Brendiranje Srbije – svet o nama dan posle izglasavanja Rezolucije o Srebrenici

Dan posle izglasavanja Rezolucije o Srebrenici,  u rubrici „Vesti“ najposećenijeg Internet pretraživača na svetu, „Gugl“, vest broj jedan od svih vesti iz rubrike „Svet“ koje su obeležile 30. mart 2010. bilo je „istorijsko“ glasanje u Narodnoj (sic!) skupštini Srbije. U 16 časova 31. marta 2010. rubrika je sadržala linkove na ukupno 390 izveštaja širom sveta na tu temu, sa relativno uniformnim naslovima koji su isticali činjenicu da se Srbija izvinila za zločin u Srebrenici.

U 14 časova 31. marta 2010, prvi naslov u rubrici glasio je: „Srpski parlament se izvinjava za masakr u Srebrenici“ (CNN, http://edition.cnn.com/2010 /WORLD /europe /03/31 /serbia.srebrenica/). Za najnovije „brendiranje“ Srbije na ovoj globalnoj medijskoj mreži nije bilo potrebno utrošiti ni 500.000 dolara, ni slikati rumunske manastire – CNN je sve ovo za nas uradio besplatno – što je još jedno svedočanstvo o delotvornosti mera štednje koje je uvela sadašnja vlast u Srbiji.

Članak CNN-a počinje sa sledećim naslovom i fotografijom:

Srpski parlament se izvinjava za srebrenički masakr

(Napomena: da je pak skupština izglasala rezoluciju kojom se osuđuju svi zločini počinjeni u građanskom ratu 1992-1995, postojali bi bar teoretski izgledi da – negde, bilo gde – bude objavljena i fotografija srpskih majki kako žale za svojom ubijenom decom. Ovako nam ostaje da utvrdimo koji to „narod“ sadašnja skupština zapravo predstavlja.)

Na istoj strani udarne reportaže CNN-a su i linkovi na tri kraća video-klipa. Prvi klip govori o jednom holandskom vojniku koji, „progonjen sećanjima“ na jul 1995. godine, posećuje današnju Srebrenicu i memorijalni centar u Potočarima. Tamo ga dočekuje žena predstavljena kao majka jedne od žrtvi, koja, veoma agresivnim tonom, usput „sasvim slučajno“ prolazeći pored spomen-ploče sa brojem „8372“ (za koju, razume se, izveštaču ne pada napamet da kaže da predstavlja ukupan broj nestalih, a ne poginulih), verbalno napada utučenog vojnika zato što su UN „razoružale“ stanovništvo Srebrenice, zbog čega se „genocid“ i desio.

(Napomena: Tim Ripli, izveštač jednog od najuglednijih vojnih časopisa na svetu DŽejns difens, video je, međutim, stvar nešto drugačije tog jula 1995. godine: „... holandske snage su... videle bosanske snage koje su bežale iz Srebrenice kako prolaze pored njihovih posmatračkih punktova naoružane najnovijim protivtenkovskim naoružanjem. Ovi i drugi slični izveštaji uneli su sumnje među oficire UN i međunarodne novinare.” Opet, postoji teoretska šansa da bi CNN – ili bilo koji drugi medij – pomenuo i ovaj momenat da je skupština, umesto donošenja naručene rezolucije, rešila da se pozabavi utvrđivanjem pune istine o dešavanjima u Srebrenici. No, to bi urušilo sliku o Srbiji koja je očigledno morala da ode u svet, skoro 15 godina posle završetka građanskog rata.)

Na drugom video-klipu, naš stari znanac, Kristijana Amanpur intervjuiše Harisa Silajdžića, koji svetskom auditorijumu strpljivo objašnjava kako se „Dejtonski sporazum ne sprovodi“, kako treba prestati sa „sprovođenjem politike Radovana Karadžića“ (za kog, za svaki slučaj, na kajronu piše da mu se sudi za „genocid“) i kako „treba slušati ono što govore Evropska komisija, Evropski parlament, Evropski savet i američki Kongres“ i pozabaviti se „načinom glasanja koji legalizuje etničko čišćenje“. Treba sprovesti „ustavne reforme“ – a zna se koja uloga je tu rezervisana za Republiku Srpsku. Treba, dakle, zahvaliti vladajućoj koaliciji i za to što je obezbedila još jedan svetski audigorijum za iznošenje najnovijih ideja Harisa Silajdžića o eliminisanju „genocidne tvorevine“ Srba u BiH.

Treći klip je zapravo hronologija karijere Radovana Karadžića, od 1990. do danas. Za 1992. godinu, hronologija kaže da je Karadžić „samog sebe proglasio za predsednika“ Republike Srpske, a da je „njegova vojska, prema izveštajima, masakrirala preko 200.000 muslimana i Hrvata“. Međutim, u zaglušujućoj buci vesti o tome da se „naša“ skupština izvinila „u ime svih nas“, teško bi bilo doći do reči na bilo kom mediju, a ne samo CNN-u, i insistirati na tome da je Mirsad Tokača iz sarajevskog Informaciono-dokumentacionog centra još 2007. utvrdio da ukupan broj žrtava na sve tri strane tokom rata u B-H iznosi „oko 97.000“. U svakom slučaju, treba da zahvalimo vladajućoj koaliciji u Srbiji i za to što je dala CNN-u još jedan povod za nekažnjeno recikliranje jedne već temeljno diskreditovane laži.

Još jedna zanimljiva vest se može naći u ovoj reportaži. Naime, „ranije u utorak, Apelacioni sud u Hagu je presudio da grupa žena ne može da tuži UN za nesprečavanje masakra. Sud je rekao da je za Majke Srebrenice nemoguće da podnesu tužbu zbog imuniteta koji Ujedinjene nacije uživaju prema međunarodnim konvencijama, dodavši da ove žene imaju druge puteve za naplatu štete“. Ovde je data jasna aluzija na jedan takav put – tužbu protiv izvesne države čija je skupština, ničim izazvana, posebnim aktom upravo priznala odgovornost za „nesprečavanje masakra“ i uputila izvinjenje za isti – a da, pri tome, pomenuta država ne uživa „imunitet prema međunarodnim konvencijama“. Nije teško pogoditi ime te nesrećne države.

Da bi taj, „drugi put“ za naplatu višemilionske štete ipak bio što jasniji, pobrinuli su se poslovično precizni Englezi. Evo šta je na tu temu, za BBC na srpskom (http://www.bbc.co.uk /serbian /news /2010 /03/100331_sr_pundit.shtml), izjavio profesor međunarodnog krivičnog prava na Univerzitetu u Utrehtu, Hert van Knops:

„Kao što je poznato, 2007. godine, Međunarodni sud pravde je presudio da Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici i time su zahtevi za odštetu izgubili osnov. Međutim, izvinjenje iz Deklaracije podrazumeva i priznanje da je Vlada Srbije mogla da interveniše i da spreči zločin. Upravo je to pravni osnov za pokretanje postupaka pred srpskim sudovima o nadoknadi. Verovatno na svetu ne postoji nijedan drugi sud koji bi bio nadležan za ove slučajeve i koji bi eventualne zahteve za kompenzaciju prihvatio.“

Mora li se ovome još šta dodati? Mora, u slučaju da pravni zastupnici srebreničkih žrtava (sa i bez navodnica) malo sporije shvataju stvari: „BBC je profesora Knopsa upitao da li Deklaracija srpskog parlamenta išta menja u odnosu na presudu Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine: 'Posle presude Međunarodnog suda pravde, vođa srpske delegacije, ambasador Radoslav Stojanović, izjavio je da je Srbija njome oslobođena najteže tačke optužnice i da zbog toga više ne može da bude predmet zahteva za odštetu. Međutim, sada je usvojena Deklaracija srpskog parlamenta u kojoj se jasno kaže da se Srbija nije ponela korektno u slučaju Srebrenice i zbog toga se čak i izvinjava. Smatram da to menja stvari i stvara novu pravnu situaciju koja omogućuje podnošenje zahteva za odštetu pred srpskim sudovima.'“ Pametnom – dosta.

Posle ovog kratkog pregleda reakcija naših „anglosaksonskih prijatelja“, vredi sad pogledati i tipičnu reakciju naših „nemačkih prijatelja“. Evo kako je stvar video Špigl (http://www.spiegel.de /international /europe/0,1518,686663,00.html)

Srbija se izvinjava za srebrenički masakr

Finski forenzički stručnjak stavlja broj pored lobanje žrtve iz Srebrenice nađene u brdima iznad sela Kravice, blizu bosanskog grada gde se masakr desio.

Primetiće se da nema ni reči o masakru 49 srpskih meštana tog istog sela Kravice na Božić 1993, od strane lokalnih muslimanskih snaga. (Uzgred – kako finski forenzičar zna već na terenu da je ovo „žrtva iz Srebrenice“? Osim, naravno, ako nije pohađao forenzičke studije kod dr Helene Rante.) Ali zato jeste rečeno da je ovim „Srbija učinila važan prvi korak ka suočavanju sa svojom problematičnom prošlošću“. I, svakako, da se „rezolucijom želi trasirati put ka članstvu u Evropskoj uniji“.

Razume se, (zvanični) Nemci ne bi bili Nemci kada bi se zaustavili na ovome. Zašto pobediti 3:0, kada može i 6:0, jer se protivnik potpuno otvorio. Poželjno je, dakle, bilo iskoristiti ovaj povod da se još jednom utvrdi gradivo u vezi sa „zvaničnom verzijom“ o Srebrenici, pa čak malo i pojačati: „Fanatični Srbi su 1995. ubili oko 8.000 većinom muslimanskih muškaraca i dečaka u gradu Srebrenica u istočnoj Bosni... Masakr se smatra najgorim ratnim zločinom počinjenim u Evropi posle Drugog svetskog rata. Tela žrtava su kasnije nađena u masovnim grobnicama.“

U isto vreme, u potrazi za „novim Nemcima“ koje treba okačiti na novi stub srama, dobrim starim Nemcima nije palo napamet postizanje autogola u vidu isticanja jedne druge istine – kada ona već nije zanimala sadašnju vladajuću većinu u Srbiji – da je u svim masovnim grobnicama koje su obradili forenzičari angažovani od strane Haškog tribunala pronađeno nešto više od 3.600 „slučajeva“, od kojih se može govoriti o najviše 1923 celih tela, od kojih je, opet, tačno 442 nađeno sa nesumnjivim tragovima streljanja. A na stratištu na kojem je bosanski Hrvat Dražen Erdemović, veteran sve tri zaraćene strane u B-H, navodno učestvovao (naravno „u naše ime“) u streljanju „1000-1200 ljudi“, ukupno je nađeno 137 potencijalnih žrtava, od kojih 70 sa povezima preko očiju i/ili vezanim rukama. No, šta to briga nemačku i svetsku javnost, kad za to ne haje sadašnja skupštinska većina, kojoj još jedino ostaje da predloži Vladi da po hitnom postupku izda Erdemoviću državljanstvo Srbije, kako bi mogao sa punim pravom da po svetu govori da je streljao ljude „u naše ime“.

No, vratimo se našim „nemačkim prijateljima“, najizglednijim kupcima našeg Telekoma i celokupne telekomunikacione infrastrukture. Jer, za neke od njih, ni ova Deklaracija nije bila dovoljna: „'Žene i ćerke ubijenih u Srebrenici ovakvu Rezoluciju ne mogu da prihvate kao pravo izvinjenje', izjavila je za Dojče vele izvestilac Evropskog parlamenta za BiH Doris Pak, ocenjujući da Deklaracija o Srebrenici, 'nije na pravi način osudila niti imenovala zločin koji se u Srebrenici dogodio“ („Doris Pak: Deklaracija nije na pravi način osudila zločin“, http://www.nspm.rs /hronika  /doris-pak-deklaracija-nije- na-pravi-nacin-osudila-zlocin.html).

I stvar se, naravno, nije završila na ovome: „Reagujući na polemike koje su se u Srbiji vodile povodom ideje da se u istoj Deklaraciji osude i zločini počinjeni nad srpskim stanovništvom, Doris Pak smatra da ne bi trebalo 'mešati stvari', kao i da je potrebna 'jasna deklaracija o tome šta je urađeno od strane Srba'... 'Ako žele, neka usvoje i drugu Rezoluciju o drugim stvarima', rekla je tim povodom Doris Pak za Dojče Vele...“

Svaki srpski čitalac bi se sa pravom mogao žestiti na konstataciju da Doris Pak da su zločini nad Srbima samo neke „druge stvari“ – ali bi svoj gnev ipak trebalo da prvo usmeri na činjenicu da je njegova sopstvena (sic!) skupština od srpskih žrtava već napravila ne samo žrtve drugog reda, već i „stvari“ za političke nagodbe neophodne za dobijanje potrebnog broja glasova za usvajanje Rezolucije.

U svakom slučaju, nije potrebno „prelistavanje“ svih 390 medijskih izveštaja iz sveta o tome da je Skupština Srbije usvojila Rezoluciju o Srebrenici da bi se stekao utisak o tome kakva slika o Srbiji puštena u svet. Zato, evo samo još nekoliko uzoraka:

Londonski tajms

„Srbija osuđuje masakr 8000 muslimanskih muškaraca i dečaka iz 1995.“(http://www.timesonline.co.uk /tol/news /world /europe /article7081958.ece)

„Hiljade muslimanskih muškaraca i dečaka koji su se skrivali u Srebrenici su ubijeni,“ piše ispod ove fotografije. Tajmsu nije ni na kraj pameti bilo – a i zašto bi, kad nije ni vladajućoj većini u Srbiji – da postavlja pitanja o tome da li se u ovim kovčezima nalaze cela tela ili samo delovi koje je nemoguće identifikovati ili utvrditi uzrok njihove smrti, da li je forenzički postupak podvrgnut nezavisnoj međunarodnoj kontroli (odgovor je skoro uvek – nije) i, ne manje važno, od čega su se zapravo „skrivali“ oni koji su, na primer, učestvovali u ubilačkim pohodima Nasera Orića na okolna srpska sela tokom prethodne 3 godine?

AFP: „Srpska skupština usvaja istorijsko izvinjenje za Srebrenicu“ (http://www.google.com /hostednews /afp/article /ALeqM5jlm Coiar 5HMdln 0n fq RekA0gSfeA)

Uz tekst idu tri fotografije:

Ispod ove fotografije piše: „Bosanska muslimanka se moli kod memorijalnog zida sa imenima žrtava blizu Srebrenice.“ Ovde se odmah nameće (još) jedno pitanje kojim vladajuća većina nikako nije htela da se bavi: da li se među ovim imenima, na primer, nalaze i imena 500 „žrtava“ za koje je sarajevski Informaciono-dokumentacioni centar u međuvremenu utvrdio da su žive? Jer, 31.3.2010. banjalučke Nezavisne novine (http://www.nezavisne.com /dogadjaji/vijesti /56600 /Tokacin-tim-pronasao-500-zivih-Srebrenicana.html) objavile su sledeće: „Na raznim spiskovima Srebreničana stradalih u ljeto 1995. godine Istraživačko-dokumentacioni centar (IDC) do sada je pronašao 500 živih ljudi, koje su vodili kao stradale.“ Uz to: „Osim ovog podatka, za oko 70 lica koja se nalaze na tim spiskovima Tokačin tim je utvrdio da su poginuli ili ubijeni na drugim mjestima i u drugo vrijeme.“ Naravno, nalazi tima Mirsada Tokače nisu konačni – ali je, ipak, velika sreća što njegov rad ne zavisi od sadašnje vladajuće većine u Skupštini Srbije. Inače ga ne bi ni bilo – ni prethodnih godina, ni ubuduće. Jer, u Srbiji se još ne zna ni koliko je ljudi tačno stradalo u NATO bombardovanju 1999. godine. To su, ipak, da citiramo Doris Pak, „neke druge stvari“.

Druga slika: S obzirom na to da se ova grafika može svrstati u kategoriju „utvrđivanja gradiva“, komentar nije potreban – mada bi bilo poželjno uvek, do dobijanja zadovoljavajućeg odgovora, neumorno postavljati bar elementarno pitanje: „gde su dokazi za tvrdnju o „8000 ubijenih“? No, to je zadatak koji čeka neku buduću vladajuću većinu, koja će umeti da opravda epitet „narodna“ koji ide ispred reči „skupština“.

Treća slika: „Polomljena lobanja iskopana iz masovne grobnice blizu Srebrenice 2007“. I ovde ima pitanja (za neku buduću skupštinsku komisiju): Da li lobanja pripada muslimanskoj ili srpskoj žrtvi? Koji je uzrok smrti? Koja je godina smrti?...

Londonski telegraf je svom članku dao sledeći naslov: „Srbija se izvinjava za Srebrenicu, ali treba da ide još dalje“ (http://www.telegraph.co.uk /news /worldnews /europe /serbia /7541488  /Serbia-says- sorry-for-  Srebenica- but-  it- should-go-further.html), uz podnaslov: „Srbija je napravila velike korake, ali njeno izvinjenje za srebrenički masakr treba da potvrdi da je ono što se tamo desilo genocid.“ Prateći „pejzaž“ nas, pak, vraća pravo u devedesete:

Ispod ove slike, čija je sugestija kristalno jasna, piše: „Snage bosanskih Srba na čelu sa generalom Ratkom Mladićem ubile su oko 8000 bosansko-muslimanskih muškaraca i dečaka nakon preuzimanja ove istočne enklave.“

Sam članak počinje sledećim rečima: „Zastrašujuća stvar vezana za srebrenički masakr je da se brojke stalno menjaju. Da li je 6.000 muslimanskih muškaraca i dečaka saterano do ivice jama i streljano od strane etničkih srpskih vojnika 1995. godine? Ili je broj 7000?“

Jasno je, dakle, da se u dva pasusa pominju tri različite cifre, i da su priče o ukupnom broju žrtava sve samo nagađanja (ili, koristeći reči perjanica vladajuće većine – „licitiranje brojkama“). Ali jasno je i to da nam je nasušno potrebna istinska srpska skupština koja će svetskoj javnosti upravo da istakne – i stalno da ističe – da se brojke „stalno menjaju“ upravo zato što ništa definitivno još uvek nije utvrđeno u vezi sa Srebrenicom iz jula 1995. U međuvremenu, treba pitati sadašnju skupštinu, tj. njenu vladajuću većinu, šta ima da kaže na opasku o „etničkim srpskim vojnicima“ i kako se to uklapa o „individualizaciju“ i „deetnizaciju“ zločina koje je ova Rezolucija navodno trebalo da obezbedi. Ali odgovor na to je već dala Doris Pak („ potrebna [je] jasna deklaracija o tome šta je urađeno od strane Srba“). Dakle, uprkos ovoj „oslobađajućoj“ Rezoluciji, naši „evro-atlantski prijatelji“ su i dalje savršeno jasni u svom stavu da su za zločin u Srebrenici (prema njihovoj, tj. „zvaničnoj“ verziji) odgovorni „etnički srpski vojnici“ ili, još jednostavnije, „Srbi“ – pa makar se oni zvali i Dražen Erdemović, Franc Kos, Marko Boškić, Zijad Žigić. Ali – opet i opet, zašto bi oni bili veći katolici od pape, tj. veći Srbi od Srba i ovakve i slične nedoslednosti isticali – kada na tako nešto nisu spremni ne samo Rusi, već ni sami (zvanični) Srbi?

Za kraj ove video-galerije, ne treba zapostaviti ni klip našeg najnovijeg „brendiranja“ prema islamskom svetu:

PRES–TV, Iran (http://www.presstv.ir /detail.aspx?id=122015&sectionid=351020606):

Ispod fotografije je sledeći tekst: „Muslimanka se moli pored kovčega jedne od 534 novoidentifikovane žrtve srebreničkog masakra iz 1995. godine, pripremljenih za zajedničko sahranjivanje u Potočarima, 10. jula 2009.“ Samo jedno od pitanja koje je mogla u etar lansirati, zasad nepostojeća, skupštinska komisija za utvrđivanje istine o događajima u Srebrenici glasilo bi: „Da li su se za sve identifikovane nepobitno utvrdili vreme i uzrok smrti, i da li je postupak bio podvrgnut nezavisnoj kontroli?“

Ipak, sam kraj ovog pregleda rezervisan je za jedan „zvučni zapis“ iz Srbije, koji nam je svima priredio poslanik vladajuće koalicije Žarko Korać. U telefonskom intervju za kanadski nacionalni radio CBC (http://www.cbc.ca /mrl3 /8752 /asithappens/aihstreaming2010033101.wma) Korać je, na izvrsnom engleskom, doslovce izjavio da je 15-godišnje čekanje Srbije na „priznanje“ da se u Srebrenici desio „genocid“ istovetno oklevanju Turske da posle 80-90 godina prizna genocid koji je počinila nad Jermenima. Nije, dakle, srpskim „denacifikatorima“, dovoljno da nas poistovećuju sa nacistima – treba tu ubaciti i Turke. Jer, i oni imaju pretenzije na ovaj prostor, baš kao i Nemci, pa ih treba „oprati“, tj. moralno izjednačiti sa žrtvama njihovih prethodnih okupacija (turski ministar spoljnih poslova je čak Rezoluciju o Srebrenici protumačio kao „srpsko izvinjenje za ubijanje Turaka u Srebrenici“ (http://news.am /en /news/17035.html). I za takve stvari sigurno slede provizije. No, jednog dana će se saznati i puna istina o Srebrenici – pa će poslanik Korać u nekom budućem procesu („dejudifikacije“?), morati da objasni i iznese dokaze za klevete izrečene na račun cele nacije. A odgovaraće i oni koji su ga, ovakvog, bez glasačkog tela i ugleda, postavili na poslaničku listu, po sada već dobropoznatom načelu „komandne odgovornosti“.

Inače, odmah posle Koraća, pušten je arhivski audio-klip „svedočenja bivšeg srpskog vojnika“ koji je priznao učešće u streljanjima, u kojem ovaj pred Haškim tribunalom „opisuje“ kako su streljanja navodno izvršena. Naravno, ne radi se o bilo kakvom „srpskom vojniku“, već o našem starom znancu, Draženu Erdemoviću, Hrvatu iz okoline Tuzle. U ovoj verziji (a ima ih više, međusobno nedoslednih), Erdemović je opisivao kako je običan vojnik, Brano Gojković, komandovao njemu, koji je bio vodnik (kao i Slovencu, Francu Kosu, sa činom poručnika, što se ovde, razume se, ne ističe) da strelja ratne zarobljenike. Razume se, kanadski auditorijum nije imao predstavu o svemu ovome, kao ni o apsurdnosti Erdemovićevih tvrdnji – ali nije ni trebalo! Važno je bilo utvrditi sliku o zločincima koji su, čak i kad nisu etnički Srbi – ipak, nekako, „Srbi“. Jer, inače, cela kula od karata pada.

Sve u svemu – briljantno obavljen posao. Samo u jednom danu, „srpski brend“ koji sadašnja vlast želi da gaji obišao je čitavu zemaljsku kuglu. Jedna od mudrosti savremenog marketinga glasi da nije važno šta o tebi govore, već da o tebi jednostavno govore. Prema tom merilu, izglasavanje Rezolucije o Srebrenici u Narodnoj (sic!) skupštini Srbije predstavlja nesumnjiv, istorijski uspeh u građenju imidža nacije. I taj „uspeh“ jednog, nadamo se ne tako dalekog dana, treba na odgovarajući način i nagraditi.