Iz Arhive NSPM - REKOM kao inkvizicija ili da li istorijske činjenice mogu da postanu pravnosnažne?

Prema članu 15. predloga Statuta REKOM-a ovo telo može da „istražuje političke i društvene okolnosti koje su odlučujuće doprinele izbijanju ratova ili drugih oblika oružanih sukoba, kao i činjenju ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava, te posledice zločina i kršenja ljudskih prava koje su se ispoljile i u periodu nakon 2001. godine.“

Istraživanje „političkih i društvenih okolnosti koje su doprinele izbijanju ratova“ su, nesumnjivo, u domenu istorije kao vrste društvene nauke. Ovo može da bude, sasvim legalno, predmet jednog međunarodnog ugovora kakav REKOM želi da bude. Zašto države ne bi mogle da osnuju zajedničku istorijsku naučnu komisiju? Nema nikakve pravne prepreke u tom smislu u Ustavu RS ili njenim zakonima. Pitanje koje se postavlja jeste da li je moguće utvrđivati istorijske činjenice u jednom kvazisudskom postupku kakav je REKOM-ov?

Moguće je tvrditi da postoji sličnost između sudija i istoričara. I jedni i drugi utvrđuju istinu o prošlim događajima pomoću dokaza. Ipak, oni to rade na različite način i uz pomoć različitih metodologija.[1] Istorija kao i svaka druga nauka, ima svoju naučnu metodologiju. REKOM, kako je predviđeno u članu 22. predloga Statuta, donosi pravilnike o svom sopstvenom postupanju: pravilnik o uzimanju izjava, o prikupljanju dokumentacije, o javnim saslušnjima, o tematskim sesijama itd. Da li metodologija istorijskih nauka poznaje ovakve pravilnike? REKOM ovu nadležnost neće moći da ispuni na naučno utemeljen način ako se do istorijske istine ne dođe na način predviđen naučnom metodologijom.

REKOM, kako je predviđeno u članu 22. predloga Statuta, donosi pravilnike o svom sopstvenom postupanju: pravilnik o uzimanju izjava, o prikupljanju dokumentacije, o javnim saslušnjima, o tematskim sesijama itd.

Beleženje istorijskih istina, pa makar one bile i o zločinima, teško da može da bude svrha rada bilo koje pravosudne institucije koja deluje putem krivičnog postupka. Isto važi i za kvazisudske institucije kakva REKOM pokušava da bude. Klasičan sudski postupak, ili kvazisudski postupak u kojem REKOM želi da radi, ne deluje na istim osnovama na kojim deluje istorija kao nauka. Postupci, bilo pravni bilo kvazipravni, imaju svoj kraj, kada sud, odnosno kvazisud (REKOM), mora u potpunosti da se odluči za jednu od strana koje su u tom postupku bile suprotstavljene. Stavovi jedne strane bivaju proglašeni za istinu, dok stavovi druge strane bivaju skrajnuti.[2] Pravna, (odnosno kvazipravna) istina je istina presuđene (odnosno kvazipresuđene) stvari.[3] Nakon određenog vremena odluka se ne može menjati jer pravni postupak poznaje pravnu sigurnost kao vrednost. Isto će biti i u REKOM-u. On hoće da „istraži“ uzroke rata da bi nakon nekog vremena „istraživanja“, nešto o tome zaključio.[4]

Istorija kao nauka ne zaključuje na taj način. Istoričari dolaze do istine kroz sučeljavanje mišljenja, kao i svi drugi naučnici, i na kraju se stavovi usaglašavaju ili se nikad ne usaglase. U istorijskoj nauci niko nema monopol na tumačenje istorijskih činjenica.[5] Sudovi, ili kvazisudovi kao REKOM, prinuđeni su da traži visoku izvesnost dokaza da donesu neku odluku.[6] Istorija je nauka čiji naučna metodologija ne poznaje ovaj zahtev, pa je stoga slobodnija u donošenju zaključaka. Istorijske istine su uvek podložne preispitivanju i tokom vremena ne postaju pravnosnažne.[7] One uvek mogu da se menjaju u svetlu novih naučnih činjenica koje se pronađu. Istorijske istine nikad nisu konačne.[8] Ovo stoga što istorija nije ograničena vremenom.[9] Odluke pravnih ili kvazipravnih tela kao što je REKOM, jesu ograničene vremenom, i to vremenom trajanja postupka, što je u REKOM-ovom slučaju 3 godine. Nakon toga, prema članu 47. Statuta REKOM-a, vlade država ugovornica u roku od 6 meseci usvajaju stav o sprovođenju preporuka REKOM-a i objavljuju ga u Službenom glasniku. Zamislite istorijsku istinu o uzrocima rata objavljenu u Službenom glasniku! Da li će na taj način istorija stupiti na pravnu snagu?

Nakon određenog vremena odluka se ne može menjati jer pravni postupak poznaje pravnu sigurnost kao vrednost.  

Krivični postupak (ili kvazikrivični postupak REKOM-a), s jedne strane, i istorijski naučni postupak, s druge strane, su različiti u načinima razmišljanja i pristupima svojim objektima rada.[10] Pravne (ili kvazipravne) istine nisu istorijske istine.[11]

Ova zapažanja se mogu potvrditi kroz drugačiji pristup problemu. Šta bi bilo kada bi se krivica pojedinaca, a REKOM može da u završnom izveštaju na osnovu utvrđenih činjenica konstatuje da postoji ozbiljna sumnja da je određeno lice učinilo ratni zločin (član 46. Statuta), utvrđivala u postupku koje poznaje metodologija istorijskih nauka? Da li bi bila jednako manjkava kao i istorija koja se utvrđuje u krivičnom ili kvazikrivičnom (kao što je REKOM-ov), postupku? Naravno da bi. Svaki od postupaka je prilagođen svojoj svrsi i predmetu rada.[12] Istorijske istine treba da budu ostavljene istoriji kao nauci, a krivica sudovima kao pravosudnim ustanovama.

Osim prethodnog postavlja se i pitanje smisla rada te komisije. Zašto bi države uzele na sebe da utvrđuju istoriju? Koji je smisao toga? Zar države nemaju dovoljno posla da bi sada osnivale i finansirale nekakvu istorijsku komisiju? Kakav bi bio njen odnos sa istorijom kao naukom? Da li istorija kao nauka može da utvrđuje iste činjenice koje komisija ima nameru da utvrđuje? Da li REKOM ima nameru da zabrani istoričarima da rade svoj posao? Ako ima takvu nameru da li je to uopšte moguće ostvariti? Ko će da zabranjuje istoričarima da pišu knjige? Da li će REKOM ukinuti katedre za istoriju na univerzitetima u Srbiji?

Moje je mišljenje da REKOM hoće da bude konačni arbitar naše istorije tako što će zabraniti istoričarima da pišu o istoriji poslednjih ratova vođenih na prostoru bivše Jugoslavije, a običnim ljudima da o tome raspravljaju, razmišljaju, govore.[13] On će to činiti tako što će predviđenom nadležnošću prvo „utvrditi“ istorijsku „istinu“ o uzrocima ratovima, a zatim pokušati da zabrani da se o tako utvrđenoj „istini“ govori, piše, raspravlja, debatuje ili naglas razmišlja. To će pokušati da učine putem ustanovljavanja krivičnih dela kojima se zabranjuje poricanja krivičnih dela, kakva postoje u malom broju evropskih zemalja (Nemačka, Švajcarska ili Belgija). U suštini to su krivična dela kojima se ograničava sloboda govora. REKOM-ov krajnji cilj, sa ovom nadležnošću, jeste da zabrani slobodu govora ljudima u državama na prostoru bivše Jugoslavije kada su u pitanju istorijske kvaziistine koje ovo telo utvrdi.

Istorijske istine treba da budu ostavljene istoriji kao nauci, a krivica sudovima kao pravosudnim ustanovama.

Tako se REKOM putem ove nadležnosti predstavlja kao mehanizam svojstven totalitarnim i nedemokratskim ideologijama. Komunizam kao totalitarna ideologija je, svojevremeno, krivično pravo bivše SFRJ obeležio žigom, sada već zloglasnih, verbalnih delikata ili mere bezbednosti zabrane javnog istupanja. Ko se iz srednje i starije generacije, ne samo pravnika već i svih slobodnomislećih ljudi, ne seća po zlu čuvenih članova 67. ili 133. KZ SFRJ?

Za kraj teksta uporediću REKOM sa zloglasnim Inkvizicijama, Podsetiću da su one spaljivale ljude koji su javno govorili da je zemlja okrugla.

Potpisujem ovaj tekst svestan rizika da ću njime nadražiti činovnike i birokratiju nevladinog sektora da dodaju još koju cepanicu na lomaču koju REKOM sprema svima koji u Srbiji, ali i na prostoru bivše SFRJ, hoće da razmišljaju svojom glavom.