Жарко Кораћ: Црна Гора има мало правих пријатеља у Србији

Викенд догађаји на Цетињу у Црној Гори, свакоме ко је то желео да види, показали су сву опасну беду политике у којој живимо.

У Србији је постигнута, како воли да каже СПЦ, „симфонија“ ставова власти и већине опозиције.

Просто су се утркивале ко ће пре да честита устоличење митрополиту Јоаникију и то црквеним речима „достојан“.

Све је то личило на црквени хор који поје новом митрополиту све са погледом на то како ће реаговати бирачко тело. Али то се могло очекивати.

Оно што је било мање очекивано је колико ће такозваних аналитичара политичких прилика у Србији да буде фасцинирано начином како је прошло устоличење. Црна Гора има заиста мало правих пријатеља у Србији.

И власт и опозиција мисле исто, да је то неки одбегли део „српског света“ који коначно има прилику да се врати мајчици Србији.

Такозвана „Ђиласова копилад“ и нација из „Брозовог јајца“ (речи преминулог митрополита Амфилохија Радовића), оног што је држећи опело мајци Радована Караџића рекао да је „родила сина хероја“ и претио над одром убијеног др Зорана Ђинђића, на Цетињу се супротставила устоличењу у црногорској престоници митрополита цркве која тако говори о њима самима.

Јер не треба нико да се заварава, СПЦ у Црној Гори води већ сто година политички рат против идеје да постоји црногорска нација! То је суштина, све остало су трице и кучине.

Оно што смо гледали на Цетињу је отпор институцији која негира основно људско право да се национално изјашњаваш како се осећаш.

Када Симо Матавуљ у својој приповеци „Пилипенда“ пише о врло сиромашној жени која продаје последњу кокос да би себи купила мараму да покрије главу због одласка у цркву, онда се то с разлогом сматра приповетком о борби Срба да упркос тешком сиромаштву у Далмацији сачувају своју православну веру и националну припадност.

Сви таблоиди у Србији имају само једну заједничку тему, како понижавати Црну Гору и све оне који се осећају Црногорцима

Ова епска приповетка је у реду када се односи на Србе. Али када Црногорци то исто раде, бранећи на свој начин своју националну припадност, онда је по мишљењу скоро свих политичких странака у Србији, медија и јавности, то погрешно.

Туга Београда што постоји црногорска нација је голема. Али неће променити стварност да се тако осећа данас већина грађана Црне Горе.

И онда је одговор на то болесна медијска пропаганда из Београда која траје годинама. Сви таблоиди у Србији имају само једну заједничку тему, како понижавати Црну Гору и све оне који се осећају Црногорцима.

И онда се јавност у Србији силно изненади када све то произведе све оно што сте два дана гледали у Црној Гори.

А гледали смо голо државно насиље у функцији очувања друштвене позиције СПЦ.

И то све бране пре свега ови новокомпоновани „хришћани“ који чак ни формално не знају шта је уопште хришћанство.

Наравно, вера се кроз историју врло често наметала огњем и мачем. Уосталом Католичка црква је имала и своју историјску срамоту, инквизицију.

Али да ће некоме у двадесет и првом веку Томас де Торквемада бити и даље узор, заиста нисам могао да верујем.

Оно што је урађено на Цетињу је државно насиље и то се ни на који начин не може другачије описати.

Уз шок-бомбе, сузавац, непробојне панцире и аутоматско оружје спроводити митрополита на устоличење је тешка срамота СПЦ. И то ће имати озбиљне дугорочне последице на положај СПЦ у Црној Гори.

Нико није успео да љубав према цркви и њеном учењу обезбеди насиљем.

Када грађани Цетиња подижу барикаде на околним путевима до града, да до устоличења не би дошло у том граду, они само шаљу поруку. Сви они знају да држава има и те како могућности да их одатле уклони. И свака црква би размислила о тој поруци.

Када је надбискуп Томас Бекет чуо да је краљ Хенри ИИ послао четири витеза да га убију у Кантерберијској катедрали, неколико свештеника му је рекло да закључа врата катедрале јер се витези неће усудити да их развале. Он је према предању на то одговорио: врата катедрале морају увек бити отворена јер у њу свако може да уђе. Они су ушли у катедралу и погубили га поред олтара у катедрали.

То је било у дванаестом веку, али црква је иста као и данас, хришћанска. Она не може да постоји другачије сем као ненасилна.

Црква мисли као и већина друштва да је насиље природан начин решавања друштвених конфликата

Чак и да су протестанти на Цетињу били насилни, није на цркви да одговара неупоредиво већим насиљем.

Али црква које се никада није оградила од благосиљања Шкорпиона који иду да убијају или осудила свога калуђера, касније владику, који се слика са митраљезом на рамену поред тенка, и не може другачије. Она мисли као и већина друштва да је насиље природан начин решавања друштвених конфликата. Резултате тог става сте видели на Цетињу.

Веома ће бити дуг наш пут изградње демократског друштва и црква нам на том путу неће помоћи. Ако је патријарху и митрополиту природно да буду окружени тешко наоружаним људима, а онда на аеродрому приликом одласка из Црне Горе патријарх прича о „срцу пуном љубави за све“, онда нешто озбиљно није у реду. Покушајте да замислите сцену где патријарх сам одлази међу демонстранте на Цетињу, седа са њима и разговара. Ако не можете, онда је то дефиниција нас самих.

Аутор је професор универзитета у пензији, заменик премијера у Влади Зорана Ђинђића

(Данас)