Жарко Паспаљ: Срби и Црногорци су један народ; Природно је да се изјашњавам као Србин из Црне Горе

Србија је фантастична земља. Тако мислим, тако је доживљавам, тако се у њој осећам. Зато сматрам да овај наш народ заслужује и бољи живот, јер му године пролазе у непрестаној борби да га тако и проживи. Да има кров над главом, посао, да може да школује децу... Нажалост, запала нам је ова транзиција и она предуго траје. Надам се да ћемо дочекати њен крај, јер верујем да смо квалитетан и добар народ, с јаком дозом индивидуалности, која би, када би се преточила у правом смеру, могла да донсе добро свима. Заслужујемо много више.

Овако, за "Новости", говори кошаркашка легенда Жарко Паспаљ, један од наших златних момака деведесетих. Оних који су кошаркашком магијом и блокадама на спортском терену с лакоћом разбијали неке друге блокаде и неправде наметнуте нашем народу. Витез с кошаркашког терена, био је и остао витез племенитости, одан пријатељ, пожртвован отац и супруг, увек спреман да помогне свима. Један је од малобројних познатих за кога нико никада није рекао нешто лоше. Друго име Жарка Паспаља је - "добар човек". Питамо га, на почетку разговора, да ли је, за такав епитет потребна нека лична жртва?

- Мислим да није. Једноставно, такав сам какав сам. То не може да се тренира. Или си добар човек или ниси. За људе је само потребно да за друге имају бар мало емпатије и разумевања.

* Да ли сте наилазили на разумевање када сте упорно, све време, одбијали да будете члан иједне политичке странке?

- Јесам. Сви су брзо одустајали од покушаја убеђивања. Уз све поштовање политичарима и странкама, никад нисам пожелео да будем члан било које парије.

* А у будућности?

- Сигурно се нећу приклонити никоме. То је неки други терен и не бих играо на њему ако баш не морам.

* Живите у Србији, а потичете из Црне Горе. Како видите данашње односе двеју земаља?

- Варирају, али чини ми се да су последњих година на много бољем нивоу него што су били. Надам се да ће бити још бољи. Не видим разлог зашто би Срби и Црногорци били у свађи. Ми смо исти народ и нико суштински не може да нас подели.

* Све златне трофеје и медаље донели сте као репрезентативац Југославије и СРЈ. Да сте морали да бирате између дреса Србије и Црне Горе, који бисте изабрали?

- Срећом, нисам морао да бирам. Рођен сам у Црној Гори и волим је. Тамо су ми пријатељи и кумови. Ја живим у Београду. То је мој град и увек ће бити. Нисам у томе једини "пример". Везе народа Србије и Црне Горе никада неће ни бити покидане. Не бих улазио у то ко и зашто говори да је Црногорац или Србин из Црне Горе. Али ако мене питате, ја сам Србин из Црне Горе. За мене је то природно и не желим да се било ко увреди због овог мог осећања.

* Као некада због потеза на терену, недавно сте одушевили јавност спасавањем бачених грамофонских плоча?

- Био је то један мали напор награђен на прави начин. Нисам веровао да ће се све то подићи на висок ниво и да ће добити оволике размере. Али најважније је да су плоче остале неоштећене и да су сада на правом месту, у Народној библиотеци Србије. Иначе, волим плоче и имам их више од 1.000. Јер, њихово вађење из омота, стављање на грамофон,пуштање и слушање мени су посебан ритуал са призвуком романтике.

* Је ли вас, можда, увредило то што вам се у Србији коју волите није посрећило да остварите и на терену приватног пословања? Покушали сте са "Аква-парком"...

- Уверен сам да је то била добра идеја. Али ми, признајем, наруку нису ишли ни време ни околности. Пребрзо сам кошаркашки терен покушао да заменим пословним. Нисам имао довољно знања, зрелости и снаге да се такмичим на новом пољу.Посебно у нашим условима. Треба да прођу године да човек то схвати. Признајем, ипак, да ми моје искуство није мило, али је значајно.

* Да ли бисте сада заиграли на том пољу?

- Ако будем имао довољно новца - да! Али ћу, и ако покушам, бити искуснији бар двадесетак година. Ми спортисти нисмо довољно припремљени за бављење бизнисом, па су многи од нас платили цену тог незнања. Добро је да инвестираш у своју земљу, али мораш и да знаш да ти је за пословање потребно образовање. Мораш да знаш да улазиш на један други терен где постоје друга правила игре, која код нас нису увек чиста као на кошаркашком терену, где постоје кошеви и лопта.

* Говорите да сте најбољи на свом терену, а то је кошарка. Има ли разлике између оне која се играла у ваше време и ове, данас?

- Има је сигурно. Свако ће да изнесе своје мишљење, које може да буде врло аргументовано, али мислим да не постоји посебна дефиниција. Кошарка напредује својим путем, као што и живот иде својим путем. Мења се. Али остаће стална дебата да ли је било боље онда или сада. Тешко је то проценити, као што је тешко проценити да ли су ондашњи играчи били бољи од данашњих. О томе је јако незахвално причати, јер свако време носи нешто што је добро. Ми смо имали срећу да играмо у сјајном тиму који је имао фантастичне појединце. А ти појединци су имали довољно свести да своје знање и таленат, ипак, подреде колективу, што је одлична подлога за остваривање готово нестварних резултата. Само ми је жао што то није потрајало још неко време.

* Не чини ли вам се, ипак, да наши кошаркашки таленти данас тешко прерастају у вансеријске играче? Шта недостаје?

- Рекао бих да је реч о некој релативној нестручности. Јер, да је стручност, онда не бисмо помињали Душка Вујошевића као ловца на таленте, као неког ко младе играче узима под своје и прави их великим, уместо да то буде нормално. Нико ме не може убедити да су таленти нестали, да их нема, колико год да се кошарка променила. Испало би онда да нема талената нигде у региону. И кад причам о талентима, можемо чак и да се похвалимо да смо за нијансу бољи него у другим републикама бивше Југославије. Волео бих да се нико не сећа ни мене ни Дивца ни других кошаркаша наше генерације, већ да се у кошарци појаве нова имена. То би значило да су дошли нови добри кошаркаши и да су нас надмашили на терену. Као што би било одлично да и њихова имена у будућности смене нека нова.

* Шта очекујете од предолимпијског турнира у Београду, где ће се наши кошаркаши борити да добију карту за Рио?

- Немам никакву дилему да ће наши кошаркаши учествовати на Олимпијским играма у Рију. Можемо слободно да им резервишемо карте за пут. Било је, можда, изненађење што нисмо искористили прву шансу да се квалификујемо.

* Као потпредседник Олимпијског комитета Србије, шта очекујете од наших спортиста у Рију?

- Незахвално је гатати. Али ми увек пођемо с краја, па завршимо на почетку. Увек прво причамо о броју медаља, а онда о спорту. Зна се да они који две године пред Олимпијске игре остварују резултате буду добри и на Играма. Само се случајно дешава да аутсајдери узму медаљу. Ми имамо разлога да будемо задовољни, поготово што смо измислили формулу да са све мање пара остварујемо све боље резултате. Када је реч о Рију, треба да будемо оптимисти и да молимо Бога да наши спортисти прођу припреме без повреда. Будемо, такође, задовољни и срећни што ћемо на предстојећим Играма имати толико спортиста. А када се врате, надам се да ћемо бити и задовољнији и срећнији и веселији.

* Са олимпијада знања враћају се и наши златни ђаци и студенти.

- Много је деце и младих врло талентованих у различитим областима. Имамо сјајне индивидуалце у многим областима науке, чије би знање врло брзо дошло до изражаја у неким сређеним системима. Колико је само њих отишло из ове земље и постало познато у пословима које раде. Замислите где би нам био крај да са својим знањем и способностима живе и раде у Србији. Зато им треба понудити све да остану у земљи. Можда то звучи тешко и комплексно, а у ствари није. Ми смо земља талената и морамо их искористити. Заиста било би добро да и њих, увек када се враћају са златним медаљама и одличјима, дочекујемо на неком "њиховом" балкону. И не само њих, него и њихове родитеље и професоре.

* Како вам се чине прилике у кошаркашким клубовима Партизан и Црвена звезда?

- Стање је интересантно. Ствари су се промениле, Звезда је испливала, Партизан мало потонуо. Звезда има добре резултате и добар тим и чини ми се да тамо све функционише јако добро. Партизан је много година доминирао у односу на друге тимове. Сада покушава да се прилагоди ситуацији која је узрокована разним разлазима и мора да нађе решење. Јер, Партизан има своје место и у српској и у европској кошарци. Верујем да ће Џикић извести Партизан из ове ситуације.

* Идете ли у Пљевља? Запевате ли понекад "Пљеваљске тамбураше"?

- Не идем баш често иако су Пљевља мој град. Град мог детињства, кошаркашких почетака, првих правих пријатељстава. Сада и када одем, то више није тај град и жао ми је што је тако. Зашто и како је до тога дошло, није ми битно, али то више није то. Пљевља су била град у ком се лепо и задовољно живело. Сада то више не видим и није ми мило. Зато стара Пљевља чувам у посебном кутку срца и памћења.

(Вечерње новости)