Rafinirani cinizam Haškog tribunala

Pre nego što u ovim vremenima teške ekonomske krize siđete u podrum po flašu šampanjca, da biste izrazili zadovoljstvo i da nazdravite dugo očekivanoj oslobađajućoj presudi i jednom srpskom generalu, zastanite i razmislite. Pre nekoliko nedelja, žalbeno veće Haškog tribunala, kojim je takođe predsedavao sudija Teodor Meron, na opšte ogorčenje ne samo svih Srba nego i gospođe Nataše Kandić, oslobodilo je hrvatske generale Gotovinu i Markača. Iza tih optuženih generala i njihovog dela stao je – da se izrazimo rečima nadbiskupa Stepinca u jednom drugom kontekstu – „plebiscitarno“ ceo hrvatski narod. To znači ne samo  običan „puk“, već i država, crkva, kulturne i javne ustanove, boračke organizacije – apsolutno svi. Poruka Haškog tribunala svima njima bila je: moralno i pravno, vaši su heroji bez mane i vraćamo vam ih kao slobodne ljude, netaknute časti. Oslobađanjem Gotovine i Markača Tribunal je opravdao i proslavio životno delo kojim su oni zadužili Hrvatsku: operaciju Oluja i svirepi pokolj i progon većine preostalih Srba.

Iza generala Momčila Perišića, istina, nije stala nijedna posebno značajna ustanova ili deo srpskog naroda, ali to nije neuobičajeno jer oni to ne čine ni za svoje prave heroje, koji stvarno jesu bez mane. Ono što se u ovom slučaju ističe nisu nade i molitve srpskog naroda i njegovih najviših kulturnih i moralnih autoriteta upućene Svevišnjem da im se, odbranjen i opravdan, nevini general Perišić što pre vrati, već cinična poruka sa kojom Tribunal njega šalje kući. Hrvatima, Tribunal je vratio „nevine heroje“, na stranu utemeljenost tako nakaradne percepcije jednog moralno hendikepiranog puka. Analognom presudom, Tribunal sada Srbima vraća „njihovog“ čoveka. Samo što on njih i njihovu državu, osim sramotom, nije zadužio ničim, a njegova reputacija građanina i vojnika u motelu Šarić 2002. godine uništena je neslavnim hvatanjem, kako bi se diplomatski izrazili Francuzi, na delu „intelligence avec l’ennemi”. Poruka koju Tribunal šalje Srbima, i koju će svi potencijalni budući imitatori generala Perišića pomno proučiti, jeste da pod određenim okolnostima ulaženje u tu vrstu odnosa čak može biti – korisno.    

Prividna simetrija u postupku Tribunala prema generalima sa jedne i sa druge strane prikriva ciničnu asimetriju koja vređa neuporedivo više od bahatog oslobađanja Gotovine i Markača.

Podrazumeva se da je u ovoj neukusnoj drami Momčilo Perišić instrumentalizovan kao što se njegovim volšebnim oslobađanjem instrumentalizuje nekritička lakomislenost srpske javnosti. Razloge za njegovo ulaženje u intiman odnos sa silama koje nisu prijateljski raspoložene prema državi koju se zakleo da štiti i prema narodu iz kojeg je potekao, i kome po prirodnim zakonima u uniformi i u civilu on duguje neograničenu ličnu lojalnost, verovatno nećemo saznati nikad. Ali od trenutka kada su prihvatili njegove usluge, on je morao znati (kao drugi koji su napravili sličan podli izbor, i sada u fizičkoj nemoći i najvećoj moralnoj bedi iščekuju da saznaju svoju dalju  sudbinu) da tim činom postaje njihova igračka. Igračke ne odlučuju kako će biti korišćene.

Perišić je bio optužen u vreme i na način kako je to odgovaralo onima kojima je služio. Dok je optuženi Slobodan Milošević još bio živ, potrošeni bivši načelnik Generalštaba i dosovski političar Momčilo Perišić bio je još upotrebljiv, ali samo kao karika u optužnom lancu prema Miloševiću. U trenutku podizanja Haške optužnice 2005. godine, uloga žrtvenog piona bio je poslednji i maksimalni danak koji je Momčilo Perišić mogao da ponudi svojim svirepim gospodarima. Zahuktala mašinerija „međunarodne pravde“ u predmetu Perišić nije se lako mogla zaustavljati, čak i da je neko to hteo, samo zato što je u međuvremenu Slobodan Milošević preminuo. Rezultat prvostepenog postupka – dvadeset sedam godina robije – optuženom je upečatljivo dočarao nepobitnu ispravnost Kisindžerove čuvene opaske o tome koliko je fatalno ulaziti u savezničke odnose sa milosrdnim anđelima sa kojima su Perišić (i neki drugi, koji u ovom trenutku u nekom beogradskom ćumezu čekaju izricanje svoje provostepene presude) tikve sadili.

Opšta indignacija koju je izazvala oslobađajuća presuda hrvatskim generalima Gotovini i Markaču nesumnjivo je promenila dalji tok Perišićevog života. Magister ludi prisetio se svoje igračke koja je čamila u ševeningenskom kazamatu i čiji se žalbeni postupak privodio kraju. U Haškom tribunalu, ukidanje dvadesetsedmogodišnje robije i poništenje krivične odgovornosti srazmerne tako dugotrajnoj zatvorskoj kazni ne predstavlja ni najmanji problem – ukoliko za to postoje dovoljni politički razlozi.

Krpljenje imidža Haškog tribunala u Srbiji stvaranjem prividne simetrije u tretmanu hrvatskih i srpskog generala upravo jeste razlog takve vrste. U skladu sa očekivanjima dobrih poznavalaca srpskog mentaliteta i političke scene, propagandne dividende od puštanja Perišića odmah su počele da se gomilaju. Od kafanskih „analiza“ kako Haški tribunal ipak nije baš tako pristrasno antisrpski kao što se doskora smatralo, pa do sasvim razumljivih izliva zadovoljstva i solidarnosti što se kolegi posrećilo od državnih zvaničnika kojima je, kao donedavno optuženom, „intelligence avec l’ennemi” – karijerni izbor.

Postupak, otvoren iz čisto političkih razloga 2005. godine u Hagu, godine 2013. iz potpuno istih razloga je okončan. Ostaje još postupak iz 2002. godine, koji je tada iz tehničkih razloga bio prekinut zato što se osumnjičeni – uhvaćen in flagrante – viteški branio imunitetom narodnog poslanika. (Narodnog? Zar ga nije sramota?) Sada je izvanredna prilika da se taj zamrznuti postupak obnovi i dovede do kraja, jer nikakvih pravnih, a najmanje moralnih, prepreka tome nema.

Fat chance! u Americi bi se reklo. Da parafraziramo onu narodnu izreku, gnjida gnjidi optužnicu ne piše.