Kako je sudija Antoneti oborio "udruženi zločinački poduhvat"

Četvrtog i petog maja javnost u Srbiji pratila je direktan prenos čitanja odluke na 120 strana (!) prema pravilu 98 bis, u predmetu Tužilaštvo protiv dr Vojislava Šešelja. Presedan, bez sumnje, učiniće, verujemo, ozbiljne rasprave iza zatvorenih vrata mnogih kabineta. Zvanično, svako će tumačiti odluku prema sopstvenim interesima kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Međutim, svi su potpuno uvereni da posle odluke u kojoj je, na 73 strane, predsedavajući sudija, Žan Klod Antoneti, na vrlo zanimljiv način izdvojio svoje mišljenje, ništa neće biti isto!

Žan Klod je oborio dosadašnju praksu tribunala u nekoliko stavki ali i 6 tačaka optužnice!

Zašto?

Pre bilo kakvog daljeg objašnjenja, valjalo bi reći da nam nije namera da ovde dajemo „autentično tumačenje“, jer, uzgred, to i ne možemo. Niti nam je namera da baždarimo vagu prema sopstvenim nahođenjima.

Namera nam je vrlo jednostavna, a to je: da javnosti skrenemo pažnju na nekoliko detalja (jer nam prostor toliko dozvoljava), citirajući, tek, delove odluke za koju smatramo da će u narednom periodu promeniti sudsku praksu (i ko zna šta još) Tribunala u Hagu!

„S obzirom na analizu dokaznih predmeta o počinjavanju zločina o učešću optuženog u takvom počinjavanju, putem radnji podsticanja i o vezi između zločina i radnji podsticanja optuženog pretresno veće smatra da u ovom stadijumu postoji dovoljno dokaznih predmeta i u svrhu člana 98 bis pravilnika koji bi omogućili razumnom sudiji da osudi optuženog van svake razumne sumnje zbog podsticanja na počinjavanje svih zločina navedenih u devet tačaka optužnice. Iz tih razloga i u skladu s pravilom 98 bis pravilnika pretresno veće odbacuje zahtev optuženog.“[1]

Ovako je glasio zaključak odluke Pretresnog veća, koje je većinom glasova odbacilo zahtev za oslobađenjem dr V. Šešelja na osnovu pravila 98 bis. Da podsetimo prema navodima tužilaštva, predsednik Srpske radikalne stranke tereti se za: zločine protiv čovečnosti, kao i kršenja zakona ili običaja ratovanja.Prema numeraciji iz Treće izmenjene optužnice Šešelj se tereti za:

Tačka 1 – Progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi kao zločin protiv čovečnosti.

Tačka 4 – Ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tačka 8 – Mučenje, kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tačka 9 – Okrutno postupanje, kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tačka 10 – Deportacija, zločin protiv čovečnosti.

Tačka 11 – Prisilna premeštanja, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti.

Tačka 12 – Bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, kao kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tačka 13 – Uništavanje ili hotimično nanošenje štete ustanovama namenjenim religiji ili obrazovanju, kao kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tačka 14 – Pljačka javne ili privatne imovine kao kršenje zakona i običaja ratovanja.[2]Dakle, optužnica ima ukupno devet tačaka.

Za neke ovakav ishod, s obzirom na dosadašnji rad Tribunala, nije bio neočekivan. Ono što je poprilično iznenadilo jeste izdvojeno mišljenje predsedavajućeg sudije, Antonetija na 73 strane (!). Podsećajući kolege, sve prisutne celokupnu javnost na definicije termina poput: „razumni sudija“ „van svake razumne sumnje“ kao i na činjenicu da je i sam učestvovao u pisanju pravila 98 bis-Žan Klod je oborio dosadašnju praksu tribunala u nekoliko stavki ali i 6 tačaka optužnice!

Ono što je od izuzetnog značaja u Antonetjievom izdvojenom mišljenju, (i čini se da govori o celokupnoj kvazipravnoj postavci rada Tribunala u Hagu) jeste analiza udruženog zločinačkog poduhvata.

Prvo, pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava, pritvor u kome se nalazi Vojislav Šešelj duže od osam godina ocenio je kao neprimereno dug! Zatim je naglasio Antoneti da je tekst pravila 98 bis u odnosu na prvu verziju iz 1999. on lično menjao upravo u korist ekspeditivnog suđenja i zaključio „ U takvoj situaciji, ja smatram, za razliku od većine sudaca vijeća, da vjeće može donijeti oslobađajuću presudu bilo djelomično, bilo u potpunosti za optuženoga.“[3]

Tako je predsedavajući sudija, inače impresivne radne biografije (od javnog tužioca, preko potpredsednika Višeg suda u Parizu, do pravnog savetnika francuskog premijera i francuskog predsednika, kao i predsedavajućeg Apelacionog suda u Parizu), obrazlažio zašto je izdvojio mišljenje (iako se složio s većinom kolega da se suđenje nastavi). Tačnije, obrazlažući tačku po tačku optužnice i dokaznih predmeta tužilaštva, Antoneti je zaključio: „Imajući u vidu ukupne elemente i sve dokaze koje su predočeni do sada, bili biste oslobođeni po tačkama optužnice 1, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13 i 14... U pogledu počinjenja ja bih vas proglasio krivim za tačke 1, 10 i 11 to su progoni i deportacije i prisilno premeštanje... to, naravno, ne uzima u obzir sve ono što bi ste vi mogli da predočite tokom vašeg postupka odbrane,“[4] Dakle od optužnice koja ima ukupno devet tačaka Antoneti smatra da treba da ostanu samo tri tačke.

Konačno, ono što je od izuzetnog značaja u Antonetjievom izdvojenom mišljenju, (i čini se da govori o celokupnoj kvazipravnoj postavci rada Tribunala u Hagu) jeste analiza udruženog zločinačkog poduhvata. Potpuno smo uvereni da će analize detaljnije tek uslediti, ali evo nekoliko samo detalja iz iscrpnog Antonetijevog obrazloženja koje u potpunosti obaraju učešće Vojislava Šešelja u UZP:“ Moram podsjetiti da u statutu nema nijedne riječi o udruženom zločinačkom poduhvatu. Štaviše, generalni sekretar Ujedinjenih naroda je u svom izvještaju od 3. maja 1993. godine pred Vijećem sigurnosti rekao sljedeće, citiram u cijelosti “Međutim, postavlja se pitanje da li neka pravna osoba, neko udruženje ili organizacija mogu kao takve biti smatrane počiniteljem zločina, jer su njezini članovi zbog tog jedinog razloga stavljeni pod nadležnost nekog međunarodnog suda.”Zatim Anoteneti ističe: ''Generalni sekretar misli da se ne bi trebalo držati tog koncepta u pogledu međunarodnog suda. Kriminalna djela koja su navedena u statutu su djela koja su počinile fizičke osobe i te osobe stavljaju se pod nadležnost međunarodnog suda i to neovisno od njihove pripadnosti bilo kojoj grupi. To stoji u paragrafu 51 njegovog izvještaja''. Antoneti se u rušenju UZP poziva i narad Nirnberškog suda:'' Ne može postojati kolektivna odgovornost kako se u svoje vrijeme izjasnio i Ninberški sud (“Ljudi su ti, a ne apstraktni entiteti, koji čine zločine za čije počinjenje kaznu izriče međunarodno pravo”). Osim toga moram kazati s tim u vezi da, kada se poziva na kolektivnu odgovornost, to je nešto što ide sasvim u suprotno, odnosno sasvim protiv misije međunarodnoga suda, a ono je da se postigne mir i da se ide u prilog pomirenju na teritoriju bivše Jugoslavije.“[5]Više nego jasno. Zatim Anetoneti iznosi kakve nelogičnosti postoje kada se uporede optužnice protiv Karadžića i Šešelja.Tačnije, on upoređuje vremenski okvir trajanja UZP, uzimajući za primer samo dva predmeta Karadžić i Šešelj. U prvom se za ista lica navodi da su učestvovala u UZP koji je trajao od 1991 do 1995 godine u drugom UZP traje dve godine kraće, od 1991-1993. godine (?!)

Anetoneti iznosi kakve nelogičnosti postoje kada se uporede optužnice protiv Karadžića i Šešelja.

Konačno, pozivajući se na Šešeljevo svedočenje u premetu Milošević kao vrlo važan dokazni predmet Antoneti zaključuje: „Uzimajući u obzir sve ove parametre jedan razumni sudija ne bi mogao da zaključi, van svake razumne sumnje, da je optuženi Šešelj imao isti cilj kao i drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, zbog toga što su njihovi konačni ciljevi bili dijametralno različiti. Ja ne mogu zbog toga da zaključim da je optuženi učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj da nasilno i zločinima natera nesrbe da napuste, definitivno, jednu trećinu Hrvatske, velike delove Republike Bosne i Hercegovine i neke delove Vojvodine, da bi se te regije pripojile jednoj novoj srpskoj državi.“ I šta sad?! Odluka, koja je ličila na presuđivanje i to pre izvođenja dokaza odbrane u predmetu u kome se optuženi štrajkom glađu bori za pravo na pravično suđenje, udarila je „šamar“ Haškom tribunalu. Ili jeftinoj teoriji zavere osmišljenoj da presudi glasno izgovorenoj nameri jednog evropskog naroda da očuva međunarodno priznatu državu SFRJ, članicu Ujedinjenih nacija?! Državi i narodu, koji je svoje legitimno pravo na očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, platio tako što je ostao bez oba. Da li je imao pravo na to?! Pa, zar još M. Veber nije definisao državu kao: “Ljudsku zajednicu koja prisvaja prava na monopol nad legitimnom upotrebom fizičke sile na određenoj teritoriji“ (Veber, u: Gerth i Mils 1948). Priznaćete, da ga ne možemo baš pisati u Srbe. Već u one koji su svojim promišljanjem utemeljili Evropu kakvu poznajemo. Konačno, da bi bilo potuno i savršeno jasno: svaki zločin ima svoj potpis i kao takav nedvosmisleno i neizostavno se mora kazniti! Samo da podsetimo, zar Srbi i Srbija nisu poznati po tome, da prvo (pokatkad isuviše strogo, pomalo i euforično) pročiste svoje redove, često zanemarujući podstrekače spolja...

Kako god, čini se da će se narednih dana često i obazrivo promišljati budućnost Tribunala u Hagu. Na kraju, šta ako se u oktobru, po izveštaju amikus kurije (kako je najavio Antoneti), dokaže da je u predmetu Šešelj tužilaštvo raznim pritiscima na svedoke konstruisalo u stvari lažne navode optužnice?! Šta tada?!

Mislite (i) o tome....