Žan Pisani-Feri: Kraj evra ili novi početak

Kad su tvorci evra počeli da prave planove za uvođenje ove valute krajem osamdesetih godina prošlog veka, ekonomisti su ih upozoravali da održiva monetarna unija zahteva više od nezavisne centralne banke i okvira za budžetsku disciplinu. U brojnim studijama naglašavane su razlike koje će preovladavati u budućoj zoni zajedničke valute, potencijalna manjkavost univerzalne monetarne politike, slabost kanala za prilagođavanje u odsustvu prekogranične mobilnosti radne snage i potreba za nekom vrstom fiskalne unije koja podrazumeva mehanizme za garancije državama u nevolji.

Mnogi posmatrači primetili su da će građani Evropske unije prihvatiti čvrste monetarne veze samo ako su deo političke zajednice. Bivši predsednik Bundesbanke, Hans Titmejer voleo je da citira srednjovekovnog francuskog filozofa Nikolu Orezma koji je napisao da novac ne pripada vladaru, već zajednici. Postavljalo se pitanje koja će politička zajednica podržati evro?

Neka od ovih upozorenja podstaknuta su duboko ukorenjenim sumnjama u vezi sa evropskim monetarnim ujedinjenjem. Ali druga su inspirisana željom da se istakne da je Evropljanima potrebno bolje opremljeno i jače plovilo za put na koji su razmišljali da krenu. Poruka je bila jednostavna - nacionalne vlade moraju da prilagode svoje ekonomije strukturama monetarne unije; evro mora da bude poduprt dubljom ekonomskom integracijom; a za zajedničku valutu je potrebna politička legitimnost.

I na kraju, lideri iz tog vremena, naročito nemački kancelar Helmut Kol i francuski predsednik Fransoa Miteran i njegov naslednik Žak Širak, otisnuli su se morem na krhkoj lađi. Na ekonomskom frontu su postigli dogovor samo u vezi s temeljima koje je izgradila ekonomska i monetarna unija oko monetarnog moralnog kodeksa i neobavezujućeg obećanja o fiskalnoj disciplini. Na političkom frontu nisu postigli nikakav dogovor.

Neki političari toga doba, kao na primer tadašnji predsednik Evropske komisije Žak Delor, otvoreno su osudili ovaj uski pristup. Iako su politička ograničenja odnela prevagu, tvorci evra nisu bili naivni. Znali su da njihova genijalna ideja nije kompletna. Ali su pretpostavljali da će se monetarnim ujedinjenjem vremenom stvoriti podsticaj za nacionalne reforme, dalju ekonomsku integraciju i neki vid političkog ujedinjenja. Naposletku, stihijski pristup je pomagao da se EU izgrađuje još od njenih začetaka u okviru zajednice za ugalj i čelik. Mali je broj zagovornika evra očekivao da nakon njegovog lansiranja neće biti značajnih promena.

Ali ta pretpostavka je bila pogrešna. Od potpisivanja sporazuma u Mastrihtu 1992. do desete godišnjice evra 2009. podsticaja za stvaranje zajedničke evropske politike nije bilo na vidiku.

Zapravo, veoma mali broj zemalja se pomučio da detaljno predstavi, a kamoli sprovede, agendu ekonomskih reformi inspirisanu evrom. Pošto se složila da se odgovornost za monetarnu politiku dodeli Evropskoj centralnoj banci, većina vlada je pružila žestoki otpor svakoj daljoj predaji suvereniteta. Bledunjavi pokušaj da se podstakne politička integracija usvajanjem ustavnog sporazuma poražen je 2005. na referendumima u Francuskoj i Holandiji.

Iz tog razloga, suprotno očekivanjima, stvari se nisu pomerile s mrtve tačke. Ubrzo nakon uvođenja evra 1999. postalo je jasno da scenario koji su zagovarali tvorci zajedničke valute neće biti realizovan. Svi su prihvatili, doduše gunđajući, da su aktuelni samo okviri EMU.

Sada, međutim, ono što se nije dogodilo tokom nesmetane evolucije počelo je da se dešava tokom krize. Evropljani su od 2009. već angažovali aparate za krizni menadžment i nalaženje rešenja o kojima ranije nisu hteli ni da pričaju. Istovremeno, vlade pod nemilosrdnim pritiskom tržišta obveznica uvode reforme tržišta rada i proizvoda koje su pre samo nekoliko kvartala smatrali nezamislivim.

Ali tržišta obveznica žele više. Pitanja koja svakim danom postavljaju sve jačim glasom zahtevaju odgovore. Da li će se Evropljani složiti da umanje deo troškova krize? Grčki kreditori (uglavnom stanovnici evrozone) već su preuzeli deo tereta tako što su prihvatili „šišanje“ svojih aktiva. Međutim, ukoliko još neka zemlja ne bude sposobna da se nosi s fiskalnim troškovima krize, da li će i ona preneti teret svojim spoljnim kreditorima u nekom obliku?

I da li će se Evropljani ili neki od njih, nezavisno od transfera, složiti da se stvori bankarska unija (odnosno evropeizuje nadgledanje banaka, osiguranje depozita i rešavanje krize)? Da li će pristati da se sakupljaju prihodi od poreza tako da institucije na nivou EU mogu legitimno da prihvate odgovornost za finansijsku stabilnost?

Ova pitanja su od suštinskog značaja za budućnost evra. Uprkos njihovoj želji da ih ne aktuelizuju, evropski lideri se suočavaju s neprijatnim izgledima da budu prinuđeni da odgovore na njih, i to bez mnogo odlaganja.

Istorijska ironija leži u tome što su Evropljani u okolnostima krize prinuđeni da prave izbore koje u mirnijim vremenima nisu želeli da zamisle, a još manje da se s njima suočavaju. Dužnička kriza u Grčkoj ih je primorala da stvore mehanizam pomoći. Postoji velika verovatnoća da će ih kriza u Španiji prisiliti da stvore bankarsku uniju. A opasnost od izlaska Grčke iz evrozone će ih možda prisiliti da odluče u kojoj su meri spremni da prihvate fiskalnu uniju.

Prema mišljenju mnogih, nedavni događaji označavaju početak kraja smele kreacije tvoraca evra. Međutim, u zavisnosti od toga kako Evropljani odgovore na pitanja, današnja kriza možda može jednog dana da bude upamćena kao kraj početka.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Pariz-Dofin i član ekonomskog saveta francuskog premijera

(Danas)