Haša Omerović – jedno drugačije lice Srebrenice

(Novi Reporter, 2.3.2011.)

Haša Omerović iz Srebrenice u julu 1995. godine izgubila je muža, oca i brata. To što su joj, kako kaže, pripadnici Vojske RS ubili najmilije, nije je podstaklo ni na mržnju, ni na osvetu, već je odvelo na put potrage za pravdom i razobličavanja manipulacija bošnjačkim žrtvama u Srebrenici. Upravo zbog oštrih kritika upućenih na račun predstavnika svog naroda, ostala je sasvim marginalizovana u FBiH, u meri da tamo nije mogla dobiti čak ni pomoć za sahranu svog muža. Skromna pomoć joj je stigla iz Banjaluke, odakle se, kako kaže, najmanje nadala.

Sarajevska „briga“ za Srebrenicu

Sve je počelo kada Haša Omerović nije dozvolila da u Memorijalnom centru u Potočarima budu sahranjeni posmrtni ostaci njenog muža Mehe, koji je kao civil nastradao 12. jula 1995. godine prilikom pokušaja proboja iz Srebrenice prema Tuzli. Nakon što su joj otac i brat sahranjeni u Potočarima, ona je odlučila da muža sahrani na groblju u Tuzli, pošto se, kako ističe, uverila u razne manipulacije žrtvama i njihovim porodicama od strane onih koji su obećavali da će ih zaštititi, a ne prepustiti sudbini. „Kada su mi javili da su mi našli muža na nekom brdu kod Kamenice, otišla sam u ICMP. Kada sam došla dole, jedan momak mi je rekao ovako: ' Hašo, žao mi je što ću Vam reći, ali mi moramo sačekati da Amor Mašović pošalje iz Sarajeva nekog svog ko će odobriti da Vi sahranite muža u Potočarima. Ne možete ga sahraniti u Tuzli, pošto mi imamo obrazac koji se popunjava za sahranu u Potočarima'. Ja kažem da mi je to muž i pitam ga: zar ja nemam pravo da ga sahranim gde ja hoću ?! Onda je izbila frka, ali oni meni i dalje ne daju da sahranim muža gde ja hoću. Tražila sam da fotografišem kosti moga muža i kada je došao jedan čovek da to učini, onda su mi drugi rekli da ni to ne može. Znači, nisu mi dozvolili ni da slikam kosti moga muža, da znam šta stavljam u sanduk. Možete li da zamislite kakvo je to poniženje !? “, priča Haša Omerović za „NR“.

Sve je počelo kada Haša Omerović nije dozvolila da u Memorijalnom centru u Potočarima budu sahranjeni posmrtni ostaci njenog muža Mehe, koji je kao civil nastradao 12. jula 1995. godine prilikom pokušaja proboja iz Srebrenice prema Tuzli.

Pošto se, ipak, nekako izborila da muža sahrani u Tuzli, suočila se sa činjenicom da od institucija FBiH ne može da dobije novac da mu podigne spomenik. Pisala je mnogima, ali svi su se proglašavali nenadležnima. „Znam da za Memorijalni centar u Potočarima veliki novac daje i RS i Evropska unija, a posebno Holandija. Na kraju sam iz Memorijalnog centra dobila odgovor da za spomenik mom mužu u Tuzli nemaju novca. Kada sam dobila te odbijenice, onda sam se obratila premijeru RS Miloradu Dodiku i on mi je poslao taj novac na račun da sagradim mužu taj spomenik. Hvala mu na tome. Nije to morao učiniti, ali učinio je to iz nekih humanih razloga“, kaže Haša Omerović.

Tražila je, takođe, i da sa spomenika njenom ocu i bratu u Memorijalnom centru u Potočarima bude uklonjen deo teksta u kojem se govori da su poginuli „na Alahovom putu“, što, inače, stoji zapisano na svakom nadgrobnom spomeniku u ovom centru.

„Kada su napisali na spomenicima da su izginuli na 'Alahovom putu', to znači da su oni izginuli kao neki mudžahedini, a ja se tome protivim. Moj otac nikada nije uzeo pušku, a ni moj brat. Zašto onda neko tako da piše ? Oni koji su tako odlučili, iskoristili su one neuke žene koje su napravile razna srebrenička udruženja koja zastupaju danas političare u Sarajevu, a ne porodice žrtava. S druge strane, jedva da imamo od čega da živimo i školujemo i zaposlimo svoju decu. Ima dece kojima su izginuli očevi 1995. godine, a koja nisu upisana u matične knjige rođenih. Ima dece koja nisu završila ni osnovnu školu, a toliki novac se slivao i dalje sliva u Memorijalni centar u Potočare. Zašto? Samo da bi se sve ono organizovalo 11. jula svake godine. Novac se daje za 'marš mira', klanjanje dženaze i tako dalje. Pa, pogledajte ironiju: kosti se nađu u okolini Srebrenice, voze se u Tuzlu, a odatle za Visoko, jer moraju da kamionima prođu kroz Sarajevo pred 11.jul da se vidi kako to navodno oni nas žale i kako tuguju za tim poginulim ljudima. To je čisti cirkus, to je ismejavanje mrtvih ljudi. Nepravda je što se tako čini. Nepravda je i prema tim ubijenim ljudima i prema nama, njihovim porodicama. Ima žena kojima su stradala deca 1995. godine ili dece kojima su očevi ubijeni , a koji nemaju nikakva primanja. I svi su od njih okrenuli glavu. A svi političari se busaju u prsa kad dođe 11. jul kako oni pomažu porodicama, kako će školovati decu, kako će pomoći majkama i sve tako“, ogorčena je Haša Omerović.

Pošto se, ipak, nekako izborila da muža sahrani u Tuzli, suočila se sa činjenicom da od institucija FBiH ne može da dobije novac da mu podigne spomenik. Pisala je mnogima, ali svi su se proglašavali nenadležnima.

Politička manipulacija žrtvama

Ova žena bez ikakvog ustezanja priča i o svemu drugom o čemu se u FBiH ćuti kada se o Srebrenici govori, navodeći da u Memorijalnom centru u Potočarima nisu sahranjeni samo Bošnjaci stradali u julu 1995. godine, već i mnogi drugi, ranije umrli ili poginuli u borbama ili u međusobnim okršajima. „Ima još porodica koje javno neće da govore, a tiho su, o svom trošku, sahranile svoje najmilije na drugim mestima, van Potočara. Takođe, ima ljudi koji su sahranjeni u Potočarima, a nisu stradali 1995. godine, koji su bili neki borci i neki komandanti. Oni su, dakle, sahranjeni u Potočarima i napravljeni su im isti nišani k'o i onim ljudima koji su stradali u julu ‘95. Ima tu i stradalih u međusobnim i svakakvim drugim sukobima. Tu je bio najprljaviji rat, i taj rat su vodili mafijaši, a nisu ga normalni ljudi vodili“, prepričava Haša Omerović.

Znajući sve ono što zna i o čemu priča, Omerovićeva je digla svoj glas i protiv donošenja deklaracije o Srebrenici, koju su bošnjački političari pokušali da „proguraju“ u Parlamentarnoj skupštini BiH. „ Kada su prošle godine tražili da se usvoji deklaracija o Srebrenici u parlamentu u Sarajevu, ja sam napisala pismo parlamentu u kome sam rekla da bi bolje bilo da, umesto te deklaracije, omoguće deci iz Srebrenice da se obrazuju. Meni je stvarno dosta tih njihovih deklaracija, dok ljudi iz Srebrenice umiru u bedi i siromaštvu. Porodice žrtava nemaju ništa od tih rezolucija i deklaracija, ni evropske, ni srpske, niti bi imale šta od bosanske. Na osnovu dosadašnjih rezolucija, naše porodice su samo iskorištavali i njima manipulisali razni političari, verske vođe, kao što su Mustafa Cerić, Haris Silajdžić i mnogi drugi bošnjački političari iz svih stranaka. Uz njih profitiraju žene koje su uzurpirale pravo da predstavljaju porodice žrtava i koje, u stvari, vode svoja privatna udruženja, kao što su Munira Subašić, Hajra Ćatić, Hatidža Mehmedović i razne boračke organizacije”, zaključuje naša sagovornica.

Znajući sve ono što zna i o čemu priča, Omerovićeva je digla svoj glas i protiv donošenja deklaracije o Srebrenici, koju su bošnjački političari pokušali da „proguraju“ u Parlamentarnoj skupštini BiH.

Nakon svega, Haša Omerović sklonila je svog sina jedinca u Beč, što zbog bojazni da mu se nešto neprijatno ne dogodi u BiH, što zbog nemogućnosti da ga školuje u ovoj zemlji. „Pomoći nije bilo ni od koga, a sina sam sklonila uz pomoć jedne katoličke humanitarne organizacije, jer ako se meni nešto loše desi, ne želim da se i njemu bilo šta slično dogodi. Ja dobro znam kako je još moj brat, tokom rata u Srebrenici, bio pretučen od nekih ljudi Nasera Orića samo zbog humanitarne pomoći”, objašnjava Haša Omerović.

Kaže da je ponosna što se njen sin danas školuje, iako se izdržava ne birajući poslove, a ona danas živi kao podstanar u Tuzli. U Srebrenicu ponekad dođe da obiđe spomenike oca i brata, ali se tu nikada neće vratiti da živi. Kao što nikada, kako napominje, neće odustati ni od svoje priče.