Prećutani Mile Dakić

U našoj stalnoj težnji da pokažemo što snažniju i politički korektniju volju za uspostavljanjem dobrosusedskih odnosa veoma se često događa da naši zvanični državni organi ćute i ne reaguju u prilikama kada bi to ozbiljna i suverena zemlja morala da učini štiteći ljudska prava svojih građana. Primera ima mnogo i ne tiču se samo odnosa prema suočavanju sa prošlošću, već se radi o ukupnoj politici naše vlade prema položaju srpskog naroda u našem regionu.

Svakako da odnos Hrvatske i Srbije u poslednje vreme sve više zavisi od realnih političkih odnosa u našim državama. Predstojeći izbori u Hrvatskoj očigledno su prava prilika da se HDZ vrati svojoj izrazito nacionalističkoj politici, što se moglo jasno videti nedavno na proslavi Oluje i u izjavama premijerke Jadranke Kosor, koja se koristila najekstremnijom retorikom hvaleći osuđene generale u Hagu, govoreći o velikosrpskoj agresiji i briljantnoj vojnoj akciji, koju niko ne može da dovodi u pitanje jer se na taj način vrši revizija tzv. domovinskog rata. Pri tome, ona nije ni jednom rečju pomenula progon 250.000 Srba iz Hrvatske i ratne zločine počinjene tokom operacije Oluja.

Očigledno je da će predstojeći izbori u Hrvatskoj samo zaoštravati ekstremnu nacionalističku retoriku bez obzira na iznijansirane tonove u izjavama predsednika Ive Josipovića, koji se nada da će Hrvati i Srbi u Hrvatskoj moći zajedno da obeležavaju taj događaj, kada Srbi prihvate istorijsku istinu o uzrocima rata i Oluje i kad obe strane budu razumele tugu drugih i kad jednako budemo osuđivali svaki zločin. Međutim, Srbi ne mogu da prihvate jednostrano određenu istorijsku istinu o uzrocima rata označenog kao odbrambeni domovinski rat, koji je bio odgovor na velikosrpsku agresiju.

Ograničavajuća je činjenica da od 4.000 podnetih prijava za zločine počinjene u vreme operacije Oluja do sada nije procesuiran nijedan počinilac. Ova činjenica je dovoljno indikativna i pokazuje kolika je stvarna volja hrvatskih zvaničnika da se razvijaju dobrosusedski odnosi. Reagovanje predsednika Borisa Tadića da nikakve predizborne kampanje i borbe za vlast ne smeju imati za osnov veličanje onih koji su počinili ratne zločine može biti samo deo aktivnosti, koje je dužna naša država da preduzme kada su ugrožena prava pripadnika srpskog naroda i građana, koji žive u Srbiji. Međutim, to mora biti permanentno i ozbiljno reagovanje, a ne prigodno i reaktivno oglašavanje na dnevne političke provokacije.

Prosto je neverovatno da hapšenje i izručenje Hrvatskoj profesora Mile Dakića nije bilo dovoljan povod da reaguje naša javnost, građansko društvo, organizacija za zaštitu ljudskih prava i nadležni državni organi. Osim izbegličkih udruženja, koja su pokušala da ovom brutalnom aktu, kršenja ljudskih prava M. Dakića, daju veći značaj i publicitet naša javnost i državni organi ostali su nemi, jer verovatno je to u skladu sa našom aktuelnom defanzivnom politikom da se ne narušavaju sve bolji i politički korektniji dobrosusedski odnosi sa Hrvatskom. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen bio je veoma iznenađen izručenjem Mile Dakića i to u najvećoj tajnosti, bez obzira na to što je grubo prekršen dogovor o proširenju saradnje u oblasti pravosuđa između Srbije, BiH i Hrvatske. Ovo govori do koje mere se ne poštuje autoritet srpske države i njenih organa i to se ne dešava prvi put, samo što je sada ceh ovakvog neodgovornog odnosa platio Mile Dakić, jer nije imao, a i sada nema adekvatnu podršku naše javnosti i naše državne politike.

Profesor Mile Dakić ima danas 80 godina, bio je nastavnik u Karlovcu, upravnik Narodnog sveučilišta i direktor Memorijalnog parka Petrova gora. Od 1974-1987, bio je predsednik SO Vojnić. Kasnije je bio predsednik Jugoslovenske samostalne demokratske stranke u Hrvatskoj i potpredsednik SNV SAO Krajina. Od 1992-1995. bio je predsednik komisije Republike Srpske Krajine za ratne zločine i genocid. U Republici Srbiji postaje predsednik Udruženja za pomoć izbeglicama i prognanicima iz Hrvatske. Bavio se književnim i publicističkim radom. Granična policija BIH uhapsila je Dakića 27. maja na Rači prilikom ulaska iz Republike Srpske u Srbiju po poternici zagrebačkog Biroa interpola zbog presude stare 12 godina, koja se odnosila na podstrekivanje ubistva hrvatskih policajaca avgusta 1991. godine. On je osuđen bez ijednog valjanog dokaza i to na osnovu lažnih svedočenja, pri tome nije bio na spisku Srba osumnjičenih za ratne zločine u Hrvatskoj. Treba reći da je profesor Mile Dakić sada u teškom zdravstvenom stanju, da je izložen velikim iskušenjima, a bez prave podrške i pomoći.

Setimo se samo kako se oglasila hrvatska javnost u slučaju Purde i Jurišića i na koji način je reagovala hrvatska vlada. To je za njih bilo pitanje nacionalnog dostojanstva i odbrane digniteta tzv. domovinskog rata. Celokupna hrvatska javnost jedinstveno je stala u odbranu Purde i Jurišića, a tragičnu sudbinu profesora Mile Dakiće osuđenog bez valjanih dokaza na 20 godina zatvora dočekuje opšti muk u našoj javnosti, kao još jedan dokaz nekonzistentne, defanzivne i nedovoljno odlučne politike naše države kada je u pitanju odbrana srpskih nacionalnih interesa. Sve velike i zakasnele deklarativne izjave predstavnika naše države gube svaki smisao kad se suočimo sa prostom činjenicom da ugledni čovek kao što je profesor Mile Dakić bude prepušten na milost i nemilost hrvatskom pravosuđu, koje do sada nije procesuiralo nijednog optuženog za ratne zločine u Oluji, ali je zato osudilo M. Dakića i to na osnovu neproverenih informacija, da je učestvovao u podstrekavanju ubistva hravtskih policajaca 1991. godine.

Dug je put do uspostavljanja stabilnih, dobrosusedskih odnosa, koji neće zavisiti od dnevnih, političkih manipulacija. Izručenje M. Dakića samo podstiče i podgreva nesporazume i nepoverenje u iskrene namere za poštovanje ljudskih prva Srba u Hrvatskoj.