петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Политика и право у раду Хашког трибунала
Истина и помирење на ex-YU просторима

Политика и право у раду Хашког трибунала

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Ристивојевић   
понедељак, 03. децембар 2012.

Трибунал у Хагу оптерећен је са две врсте политичких препрека да би био назван судом у пуном смислу те речи. Прве политичке препреке су системске и уграђене су у саме темеље овог правосудног тела. Оне никад не могу бити исправљене. Друге препреке су политички упливи у рад ове институције и могли бисмо их поредити са неком врстом генетске грешке.[1] Оне могу бити исправљене, али је након више од деценије рада питање да ли је и ова врста политичке препреке постала системска. Ове две врсте политичких препрека се често преплићу и тешко их је одвојити.

Системске политичке препреке

Системске политичке препреке су повезане. Само оснивање Трибунала је оправдано политичким циљем, у питању је принудна мера ради успостављања и очувања међународног мира на основу главе VII Повеље УН (ово је типичан политички циљ), а све то на основу члана 29 исте повеље која даје овлашћење Савету безбедности да оснива своја помоћна тела. Колико год да се трудио да се уобличи као прави суд, сведоци смо да то није успео. Као помоћни орган Савета безбедности кретао се у оквиру глобалне политике коју је исто тело креирало. Тако је постао нека врста „дисциплинске комисије“ Савета безбедности.[2] Оснивањем је прекршено начело законитости[3] јер је створена привремена институција међународног кривичног правосуђа са повратном временском надлежношћу.[4]

Читаве правне области које морају да буду унапред нормиране да би могао да се створи иоле уредан кривичноправни поредак у случају Трибунала нису постојале или су стваране успут, у ходу, путем квази-легислативних овлашћења које су дата судијама, или путем самих пресуда, што све оставља простор да се у раду Трибунала остварују политички циљеви.[5] Један од најбољих доказа ове тврдње је чињеница да до сада у пресудама нити један судија није издвојио мишљење око постојања или непостојања чињеница, већ око постојања или непостојања (односно око важења) неког правног правила. И дан данас, Трибунал је, слободно се може оценити, „поднормиран“.

Још један од важних механизама који оставља простор за уплив политике је чињеница да Трибунал нема надзор легислатора или неког спољног тела као што има било који нормалан суд. Осим годишњег извештаја о раду који се упућује Савету безбедности Трибунал апсолутно ником не полаже рачуне. Услед тога јавља се још једна последица: Трибунал је неделотворан, спор и скуп.[6] Суђење Војиславу Шешељу је најбољи пример. Као што нема надзора ван куће нема ни квалитетног надзора унутар институције јер није обезбеђена права двостепеност у суђењу (нижи и виши суд). Судије из првостепених већа се након одређеног временског периода ротирају у жалбена већа и обрнуто. Тако судије периодично долазе у ситуацију да контролишу сами себе па нема правог односа нижег и вишег суда. Стога је оправдана оцена која се чула у нашој јавности да се у случајевима хрватских генерала од 8 судија које су судиле у оба степена 5 изјаснило за кривицу, а само 3 против.

Тако долазимо до личности судија као фактора који утичу на уплив политике у рад Трибунала. Државе сталне чланице Савета безбедности имају пресудан утицај на избор судија при чему се Кина и Русија ограничавају на једног или ниједног судију. Многе судије су неискусне, не само у међународном кривичном праву, већ и у кривичном поступку, па и у кривичном праву уопште.[7] Тако, на пример, Теодор Мерон, који је председавао жалбеним већем које је ослободило хрватске генерале није био судија од каријере пре доласка у Трибунал већ професор права. Таквим судијама Трибунала дата је огромна моћ јер поред правосудних, имају, како је већ речено, и легислативна овлашћења.[8] До сада су та легислативна овлашћења користили више десетина пута што је нарушило углед установе[9] али и међународног кривичног права.[10] Иако имају надлежност да суде само за злочине набројане у Статуту, судије Трибунала су сами, путем „Правила поступка и доказивања“, присвојили право да установљавају нова кривична дела.[11] Ипак највеће легислативно овлашћење које им је дато, или боље речено сами су га присвојили у одсуству јасне правне забране у том правцу је оно да стварају нове основе одговорности. Тако је и створена и сада већ злогласна доктрина „Заједничког злочиначког подухвата“. Један од угледнијих професора у области међународног кривичног права Вилијам Шабас (William Schabas) је духовитом игром речи описао какво практично значење има ова правна доктрина. Енглески акроним за ову доктрину JCE (Joint Criminal Enterprise) он је превео као - Just Convict Everybody. Ова слобода да стварају право које је дата судијама (или боље рећи није им ускраћена) је сувише широко постављена, нарочито узевши у обзир да је пристрасност ad hoc трибунала уочена још пре више од 50 година.[12]

Још једна од политичких системских препрека за рад Трибунала као правне институције а која је повезана са личношћу судија долази од људских слабости и може се објаснити психологијом:

„Преовлађујуће осећање међу судијама трибунала у Аруши јесте да доприносе новом светском поретку у којем нема некажњавања за тешка кршења међународног хуманитарног права. Та свест гурнула их је ка „правном активизму“ односно „правној апсурдности“. Судије Међународног кривичног трибунала у Хагу нису изузете од истих приговора.“[13] [14]

Овом занимљивом мишљењу се придружује друго по којем судије нагињу одлукама којима се шири домашај и значај међународног кривичног права јер је то у њиховом професионалном интересу.[15] [16] Овакво понашање није неуобичајено за особље ad hoc правосудних тела.[17] Ad hoc судови су по природи окренути ка „мисији“ - циљу због кога су основани, па је особље склоно да од правосудног тела направи заједницу мисионара.[18] [19] Ово је природна психолошка последица чињенице да су суђења за ратне злочине увек била растрзана између легалитета и легитимитета где је превагу углавном имао легитимитет.[20] Још један од разлога због којег су судије у неким случајевима склоне осуђујућим, а у неким ослобађајућим одлукама јесу очекивања средине која их је изабрала на тај положај.[21]

Као начелан закључак може се истаћи да правни механизми који уређују рад Трибунала, а које смо на почетку назвали неком врстом „генетске грешке“ у самој „ДНК“ ове институције, тешко обезбеђују неопходне услове за организовање поштених и фер суђења у најширем смислу тих речи.[22]

Непосредни политички упливи у рад Трибунала

Непосредни политички упливи у рад Трибунала су очити и лакше видљиви када је у питању тужилаштво, а рафинирани, суптилни и одевени у правно резоновање када су у питању судска већа.[23] [24] У првом реду се своде на политику оптуживања.[25] [26] Политика оптуживања Трибунала у Хагу је нејасна и селективна.[27] Ово ни не чуди јер је одавно примећено да све нередовне институције међународног кривичног правосуђа јесу системски пристрасне и теже да гоне само једну страну у сукобу због кога су основане.[28] Делотворно спровођење међународног кривичног права се не може заснивати на раду ad hoc трибунала јер се они оснивају за одређене државе и одређене случајеве што упућује на елеменат селективности у спровођењу ове гране права и доводи у опасност њен развој, заокруживање и будућност.[29] Један од некадашњих судија Трибунала у Хагу, његов бивши председник, каже да правда не може да буде „селективна“ и да стога ad hoc трибунали треба да буду замењени са сталним међународним кривичним судом опште надлежности.[30] Трибунали су основани и њихове судије изабране након извршења кривичних дела која су налазе у надлежности ових тела. Прво ствара сумњу да су им статути „скројени“ према потребама догађаја и држава за које су основани.[31] Друго рађа сумњу у непристрасност судија.[32]

Такође треба истаћи да се тужиоци често више баве другим пословима него оптужницама. Тако је први тужилац Трибунала у Хагу Ричард Голдстон (Richard Goldston) више времена потрошио бавећи се дипломатијом (а она се свакако може назвати политиком) него тужилачким радом.[33] Слична оцена се може дати и за све његове наследнике.

Тек у последње време се уплив политике у рад Трибунала очитује и у раду судских већа, а не само тужилаштва. Крајње скандалозне ослобађајуће одлуке у неким од флагрантних случајева међународних кривичних дела, као што је погром над Србима у РСК 1995. године и масовни злочини над Србима на КиМ крајем 90-их година прошлог века јасно говоре да је Ричард Холбрук био крајње искрен и отворен када је 1998. године у Њујорку објавио књигу под називом „Окончати рат“. У њој је јасно изнео политичку позадину оснивања Трибунала и сврху коју он треба да испуни чиме је обезбедио велики број доказа за оцену која је изнета у закључку рада. Према Холбруку Трибунал је основан као пратећа политичка мера бомбардовању ВРС, али и саме Србије, како је он 1993. године у једном свом меморандуму саветовао Ворена Кристофера и Тонија Лејка.[34]

Закључак

Ако се пође од закључка да су међународни судови за ратне злочине увек били део међународне политике.[35] Онда је Трибунал за бившу Југославију савремена појава са старом потком.[36] Историјски посматрано државе су некад прибегавале кривичним поступцима ради унижавања претходних политичких поредака, када су обележавале политички преображај.[37] С друге стране, било је случајева да је политички преображај изводио по цену општег помиловања политичких противника.[38] Ту су кривични поступци средство, а не циљ.[39]

Исто је стање и са Хашким трибуналом. Када је Србија у питању, то је сада већ сасвим јасно и без Холбрукове књиге, користио се као средство да се обележи политички преображај у међународним односима где је с падом Берлинског зида пао и постојећи систем глобалне европске безбедности а његови кључни актери су понижени ради ритуалног обележавања тог политичког преображаја. У њему је Југославија (виђена и доживљена као српска држава) од водеће земље региона политички и фактички сведена на рушевине. Када су Хрватска или Велика Албанија (која је сасвим јасно у плану) у питању Трибунал је коришћен управо супротно, као средство да се ритуално обележи политички преображај устоличавањем нових „главних играча“ на глобалној европској безбедносној сцени њиховим прочишћењем путем хашких пресуда  

У зависности од односа снага на међународној равни међународно кривично право добија замах или бива спутано. Стога се са нарочитом пажњом мора поступати приликом указивања почасти установама међународног кривичног правосуђа.[40] Ако је Трибунал уопште имао задатак да ствара „владавину међународног права“ онда је мало учинио на том пољу.[41] Шта год учинио до краја свог мандата Трибунал ће остати благо речено „контроверзан“[42], а јаче речено, како смо већ истакли, нека врста „дисцилинске комисије“ Савета безбедности УН и кључних политичких снага у њој.

За сам крај подсећање.

Фукујамин „Крај историје“ је као научно дело био неутемељен првог дана када је објављен, а ономе коме то није било јасно довољно је да прочита предвиђања америчког Стејт департмента о будућим глобалним односима моћи и снага у свету. Онима који су читали Хегела (Филозофија историје) Данилевског (Русија и Европа), Шпенглера (Пропаст запада), Тојнбија (Проучавање историје) било је одавно јасно да је историја циклична категорија. Цивилизације расту, сазревају и пропадају. И управо сада пред нашим очима дешава се један такав преображај. Речима академика Екмечића: „Будуће друштво ће стварати народи који у свом историјском искуству имају терет милитаризма, колективизације, форсирања војне индустрије и полицијског доушништва, а не Америка која то данас уводи у живот“. То значи да будућност није у оним који су искусили демократију па изабрали тоталитаризам, већ у онима који су искусили тоталитаризам па изабрали демократију.

Србија би требало да извуче закључак из ових пророчких речи и да се придружи онима пред којима је будућност. Тако ћемо доживети да неки нови трибунал обележи неки нови политички пребражај којим ће Србија ритуално бити враћена на место које јој припада и заслужује. 


[1] Богдан сматра да су прецеденти створени у Нирнбергу и Токију играли важну улогу у стварању Трибунала у Хагу и Аруши: Atila Bogdan, “The United States and The International Criminal Court: Avoiding Jurisdictions Through Bilateral Agreements in Reliance on Article 98“, Internаtional Criminal Law Review, 1-2/2008, p. 3.

[2] Зоран Стојановић, Међународно кривично право, Београд, Правна књига, 2012, стр. 120-121.

[3] О начелу законитости у међународном кривичном праву код: Милан Шкулић, „Начело законитости у кривичном праву“, Анали Правног факултета у Београду, 1/2010, стр. 85-99. 

[4] Kai Ambos, “The International Criminal Law at The Crossroads: From Ad Hoc Imposition to a Treaty-Based Universal System”, Future Presprectives on International Criminal Justice, (eds. C. Stahn, L. van den Herik) T. M. C. Asser Press, The Hague, 2010, p. 161-162.

[5] З. Стојановић, стр. 125.

[6] Временско трајање појединих суђења пред Хашким трибуналима је такво да је 2000. године генерални секретар УН морао да пошаље комисију стручњака која је извршила надзор над радом овог тела и препоручила неколико начина на које би се она убрзала. Тужилац трибунала је прегледајући извештај поставио питање како се могу бескрајно сложена суђења смањити на обим подобан за један кривични суд? Потпуно о раду ове комисије и њеним препорукама код: Daryl Mundis, “Improving the Operation and Functioning of the International Criminal Tribunals”, American Journal of International Law, 4/2000, p. 759-773.

[7] Darryl Robinson, “The Identity Crisis of International Criminal Law”, Leiden Journal of International Law, 4/2008, p. 928; Тракол (Tracol) примећује да је судијама трибунала дата огромна моћ јер имају легислативна овлашћења поред правосудних. До сада су та легислативна овлашћења користили више од 30 пута што је нарушило углед установе: Xavier Tracol, “The Appeals Chambers of The International Criminal Tribunals”, Criminal Law Forum, 2/2001, p. 163-164.

[8] Резолуцијом Савета безбедности број 780 основана је „Комисија експерата“ која је имала налог да истражи да ли има кршења међународног хуманитарног права на простору бивше Југославије. Један од чланова комисије је био и Вилијам Џ. Фенрик (William J. Fenrick), припадник војне правне службе канадске војске. Исти човек је касније постао правни саветник у тужилашту Трибунала. Пун текст Завршног извештаја може се наћи на адреси: http://www.his.com/~twarrick/commxyu3.htm#I.B; Статут Међународног војног суда у Нирнбергу је омогућавао да се судије замене, под одређеним условима и за време суђења. Запала (Zappala) сматра да је у питању био недостатак независности суда који је утицао и на непристрасност судијa. Руски судија Никиченко је учествовао и у прављењу Статута суда. И француски резервни судија Фалко (Falco) је такође учествовао у писању Статута: Salvatore Zappala, Human Rights in International Criminal Proceedings, Oxford Uniersity Press, Oxford 2003, p. 18-19.

[9] Ibid.; Alexander Zahar, “The Ictr`s Media Judgement And The Reinvention of Direct And Public Incitment To Commit Genocide”, Criminal Law Forum, 1/2005, p. 48.

[10] „Дајући себи за право да одступи од правних начела приликом одлучивања и да узима у обзир политичке циљеве суд [Хашки трибунал] је учинио један корак даље у нарушавању кредибилитета међународног кривичног права.“ Aaron Fichtelberg, “Liberal Values in International Criminal Law”, Journal of International Criminal Justice 1/2008, p. 19.

[11] Потпуно о овом проблему код: Michael Bohlander, “International Criminal Tribunals and Their Power to Punish Contempt and False Testimony”, Criminal Law Forum, 1/2001, p. 91-118.

[12] Хенри Барнард (Henri Bernard), судија Међународног војног суда за Далеки исток, постављен од Француске, је приликом суђења издвојио мишљење и истакао да Статут није заснован ни на једном правилу, које је постојало у време, када су кривична дела извршена. Додао је и да је толико начела правде повређено у току постпка, да би пресуда несумњиво била поништена, из правних разлога, у било којој цивилизованој земљи: Богдан Златарић, “Хашка конвенција од 1907. године и индивидуална кривична одговорност за ратне злочине”, Југословенска ревија за међународно право 2/1958, 339; Јосиповић подвлачи да је и у Нирнебергу и у Токију погажено начело законитости: Иво Јосиповић, “Маргиналије поводом могућег процесуирања злочина почињених у рату у Хрватској”, Наша законитост, 11-12/1991, str. 1298; Пиндић се саглашава са ставовима Женевског (и касније Њујоршког) ad hoc „Kомитета за међународно кривично правосуђе“, основаног на 5. заседању Генералне скупштине ОУН, који су заузели став да Међународни кривични суд не сме бити помоћни орган Генералне скупштине ОУН јер постоји опасност да буде под њеним политичким утицајем. Он налази да је прави пут за оснивање Међународног кривичног суда међународни уговор. Чини се да би ово требало да важи за помоћне органе Савета безбедности: Димитрије Пиндић, “Међународни кривични суд”, Југословенска ревија за међународно право, 2/1958, стр. 383-384.

[13] A. Zahar, p. 48.

[14] Психологијом се може објаснити појава да се код тешких кривичних дела оптужени лакше проглашавају кривим у јавности, па је самим тим већи притисак на судије у истом правцу: D. Robinson, p. 929.

[15] Ibid.

[16] Трибунал у Хагу, одређеним потезима у поступку (као што су наметање одбране и замена судија након изношења доказа од стране оптужбе), покушава да осигура пресуду над Милошевићем по цену свог угледа: Megan Fairlie, “Adding Fuel To Milosevic Fire: How The Use Of Substitute Judges Discredits The UN War Crimes Tribunals”, Criminal Law Forum, 2/2005, p. 156-157.

[17] Линтон (Linton) држи да је немогуће гонити све извршиоце кршења међународног хуманитарног права, па да се стога треба усредсредити на „оне који носе највећу одговорност“: Suzannah Linton, “Cambodia, East Timor and Sierra Leone: Experiments in Internationnal Justice”, Criminal Law Forum, 2/2001, p. 243. Питање се само намеће како унапред одредити оне који су „најодговорнији“, без да се не наруши начело претпоставке невиности?  

[18] Group of authors, “Developments in Law: International Criminal Law”, Harvard Law Review, 7/2001, p. 48.

[19] Судско веће Трибунала у Хагу у случају Фурунџија одбило је да изузме судију Флоренс Мумбу (Florence Mumba) иако је она пре преузимања дужности у Хагу била члан „Комисије УН за положај жена“. Комисија се бавила истраживањима о наводним силовањима на просторима бивше Југославије и својим закључком тражила да се подигну оптужнице за сексулане деликте. Мумба је заједно са осталим члановима комисије потписала речени извештај, али то није било довољно да дође до њеног изузећа: Theodor Meron, “Editorial Comment: Judicial Independence and Impartiality in International Criminal Tribunals”, American Journal of International Law, 2/2005, p. 366.

[20] Све неправде учињене на свим суђењима за злочине против људских права „бледе пред моралном кривицом“ извршилаца: Andrew Altman, Christhoper Wellman, “A Defense of International Criminal Law”, Ethics, 1/2004, p. 56-57.

[21] D. Robinson, p. 929.

[22] K. Ambos, p. 165.

[23] Џојнер (Joyner) и Постераро (Posteraro) се надају да ће нови међународни кривични суд бити делотворнији у раду и мање под утицајем политике него трибунали: Christopher Joyner, Christopher Posteraro, “The United States and The International Criminal Court: Rethinking the Struggle Between Nacional Interest and International Justice”, Criminal Law Forum, 3/1999, p. 384.

[24] Делмас-Марти (Delmas-Marty) назива суђења пред Трибуналима „show justice“: Mireille Delmas-Marty, “Violence and Massacress-Toward a Criminal Lаw of Inhumanity”, Journal of International Criminal Justice, 1/2009, p. 15.

[25] Голдстон (Goldston)  први тужилац трибунала у Хагу је изнео да му је 1994. године пријатељски било речено да ако хоће новац за буџет трибунала онда мора да подигне неку оптужницу. У намери да одржимо трибунал у раду морали смо да подигнемо неку оптужницу хитно. То је објашњење за оптужницу против Драгана Николића: Richard Goldston,“Prosecuting Rape as a War Crime”, Case Western Reserve Journal of International Law, 3/2002, p. 281.

[26] „Правна и правосудна патологија, која је углавном критикована од стране теоретичара међународног права, има неколико одлика. Понашање Хашког трибунала, а нарочито његовог Тужилаштва, је најбољи пример [ове патологије].“: Danilo Zolo, “Who is Afraid of Punishing Aggressors”, Journal of International Criminal Justice, 4/2007, p. 802.

[27] Geert-Jan Knoops, “Challenging The Legitimacy Of Initiating Contemporary International Criminal Procedings:Rethinking Prosecutorial Discretionary Powers From a Legal, Ethical And Political Perspective”, Criminal Law Forum, 4/2004, p. 377; Larry May, CrimesAgainstHumanity: ANormativeAccount, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, p. 213.

[28] Амбос (Ambos) из овог закључка изузима смо Хашки трибунал, али не износи аргументе за овај изузетак: K. Ambos, p.165.

[29] Antonio Bianchi, “Immunity versus Human Rights: The Pinochet Case”, European Journal of International Law, 2/1999, p. 250.

[30] „...правда не може да буде „селективна“ и да стога ad hoc трибунали треба да буду замењени са сталним међународним кривичним судом опште надлежности“: Antonio Cassese, “Reflections on International Criminal Justice”, Modern Law Review, 1/1998, p. 10.

[31] Mahmoud Cherif Bassiouni, “The Normative Framework of International Humanitarian Law: Overlaps, Gaps and Ambiguities”, International Criminal Law (eds. M. C. Bassiouni,), Transnationals Publishers, Ardsley - New York, Vol. 3, 1999, p. 624.

[32] Бивши председник Комисије ОУН за геноцид и главни саветник у Америчко-мексичкој „Комисији за захтеве“, Џон Мактос (John Maktos), сматра да ad hoc кривични трибунали трпе приговор да су „правда победника” и да су пристрасни јер су њихове судије изабране након што су се кривична дела догодила. Решење је стални међународни кривични суд са судијама изабраним за стално и пре догађаја за које суде, а не за поједини случај и након што су се догађаји одиграли. Преседан, на пољу грађанског права, који нас тако учи, постоји. То је Међународни суд правде у Хагу: Fannie Klein, Daniel Wilkes, “United Nations Draft Statute for an International Criminal Court: An American Evaluation”, International Criminal Law (eds. E. M. Wise, G. O.W. Mueller), Fred B. Rothman & Co, New Jersey, 1965, p. 580-581.

[33] John Hagan, Ron Levi, “Crimes of War and the Force of Law”, Social Forces,  4/2005, p. 1514.

[34] “Ова политика је корисна иако закаснела. Навести више имена. Установити посебан штаб да ствара више притиска на овом фронту.”: Richard Holbrooke, To End a War, Random House, New York, 1998, p. 34.

[35] „Одлука Трибунала [у случају Ердемовић] донета je под утицајем бројних ванправних мерила…   ...била би политичка наивност игнорисати сложен политички оквир у којем [Хашки] Трибунал делује.“: A. Fichtelberg, p. 18.

[36] Garry Bass, Stay the Hand of Vengeance: The Politics of War Crimes Tribunals, Princeton University Press, Princeton, New York, 2000, p. 5, наведено према: S. Economides, p. 35.

[37] Приликом поновног установљавања краљевине у Енгелској тело Оливера Кромвела је ископано и суђено му је, а затим је над њим „извршена“ смртна казна: Allison Danner, Jenny Martinez, “Guilty Associations: Joint Criminal Enterprise, Command Responsibility, and the Development of International Criminal Law”, California Law Review, 1/2005, p. 91.

[38] Ruth Wedgwood, “The International Criminal Court: An American View”, European Journal of International Law, 1/1999, p. 95.

[39] Сврха Трибунала у Хагу није била да суди појединцима са простора бивше Југославије већ да утиче на западно јавно мњење: M. Delmas-Marty, p. 15.

[40] Зависност међународног кривичног права од унутрашњих политичких потреба, заједно са неким сумњама о улози права у поништавању мржње саветују потребу за нарочитом пажњом приликом указивања почасти Међународном војном суду у Нирнбергу, што важи и за све установе које је он надахнуо: Mark Drumbl, “Pluralizing International Criminal Justice”, Michigаn Law Review, 6/2005, p. 1302.

[41] „...процедуралним одбранама [defences] се мора дати већа тежина [пред међународним кривичним трибуналом] него што им је била дана од стране међународних кривичних трибунала, ако уопште треба да постоји нешто што се зове владавина међународног права [international rule of law].“: L. May, 200.

[42] A. Danner, J. Martinez, p. 96. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер