REKOM kao potreba Hrvatske da se drugi bave njenim poslom

Uvažavajući želju svake porodice da sazna sudbinu svog člana, i ne uvažavajući niti jedan projekat iza koga stoji Nataša Kandić, odlučih se da napišem ovaj tekst.

Ne upuštajući se u pravnu argumentaciju, koju su iznosili ostrašćeni REKOM-ovci u korist osnivanja takvog međudržavnog tela, niti ceneći argumente protiv tog čina, koji delom zastupa srpska struka, ovaj rad ima za cilj da obrazloži potpunu i nasušnu potrebu Republike Hrvatske za osnivanjem jednog ovakvog tela.

U Hrvatskoj ne funkcioniše sistem otkrivanja ratnih zločina, niti sudovanja u postupcima za navedena krivična dela, niti pak postoji spremnost za dogradnju sistema u cilju njegove funkcionalnosti.

Slaba izgrađenost pravosudnog sistema u posmatranom delu i politička nespremnost da se takav sistem dovede u red, upućuju na zaključak sa početka ovog razmatranja, a to je činjenica da u Hrvatskoj danas ne postoji mogućnost da se kroz postupak suđenja za ratni zločin dođe do istine o događajima koji zaslužuju da se na pravno valjan način obrade i presude.

Ovo razume se ne tvrdi samo moja malenkost, već je gore izneta tvrdnja, u suštini identična onoj koju je na na Okruglom stolu pod nazivom „Učinkovitije procesuiranje ratnih zločina te obeštećivanje preživjelih i obitelji žrtava - neophodne zakonske izmjene“ Zagreb, 31. marta iznela dipl.iur. Maja Kovačević Bošković.

Po mišljenju navedene autorke, problemi sudovanja u postupcima koji se vode protiv lica okrivljenih za ratne zločine su sledeći:

1. Presude se donose od strane nenadležnih sudova[1];

2. Ne postoje posebna istražna odeljenja za istrage u postupcima krivičnog progona lica zbog sumnje da su izvršila ratni zločin[2];

3. Nekompetentnost sudija[3];

4. Nekompetentnost tužilaca[4];

5. Nepostojanje tehničkih uslova za rad sudova[5];

Loši kadrovsko-tehnički uslovi, razume se, nisu posledica nesposobnosti Republike Hrvatske da uredi i sprovede predmetnu oblast posebnih postupaka, kakav je postupak otkrivanja i kažnjavanja ratnih zločinaca. Ovde je, sasvim izvesno, po sredi, potpuno odsustvo svake želje da se u celosti i do kraja stavi (u sistemskom i sistematskom smislu) tačka na događaje nakon kojih Srba u Hrvatskoj ima manje nego u Australiji.

Ako se ima u da je u okviru „legitimne akcije“ ubijena većina ljudi srpske nacionalnosti koji nisu želeli ili mogli da beže (mahom starci), tada se stvara jasna slika o tome šta je 250 hiljada Krajišnika moglo očekivati od takve legitimnosti.

Na ovakav zaključak, pored zdravog razuma, upućuje i sama premijerka Kosor, svojom izjavom, odmah nakon izricanja presuda Gotovini, Markaču i Čermaku, u kojoj je izričito navedeno: „da su neprihvatljive izrečene teze o udruženom zločinačkom poduhvatu tokom „Oluje“, koja za Republiku Hrvatsku predstavlja legitimnu obrambenu akciju preduzetu u cilju oslobođenja državne teritorije“.

Dakle, slaba izgrađenost pravosudnog sistema u posmatranom delu i politička nespremnost da se takav sistem dovede u red, upućuju na zaključak sa početka ovog razmatranja, a to je činjenica da u Hrvatskoj danas ne postoji mogućnost da se kroz postupak suđenja za ratni zločin dođe do istine o događajima koji zaslužuju da se na pravno valjan način obrade i presude.

U Srbiji je, tvrdim, u tom smislu mnogo bolja situacija. Kako sebe ne bih doveo u situaciju da hvalim Bruna Vekarića (koga sam u drugim tekstovima kritikovao zbog nepoznavanja činjenica o proterivanju Srba iz Krajina) ili pak Vukčevića (koji u principu radi isto što i Vekarić, ali izgleda da pored toga, u određenim prilikama konzumira i vino u toku radnog vremena), prepustiću kolegama iz susednih država da kritikuju pravosudni sistem Srbije u svetlu sudskih postupaka vezanih za ratne zločine.

Bosna i Hercegovina je jedna sasvim posebna i zasebna priča. Kao indikativan podatak, upućujem na činjenice koje je izneo predsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić, koji je za portal http://www.vesti-online.com dana 30. 9. 2010. godine izjavio da je na području Federacije BiH u ratu postojalo 536 logora, Hrvatskoj 220, a u Sloveniji 21 logor u kojima su Srbi mučeni i ubijani. Navedeni je u istoj izjavi podsetio da su u Sudu BiH Srbi osuđeni za ratni zločin na ukupno 1.354 godine, Hrvati na 223, a Bošnjaci na 149 godina zatvora. Koliko mi je poznato, navedena tvrdnja gospodina Dukića, nikada, barem ne javno, nije osporena.

Takođe, podsećam stručnu i nestručnu javnost, da se po mojim saznanjima, suđenja za zločin genocida, pred Sudom BiH, vode samo i isključivo protiv Srba. Naravno da je Sarajevo bilo najveći grad u BiH, te da je broj utvrđenih srpskih žrtava, koji su života, zdravlja, slobode ili krova nad glavom lišeni u tom gradu za vreme rata, daleko iznad bilo koje druge sredine, ali takvo postupanje prema Srbima nikada nije kvalifikovano kao genocid, što je, priznaćete sporno.

Još ako gore opisanu posledicu uporedimo sa namerama i činjenjem muslimana od 1941. do 1945, dobijamo kompletni kontinuitet i jasnu sliku.

Kosovo i Metohija. Tu je tzv „premijer“ zreo za jedno dugo odsustvo zbog službenog puta u Holandiju, pa je sama pomisao da bi dotični na bilo koji način doprineo samootkrivanju ili samokažnjavanju nemoguća, i gotovo smešna.

Vratićemo se na trenutak na Hrvatsku i izjavu premijerke Kosor. Ona dakle tvrdi da je presuda Haškog suda „neprihvatljiva“ te u tom smislu ističe legitimnost činjenice da je iz Hrvatske od 1991 do 1995 godine proterano preko pola miliona ljudi. Ako se ima u da je u okviru „legitimne akcije“ ubijena većina ljudi srpske nacionalnosti koji nisu želeli ili mogli da beže (mahom starci), tada se stvara jasna slika o tome šta je 250 hiljada Krajišnika moglo očekivati od takve legitimnosti. Takođe, ukoliko se ima u vidu količina zapaljenih kuća u Krajini, jasno je da nosioci „legitimiteta“ nisu imali u vidu povratak poteranih.

To je predstava za Evropu, koja im je nasušno potrebna naredna 24 meseca, a nakon toga će lako.

Matematika je nedvosmislena: 250 hiljada ljudi proteranih za 4 dana + fizička i pravna nemogućnost povratka = najmasovniji zločin u Evropi posle II svetskog rata.

E, tu sad na scenu stupa REKOM.

Pošto je evidentno da se Hrvatska neće odreći svoje „legitimnosti“, vladi u Zagrebu savršeno odgovara da jedan mali broj, dobro plaćenih NVO delatnika, drži sesije, sumnjiči i saslušava. To je predstava za Evropu, koja im je nasušno potrebna naredna 24 meseca, a nakon toga će lako. A kada Hrvatska uđe u društvo odabranih, dobije mesta u parlamentu, svog člana komisije, a J. Kosor se bude rame uz rame sa Merkelovom i Berluskonijem tiskala radi slikanja, tada će biti svejedno.

Ovako će na vreme rasteretiti svoje nekompetentne sudije i svoje nezainteresovane tužioce, a ako na sesijama počne da se dovodi u pitanje „legitimnost“ proterivanja Srba, onda će sasvim izvesno „sesije“ biti držane po privatnim stanovima, a svoje zaključke će objavljivati u niskotiražnim medijima.

Da do nekih neželjenih zaključaka na „sesijama“ ipak neće doći, garant je Nataša Kandić, čije mišljenje o hrvatskoj politici 90-ih godina korespondira sa Zagrebom, i koja jednim okom žmuri na srpske žrtve, a drugim proverava da leš nije slučajno iz 1943. godine, budući da tada ne bi bila nadležna za isti.

Sve u svemu, jednom nezrelom, nespremnom i ostrašćenom režimu u Zagrebu svakako odgovara da u svakom trenutku, za „nezgodne“ zaključke može okriviti šačicu „sesionara“, i tako, bar pred domaćom javnosti, zadržati poziciju branitelja „legitimiteta“.

U Srbiji, sa druge strane, ovakve pseudonaučne i pseudozainteresovane grupice, koje između priznanja Kosova i branja jabuka ne vide razliku, pa ih rado upražnjavaju, nemaju za cilj da prevarenim i nezaposlenim Srbima omoguće pravdu, već da im NVO jezikom objasne da su ontološki krivci. Još će na sesijama ućutkavati nesrećnu rodbinu, koja je mislila da dolazi po novi trag ili podatak o nekom svom, i lepiti etikete provokatora svakome ko priupita nešto bogohulno, kao npr. da li je nad Srbima 90-ih godina izvršen genocid.

Na kraju, u vezi sa osnivanjem REKOM-a mogu, u teritorijalnom smislu, da zaključim sledeće:

Po pravdu se ide u Srbiju, po pare u Zagreb, u Sarajevo po burek, a u Prištinu po batine.

Autor je advokat i saradnik Srpskog kulturnog kluba