a ko dobar momak unutar EU država. Slovenački ministar spoljnih poslova Samuel Žbogar je prilikom poslednjeg boravka u Briselu tvrdio da Slovenci “ne žele da budu loši momci” (u odnosu na druge iz EU i Hrvate), ali nema sumnje da se Slovenija ne ustručava da svoje “dobre ciljeve” postigne pomoću (iz perspektive nekih članica EU) sumnjivih, čak loših poteza.

Cela priča je naravoučenije i za Srbiju. Srpska politička elita ulazak u EU predstavlja kao nešto što je nadohvat ruke, “samo da isporučimo Mladića”. Zbog političkih interesa ne želi da srpska javnost bude preterano zaokupljena informacijama o mogućnostima novih uslovljavanja i još tvrđih, tada “dobrosusedskih” blokada.

Postupak prijema u EU nije samo proces “prihvatanja akija” (acljuis communautaire – skup evropskih propisa) kako to propagiraju evro-birokrate, nego se u pregovore često podvuku i čisto bilateralni problemi, koji za državu-kandidata najednom postanu nepremostiva kočnica za dalji napredak ka EU. Jednostavno rečeno: dok država-kandidat, u našem slučaju Srbija, ne reši svoje probleme sa članicama “kluba”, teško je verovatno da će uspeti da uđe u “EU klub”. A ako Hrvatska uđe prva u Uniju, biće tu mnogo bilateralnih pitanja koje će Zagreb hteti da reši, jer spisak problema nije mali – od pitanja nestalih, ratne štete, genocida do demarkacije. Naivno je misliti da bi Srbija, kada reši sva pitanja sa Hrvatskom, uspela da izbegne problem Kosova. Beograd neće moći da “parkira” Kosovo na sporedan kolosek na neodređeno vreme. Htela to srpska zvanična politika ili ne, to pitanje ima potencijal da otvori toliko problema, da će se sa setom sećati tvrdnji kako “pitanje ulaska u EU i pitanje Kosova nisu povezani”.

Bez rešenog odnosa sa Kosovom koje je priznala većina članica EU, Srbija teško može da očekuje napredak na “EU mapi puta”. Srbija bi možda mogla da insistira na “kiparskom modelu” odnosno ulasku u EU bez obzira na otvoreno pitanje Kosova, ali kako pokazuje evropska praksa uslovljavanja, treba biti realan i na vreme se pripremiti i na dejstvo politike “dijaloga topuzom”. U skladu sa stavom američkog predsednika Teodora Ruzvelta koji je u Čikagu aprila 1903, trasirajući put “Monroovoj doktrini” uz pomoć snažne mornarice, održao čuveni govor u kome je kolegama preporučio da “govore blago i nose veliki štap”(Speak softldž and carrdž a big stick), jer će tako “stići daleko”. Srpski političari su od 2000. naovamo savladali prvi deo Ruzveltove preporuke. I dokle su stigli?

Nesređene granice koštaju

Političari rado smetnu s uma da nerazrešeni granični sporovi – koštaju. Ekonomske analize iz Latinske Amerike pokazuju da su Peru i Ekvador zahvaljujući teritorijalnom sporu imale štetu u vidu 36-odstotnog pada trgovine odnosno oko 35 miliona dolara godišnje. Kolumbija i Nikaragva su zbog teritorijalnih sporova oko nekoliko kamenih ostrvaca gubile po 50 miliona dolara godišnje. Argentina i Čile su zbog svog teritorijalnog spora od 1967. pa do 1994. izgubile više od devet milijardi dolara dohotka. Iako su teritorijalni sporovi često igra sa “nultom svotom” (dakle dobitak za jednu, a gubitak za drugu stranu), istraživanja pokazuju da je izvesnost od još većeg gubitka tačnije veće cene sukoba, većina teritorijalnih sporova u poslednjih 165 godina ipak rešena mirnim putem. Čak je i na Bliskom istoku čak 80 odsto granica dogovoreno. Pre Drugog svetskog rata je promena granica izdejstvovana pomoću nasilja u 33 odsto primera, dok je posle toga taj metod prepolovljen, i demonstriran u samo 16 odsto slučajeva. Razlog su sve veća međusobna zavisnost država i globalizacija. U savremenom svetu se države sve više bore za tržišta a manje za konkretne teritorije, iako očuvanje vlastitog teritorijalnog integriteta i danas ostaje jedan od prvih zadataka svake zemlje.