Ko je zapravo "bruka Srbije"?

Gospođa Nataša Kandić, da parafraziramo Ričarda Niksona: žena koju Srbi obožavaju da preziru, u svom autorskom tekstu u Njujork tajmsu 5. juna 2011 g. naslovljenom “The Shame of Serbia”[1] (Bruka Srbije) pokazala je još jedanput da je u vrhunskoj formi kada treba da posluži kao poligon za blaćenje Srbije i da deluje kao magnet za privlačenje negativnih emocija kojima je sugrađani velikodušno i u izobilju obasipaju.

Neposredan povod za razmatranja gospođe Kandić u navedenom tekstu u vodećem američkom dnevniku, koji teško da bi gostoprimstvo na svojim stranicama ponudio ikome ko se po pitanjima koja komentariše ne drži dosledno „partijske linije,“ bilo je hapšenje i izručenje haškoj inkviziciji generala Ratka Mladića. Podrazumeva se da je pravo gospođe Kandić da zauzme stav koji radikalno odudara od reakcije ogromne većine građana u vezi sa ovim događajem – bezuslovno. Podjednako je bezuslovno i pravo većine da oseća odvratnost prema ulozi koju ona i njen Fond za humanitarno pravo igraju i to je potpuno razumljivo u svetlu njenih izazivačkih i provokativnih iskoraka. Ali treba podvući da je ona ujedno i društveno vrlo korisna pošast utoliko što svojim bizarnim pa ipak neometanim postojanjem makar nehotice pomera granice tolerancije u pozitivnom smeru. Društvo koje je sposobno da otrpi jednu Natašu Kandić, može da izdrži i tri meseca bombardovanja, i verovatnu skoro svaku drugu vrstu katastrofe. Ne zaboravimo onaj video snimak na YouTube gde gospođa Kandić nimalo damski udara šamar jednom neistomišljeniku,[2] umesto da se dogodilo obrnuto, a što bi bilo normalno očekivati da propaganda koju ona bespoštedno vodi protiv zemlje koja je trpi sadrži makar delić poštenja i istine.

Mada u svom autorskom tekstu tvrdi da je u prvom trenutku na vest o Mladićevom hapšenju reagovala sa nevericom ali da je na kraju „ipak odahnula,“ jasno je da to olakšanje gospođi Kandić ipak bitno ne ulepšava sumorni život i da nema te količine „lepih vesti“ koja bi nju potpuno zadovoljila i smirila. I njoj – kao i većini građana – čuvena fraza predsednika Tadića o skidanju ljage smeta, ali u njenom slučaju to je iz dijametralno suprotnih razloga. Ona zamera da u tom obraćanju javnosti sa najvišeg mesta „nisu bili pomenuti mnogi drugi izvršioci genocida tokom 1990-ih godina, niti je bilo pomena odgovornosti koju srpska država snosi za te zločine.“

Karakteristika većine država baš jeste u tome da one nerado govore o svojoj odgovornosti za ružne događaje čak kada je ta odgovornost stvarno primerena i kada im se na čelu nalaze osobe kojima mehaničko izvinjavanje za prave ili fiktivne zločine nije omiljena aktivnost. Ta istina se posebno odnosi upravo na one države koje sponzorišu gospođu Kandić i o čijim je mega zločinima ona ta koja sistematski ćuti. „Izgleda da ćemo opet,“ uzdiše ova učiteljica vrline među varvarima, „propustiti da iskoristimo priliku da otvorimo bolnu ali neophodnu debatu o prošlosti.“

Svaka debata koja može da prođe bez šamaranja onih koji zastupaju različiti stav vrlo je dobrodošla. Ali debatu u pravom smislu te reči teško je voditi sa nekim čiji osnovni cilj nije ukrštanje mišljenja da bi se na taj način došlo do istine nego samoreklamiranje pred stranom publikom za koju unapred zna da je slabo obaveštena i da kod nje prolazi bukvalno sve. Gospođa Kandić nostalgično piše da se seća „trenutka“ 2005. godine kada je nakratko izgledalo da će se srpska javnost najzad solidarisati sa „stranim“ žrtvama, a ne sa „svojim“ počiniocima. To se dogodilo, samoreklamerski objašnjava ona, „kada smo moje kolege i ja otkrili i obelodanili video iz 1995. godine gde se prikazuje streljanje šestorice muškaraca Muslimana iz bosanskog grada Srebrenice. To je bilo prvi put da je srpska javnost videla nepobitne dokaze saučešća države u masakru 7,000 Muslimana na tom lokalitetu.“

Ne znam na šta bi mogla ličiti debata, čak i bez šamaranja, u situaciji kao što je ovo, gde su osnovne stvari okrenute naglavce. Video o kojem je reč u pogledu svoje autentičnosti još uvek je kontroverzan šest godina nakon što je pod nerazjašnjenim okolnostima bio „otkriven“ i on ne pokazuje ni jednu od stvari za koje gospođa Kandić nonšalantno tvrdi da se iz njega mogu videti. Posle gledanja tog relativno kratkog segmenta koji je bio istrgnut iz nekog nepoznatog konteksta nemoguće je zaključiti bilo šta: ni da su streljane osobe bili Muslimani, ni da oni imaju bilo kakve veze sa Srebrenicom, ni da je srpska država u tome odigrala ikakvu ulogu, niti da je igde bilo masakrirano 7.000 Muslimana. To je „vidno“ jedino onim gledaocima koji su skloni – bez ikakvog posebnog razloga – da usvoje verziju događaja na ekranu koju im je u svom propratnom narativu upakovala gospođa Kandić. 

A što se tiče „nepobitnih dokaza,“ ona je tek tu na klizavom terenu. Tužilac MKTBJ DŽefri Najs nije imao mnogo vere u „nepobitnost“ njenog dokaza, ili u verovatnoću da će on izdržati unakrsno ispitivanje Slobodana Miloševića, pa ga zato (a gospođa Kandić je propustila da na tu ključnu okolnost upozori čitaoce Njujork tajmsa) uopšte nije ni koristio kao dokaz niti ga je uvrstio kao dokazni predmet na suđenju. Najs je taj video prikazao tokom unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane Obrada Stevanovića, ali u segmentu suđenja koji se odnosio na Kosovo a ne na Bosnu ili Srebrenicu. On je to učinio koristeći kao povod navodnu potrebu da svedok identifikuje neku osobu iz kadra, što mu je poslužilo kao savršen izgovor da   prikazivanjem šokantnog video materijala izazove opšti i vrlo jevtin propagandni efekat. Međutim, Najs je na taj način vešto izbegao rizik forenzičkog ispitivanja čemu bi taj materijal nesumnjivo bio podvrgnut da je na suđenju zaista bio formalno predočen kao dokaz protiv optuženog.

Gospođa Kandić u produžetku svoga teksta nastavlja da čini ono što joj najbolje ide od ruke i što predstavlja njen specijalitet, a to je da pred strancima panjka zemlju koja je sa neizmernom smirenošću trpi:

„Simpatije državnih zvaničnika i informativnih medija prema g. Mladiću koja su izražena prošle nedelje, su još jedan žig srama na nama. Pomoćnik tužioca ga je častio jagodama. Mladićeva želja da ga posete ministar zdravlja i predsednik parlamenta su ispunjene, kao i njegov zahtev da poseti ćerkin grob. Srpskoj javnosti su stalno pružani novi podaci o njegovoj ishrani u zatvoru, a saznali smo i da je g. Mladić u Hag odleteo u odelu koje je nosio na sinovljevoj svadbi. Imao je tretman zvezde. „

Svako ko je pratio izveštavanje „evropskih“ medija i komentare političke klase u Srbiji u vezi za hapšenjem generala Mladića zna da su i u ovom slučaju činjenice sušta suprotnost od falsifikata koji beslovesnoj stranoj publici nudi gospođa Kandić. Oni su se utrkivali u tome ko će generala više da ocrni i degradira i da ga bez ikakvog bavljenja dokazima unapred proglasi krivim, a ne da ga veličaju kao zvezdu.

Ali kako bilo, tu ima nešto značajnije od lažnog informisanja strane javnosti o stavu srpskih medija, što stranci u svakom slučaju usled jezičke i mnogih drugih barijera ne mogu da provere. Radi se o pakosnom zakeranju zato što su neki pokazali znake najosnovnije ljudske pažnje i samilosti prema osobi koju direktorka Fonda za humanitarno (sic!) pravo patološki mrzi. Ponuda jagodama, poseta ćerkinom grobu, posete ministra koji je davnašnji lični prijatelj i predsednice parlamenta, putovanje na montirani proces u Bestragiju u odelu koje je nosio na sinovljevoj svadbi – svaki od tih detalja koji odražava nečiju ljudskost za ovu korifejku „humanitarnog prava“ predstavlja samo još jedan žig srama za Srbiju. Promućurniji među stranim čitaocima sami će zaključiti da li te žigove nosi Srbija, ili oni ruže nju. Ali ako je to njena vizija „humanitarnog prava“ onda će svaka varijanta nehumanog prava sigurno biti čovečnija i poželjnija od toga. 

U jednoj pojedinosti gospođa Kandić ipak jeste u pravu: „Ono što je neophodno regionu je jedna poštena debata o prošlosti.“ Ona tu govori istinu, ali samo u onom istom smislu u kojem bi to činio i đavo kada citira Sveto pismo. Mi se, naprotiv, moramo pomiriti sa činjenicom da poštene debate o prošlosti, ili debate o bilo čemu a najmanje poštene, neće biti nikada u režiji gospođe Kandić. Zar ona nije osoba koja selektivno odlučuje, u skladu sa ličnim političkim simpatijama, ko može polagati pravo na predpostavku nevinosti, a ko je ratni zločinac? Da li je tačno da je ona još mnogo pre otvaranja debate za koju se navodno zalaže unapred presudila da ratovi devedesetih predstavljaju sprovođenje genocidnog plana velikosrpske agresije, a ako to jeste tačno šta bi bilo svrha te „poštene debate“ o nečemu što je već rešeno? I nije li ona ta osoba za koju je svedok haškog tužilaštva DS-1 pre neki dan izjavio da mu je pretila da će se sam naći na optuženičkoj klupi ukoliko svoju priču ne bude doveo u sklad sa navodima optužnice?[3]

Uz ogromnu želju da se po svim interesantnim i spornim pitanjima u Srbiji najzad stvarno održi istinska debata, a ne kao do sada nasilno nametanje politički korektnih fikcija, skeptični smo da će se pod nadahnućem gospođe Kandić to ikada dogoditi.