Logor “Viktor Bubanj” - istraga nekažnjenih zločina

(Novi Reporter, 22. 11. 2011)

Nedavno hapšenje Besima Muderizovića i Ramiza Avdovića prva su hapšenja osumnjičenih za zločine nad Srbima zatočenima tokom rata u sarajevskoj kasarni “Viktor Bubanj”. U krugu te kasarne od pre nekoliko godina smeštene su prostorije Suda i Tužilaštva BiH. Sama kasarna se, zapravo, tako zvala do početka rata, a zatim je preimenovana u “Ramiz Salčin”, po imenu poginulog vođe lokalnog ogranka SDA. Muderizović je u prve dve godine bio upravnik, dok Avdovića terete da je kao jedan od komandanata straže učestvovao u zlostavljanju zatočenika.

Laboratorija za tiho umiranje

Predsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić kaže da se imena Muderizovića i Avdovića nalaze u brojnim prijavama koje su podnošene Tužilaštvu BiH za zločine nad sarajevskim Srbima. Dukić, međutim, ocenjuje da je Tužilaštvo BiH naredilo hapšenje samo izvršilaca zločina, ali ne i nalogodavaca iz političkog vrha. “Kroz logor ‘Viktor Bubanj’ je tokom rata prošlo blizu 5 000 Srba, od kojih su samo deset odsto bili vojnici. Prema informacijama kojima mi raspolažemo, tu je ubijeno 70 Srba, a do sada je pronađeno samo 40 tela. Vojnici nisu ni suđeni, a civili jesu i to na kazne od 10 godina zatvora do smrtne kazne, a sve, navodno, zbog izbegavanja vojne obaveze, držanja oružja, davanja signala lampama, upaljačima i slično, što ništa nije bilo tačno. Sve su to bile izmišljotine, ali Srbi su bili ti koji su morali biti privođeni u `Viktor Bubanj`”, kaže Dukić koji je i sam u tom logoru bio zatočen dva meseca 1994. godine. Međunarodni komitet Crvenog krsta zatočenike tog logora registrovao je tek krajem februara 1993. godine.

O zločinima u “Viktor Bubnju”, koji su počinjeni i pre i posle registracije MKCK, pojedini logoraši su napisali knjige u kojima su do detalja objasnili kako i na koji način se postupalo sa njima. Strahinja Živak u “Viktor Bubnju” i Centralnom zatvoru proveo je dve i po godine pre nego što je izašao u novembru 1994. godine. “Odveden sam sa bolničkog kreveta u aprilu 1992. godine i sproveden sam u CZ. Bio sam u CZ-u četiri dana, a onda sam deportovan u “Viktor Bubanj”, gde sam bio u istrazi osam meseci. Nakon tih silnih ispitavanja, na osnovu iznuđenog iskaza, bez svedoka, bez argumenata, navodno po njihovim saznanjima, imputirali su da sam, kao potpredsednik lokalnog SDS-a, imao uticaja da delim BiH, da stvaram nekakvu posebnu državu. Suđenje mi je zakazano posle osam meseci istrage gde sam ležao na betonu, gde je bilo 16 ljudi u šest kvadrata, u ranama koje su curile, bez zdravstvene zaštite, a za vreme suđenja nisam imao nikakve pravne zaštite. Osuđen sam na kaznu od 15 godina”, naveo je Živak. U knjizi “Živim da svedočim” svedočio je o monstruoznim iživljavanjima, silovanjima i ubistvima srpskih zatvorenika. ”U zatvoru je bilo i žena. Kroz rešetke sam vidio 33 žene koje su izvodili u šetnju. Bilo je i trudnica. Bilo je i čitavih porodica. Jednu retardiranu devojčicu strašno su maltretirali, a optuživali su je da je snajperista. Policajci su uveče pili i posle 22 časa odvodili žene. Prepričavali su kakva je koja u 'onim stvarima'“, navodi Živak.

On opisuje da u većini ćelija nije bilo kreveta ni dušeka i da su logoraši držani u nehigijenskim uslovima i bez vode za umivanje. “Hranjeni smo koricom hleba dnevno, a posebna “poslastica” kuvara Julijana Ventile bila je da logorašima daje vodu sa deterdžentom za suđe, od čega su dobijali proliv”, napisao je Živak. Kroz “Viktor Bubanj”, koji Živak naziva laboratorijom za tiho umiranje, prošli su i Sretko Damjanović, Borislav Herak i Nada Tomić iz Vogošće koji su uhapšeni 1992. godine pošto su zalutali na teritoriju pod kontrolom Armije RBiH. ” Odveli su nas u logor ‘Viktor Bubanj’ gde je bio Ramiz Avdović. On je u ćeliji meni i Nadi Tomić naredio da dignemo ruke uza zid i lično nas tukao po bubrezima. Za sve što se u toj kasarni dešavalo znali su Ramiz Avdović i upravnik Himzo Dolan”, svedočio je Damjanović koji je iz logora izašao kao težak invalid.“ Četrnaest dana su me vodili na batinjanje i tražili da priznam da sam počinio zločine. Na meni su se iživljavali mnogi batinaši, tako da od bolova nisam mogao da se pomerim. Posećivali su me Fahrija Karkin, Senad Kreho i drugi. Na sve načine su nastojali da iznude moje priznanje za nepostojeće ratne zločine”, izjavio je Damjanović. Protiv tog čoveka vođen je jedan od najsramnijih procesa u Sarajevu, u kojem je osuđen za genocid, da bi se 1997. godine “ispostavilo” da su njegove “žrtve” živi ljudi i da je Damjanović osuđen nevin. Ali, niko nikada za to nije odgovarao, a njegovi istražioci, tužioci i sudije postali su danas u Sarajevu “ugledni” pravnici.

Dobrila Ljuboja, koja živi u Palama, 29 dana bila je podvrgnuta torturi i raznim vrstama mučenja u “Viktor Bubnju”. “Dvadeset i devet dugih dana, provedenih u odajama ovog mučilišta, obeležili su i upropastili moj život. I danas, posle svega, iz sna me breca vriska i vapaji nedužnih i bespomoćnih ljudi koji su, samo zbog toga što su Srbi, prošli svakojaka ponižavanja”, kaže Dobrila. „Uhapšena sam na ulici u maju 1992. godine, kada sam krenula da u trgovini kupim neke namirnice i odmah odvedena u logor. Presreo me na ulici Edin Milišić i rekao da treba da odem do policije i dam izjavu o sinu Veselinu. Nisam ni došla do policije. Odvedena sam pravo u logor ‘Viktor Bubanj’, a taj Edin bio je do rata drug mog pokojnog Veska”, ispričala je Dobrila. U istrazi su joj, kako kaže, stavljali na teret to što njeni Paljani s brda tuku nedužni muslimanski narod. “Takvim i sličnim nebuloznim optužbama teretili su i mene i druge zatočenice, a bilo nas je više od pedeset u jednoj prostoriji. Bilo je i maloletnica koje su stražari silovali i tukli, a onda onako isprebijane i krvave vraćali u ćeliju… Teže od batina padala su mi poniženja. A tukli su nas svaki dan. Svim i svačim: kundacima, cokulama, bejzbol palicama, pa čak i neobrađenom daskom, debelom skoro deset centimetara. Evo, ja koja sam provela u ‘Viktor Bubnju’ nepun mesec, danas trošim više lekova nego hleba. Strahovito su mi oslabili bubrezi”, svedočila je Dobrila Ljuboja.

Posle 29 dana, Dobrilu i još 14 devojaka povezli su u kombiju u hotel “Zagreb”, koji je bio neka vrsta javne kuće u kojem su silovane zatočenice. ”Imala sam sreću da me na putu prema Marindvoru iz kombija izvukao sin moje prijateljice, koji je danas u inostranstvu i čije ime dok sam živa neću javno izgovoriti. Ubacio me u auto i prebacio do fra Stjepana na Stupu, koji je pozvao našeg sveštenika Momu u Blažuj. On je organizovao moje izvlačenje na srpsku teritoriju. Nisam mogla da verujem da sam slobodna”, objašnjava Dobrila. U logoru je bio zatočen i njen tetak Milan Nišić kojeg su doveli iz njegovog stana. “Polivali su ga vodenim šmrkom. Kada je dobio groznicu, prebačen je u bolnicu ‘Koševo’ i tamo mu se gubi svaki trag”, priča Dobrila.

Posebno je potresno svedočenje dvadesetogodišnje sarajevske Srpkinje koja je više puta silovana u logoru “Viktor Bubanj” i koja tvrdi da je prisustvovala zlostavljanjima, pa čak i ubistvima logoraša. Zbog teških trauma koje nosi iz logora, od istražnih organa je zatražila mere zaštite, pa, iz tog razloga, ne navodimo ni inicijale ove žene.

“Vesna Subotić dovedena je 1992. godine u logor, a kada je jedan vojnik pokušao da je siluje, ona je razbila flašu od vode i krhotine mu zabila u leđa. On je iskrvario, a nju su ubili ispalivši joj tri metka iz pištolja u grudi. To sam lično videla, jer se sve dešavalo u našoj ćeliji. Ja i još pet mladih Srpkinja bile smo neprekidno silovane u logoru. U mučenju je učestovalo dvadesetak vojnika Armije RBiH. Tu, pred nama logorašima, početkom septembra 1992. streljana su četiri zarobljena srpska vojnika. Nas su izvodili na lažna streljanja. Pucali su nam preko glave, a onda su nas vraćali u ćelije uz ’obećanje’ da će nas ubiti sutra… Kad sam ostala u drugom stanju, komandir logora tražio je da potpišem izjavu da su me Srbi silovali, pa će mi dozvoliti da abortiram. Ali, to nisam smela da učinim, jer sam čula da je ranije jedna devojka pristala i da je odvedena navodno u kliniku ’Jezero’ odakle se nije vratila”, svedočila je ova žena, uhapšena sa 20 godina u maju 1992. godine u porodičnom stanu u Sarajevu.

Osumnjičeni zločinci slobodno šetaju po Sarajevu

O zlostavljanju i ubistvima u “Viktor Bubnju” postoje i svedočenja tzv. “insajdera” i ona su već godinama poznata javnosti, ali ni to Odeljenju Tužilaštva BiH za ratne zločine do sada nije mnogo značilo. Marko Mikerević, koji je tokom rata bio mobilisan kao sudija porotnik u Okružnom vojnom sudu u Sarajevu, u knjizi „Sarajevski kazani smrti“ tvrdi da su za zločine u ovom logoru znale najistaknutije ličnosti tadašnje bošnjačke politike. U svojoj knjizi, koja je izašla iz štampe još u novembru 2004. godine, Mikerević je teško optužio Amora Mašovića da je od upravnika i stražara logora tražio isključivo mrtva tela logoraša da bi ih potom razmenjivao sa srpskom stranom za zarobljene muslimanske borce. Mašović je ove optužbe javno odbacivao, ali nije poznato da li su ga istražioci Tužilaštva BiH ikada saslušali povodom tih optužbi. Takođe prema Mikerevićevom svedočenju, u ovaj logor često su dolazili i Alija Izetbegović, Ejup Ganić, Mustafa Cerić, Rasim Delić, Sefer Halilović, Dragan Vikić… “Viktor Bubanj”, u čijem je jednom delu bio smešten i Okružni vojni sud, često su posećivali i Ismet Bajramović Ćelo, Mehmed Kurtalj, Jusuf - Juka Prazina, Bakir Izetbegovići, Bakir Alispahić. “Prilikom svake njihove posete usledilo je odvođenja logoraša, da bi kasnije to povremeno činili i za vreme rada suda”, naveo je Mikerević i podsetio da je početkom 1993. godine zbog trzavica s vodećim ljudima suda, smenjen upravnik zatvora Besim Muderizović, a umesto njega postavljen Himzo Dolan, bivši zastavnik JNA, koji je do tada bio komandir vojne policije u Rajlovcu.

O samoj strukturi “Viktor Bubnja”, kao i o tome ko je sve u njemu bio za šta nadležan nedavno je pisao Idriz Kamenica, koji je bio predsednik Okružnog vojnog suda od 27. oktobra 1993. godine do kraja rata u Sarajevu, u društvu sa Ismetom Mehićem, koji je bio okružni vojni tužilac, Senadom Krehom koji je jedno vreme bio i predsednik Okružnog vojnog suda, te sa sudijom tog suda Davorinom Jukićem, koji je danas sudija Suda BiH.

“U krugu kasarne ’Ramiz Salčin’ bili su smešteni Okružni vojni sud i Okružno vojno tužilaštvo i 101. motorizovana brigada ARBiH. Uz Okružni vojni sud formiran je i Okružni vojni zatvor koji je bio pod neposrednom upravom predsednika Okružnog vojnog suda. Kako te prostorije nisu bile dovoljne da zadovolje sve potrebe Okružnog zatvora u Sarajevu, izuzet je u zgradi peti sprat, gde su bili smešteni pritvorenici po rešenjima Okružnog vojnog suda. Taj peti sprat je činio sastavni deo Okružnog vojnog zatvora. Ovo je potrebno da se zna, jer je Centralni zatvor bio nezvaničan naziv za Okružni zatvor u Sarajevu, koji je u okviru svoje nadležnosti i u ratnim uslovima nastavio da funkcioniše”, opisao je Kamenica. Prema njegovoj izjavi, osoblje koje je opsluživalo Okružni (“Centralni”) zatvor nije imalo nikakva prava, ni odgovornosti nad zatočenicima koji su bili zatvoreni po rešenjima Okružnog vojnog suda. “O svakom pritvorenom licu postoji odluka o pritvaranju, postoje dokazi kakav je ishod postupaka prema istom bio i kako se isti završio”, navodi Kamenica, tvrdeći da su procesuirani svi koji su neko zlodelo počinili. Ali, u to danas ne veruju čak ni neki od branilaca osumnjičenih za zločine u “Viktor Bubnju”/”Ramizu Salčinu”.

Tako, na primer, branilac Ramiza Avdovića, advokat Mirza Kovač ističe da osobe koje su zlostavljale Srbe danas slobodno šetaju po Sarajevu. “Jako je ružno da tužilac vodi istragu protiv više od 25 osumnjičenih, a uhapse običnog stražara, dok se po Sarajevu šetaju osobe čija sam imena pročitao u dokaznom materijalu koje su građane srpske nacionalnosti zatvarale, tukle, batinale i ubijale. Zna se ko je to radio. Iznad Avdovića bio je Ismet Ćelo Bajramović, te komandant Vojne policije Kerim Lučarević koji kao prvi osumnjičeni hoda po gradu, a koji je komandovao i sve znao. U dokaznom materijalu navode se i Fahrudin Alić, zvani ‘Pukovnik’, kao i imena stražara koji su zaista batinali i tukli zatvorenike”, rekao je Kovač. On dodaje da nikako ne razume zašto tužilac DŽevad Muratbegović nije izdao nalog za hapšenje Lučarevića. “Neki svedoci naveli su da su ljudi koji su imali određene funkcije, dolazili u zatvor, udarali ih nogama i maltretirali. Tužilac ne spominje ni Predsedništvo, ni Komandu, ni Lučarevića, ni one koji su imali privatne zatvore, kao što su ‘Sunce’, ‘Otoka’ i druge na Alipašinom polju, iz kojih su odvodili i dovodili zatvorenike iz kasarne ‘Viktor Bubanj’. Gde su ti ljudi? Da li on misli zatvoriti slučaj sa nekoliko stražara ? Šta ćemo sa glavnim? Da li on ne sme pokrenuti istragu protiv njih, ja ne znam”, zaključuje Kovač.

On posebno ističe da je potrebno istražiti ko je dozvolio da se u Centralnom zatvoru formira zloglasni “peti sprat”. “To je mogao učiniti samo Kerim Lučarević u dogovoru sa političkim vrhom. Taj zatvor je egzistirao do septembra 1992. godine kada je, nisam siguran da li odlukom Predsedništva ili komandanta Štaba ARBiH Sefera Halilovića, formiran Vojni sud i svi zatvorenici prešli su u njegovu nadležnost”, zaključuje Kovač.

Sada ostaje da se vidi da li će u Tužilaštvu BiH konačno smoći snage da ovu obimnu istragu dovedu do kraja i podignu optužnice protiv odgovornih za teške zločine počinjene u krugu u kojem tužioci i sudije danas rade. U tom prostoru danas ne postoji čak ni mala spomen-ploča koja bi podsetila da su tu mučeni i ubijani ljudi, jer čelni ljudi Suda i Tužilaštva BiH ne dopuštaju da na tom mestu bude postavljena. Kao da i oni – koji bi trebalo presudno da doprinesu da pravda bude zadovoljena – žele da se zločini počinjeni na tom mestu što pre zaborave.