O dve izjave predsednika Nikolića

Neki nedoučeni političari i pojedini mediji zgranuli su se zbog jedne vrlo umerene i korektne izjave predsednika Nikolića o Vukovaru. Već obična konstatacija da je „Vukovar bio srpski grad“ nekoga iritira. Nisu Srbi „dotepenci“ u Vukovar! Baš obrnuto! Kada je 30. januara 1717. ledi Meri Vortli Montegju pisala da je 28. januara pošla u Vukovar, „vrlo velik grad nastanjen Rašanima (Srbima)“, to je bila sasvim obična konstatacija izrečena na osnovu činjeničnog stanja. Kada je car Franja Josif 1848. g. taj isti Vukovar, na osnovu etničkog sastava i narodne želje, priključio Srpskoj Vojvodini, to je bilo normalno. Bilo je sasvim normalno da je Zapadni Srem deo Srema a ne Slavonije i da pripada Vojvodini. Kasnije su neki politički tokovi, mimo volje naroda, odvojili Vukovar od većeg dela Srema i ostalog dela Vojvodine. Genocidom u Drugom svetskom ratu i smrću 2.450 Srba iz sreza Vukovar, kao i naseljavanjem brojnih ustaških porodica, nacionalna slika bila je promenjena. Novi ratni i poratni događaji 1990–97. ponovo su promenili sastav stanovništva na štetu Srba. Đorđe Macut, predsednik Veća srpske nacionalne manjine, nedavno je istakao da je 1990. i 1991. pre početka bilo kakvih ratnih sukoba u Vukovaru ubijeno 450 građana srpske nacionalnosti i da za to dosad niko nije odgovarao.

G. Nikolić nije o Vukovaru izrekao ništa osim jedne istorijski tačne činjenice. Nadajmo se da će jednog dana postaviti i pitanje odgovornosti za zločine nad civilnim stanovništvom Vukovara posle dolaska HDZ na vlast i proglašenja nezavisnosti Republike Hrvatske.

I u pogledu Srebrenice, g. Nikolić zna istorijske činjenice. On sigurno zna za važnost grada Srebrenice u srpskoj srednjovekovnoj državi, u srpskoj despotovini Stefana i Đurđa Smederevca. Verovatno zna i statističke podatke o stanovništvu Srebrenice u prošlosti (citiraću knjigu „Stanovništvo Bosne i Hercegovine“, uredio akademik Jovan Radonić, posebna izdanja SANU, knjiga CCXXIX, Beograd 1955). Kao što je poznato, Srebrenica je, do genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, imala blagu većinu pravoslavnih Srba (uz deo muslimana, koji su se smatrali Srbima). Poznato je, da je po zvaničnom proračunu turske carevine iz 1865. g. nahija Srebrenica imala 14.329 muških glava: 7.216 pravoslavnih i 7.113 muslimanskih. Poslednji popis uoči II sv. rata je u srezu Srebrenica iskazao 35.210 stanovnika: 17.766 pravoslavnih, 17.332 muslimana, 103 katolika i 9 ostalih. Posle II svetskog rata i genocida nad Srbima u NDH, Srbi u Srebrenici su ostali u blagoj manjini. Zašto je iza 1950 etnička slika Srebrenice stalno menjana na štetu srpske populacije trebalo je pitati Josipa Broza i njegovu kliku.

Streljanje ratnih zarobljenika jula 1995. svakako je zločin. Zločin je i ubijanje 3.287 Srba u Srebrenici i okolini, u razdoblju 1991–1995. Za razliku od streljanja u julu 1995, žrtve na srpskoj strani su bile ne samo muškarci već i žene i deca a način ubijanja je često puta bio mnogo jeziviji od streljanja i pre bi odgovarao kvalifikaciji sistematskog genocida.

Ni o Srebrenici predsednik Nikolić nije izrekao ništa osim jedne vrlo umerene i tačne konstatacije.