Жан Писани-Фери: Крај евра или нови почетак

Кад су творци евра почели да праве планове за увођење ове валуте крајем осамдесетих година прошлог века, економисти су их упозоравали да одржива монетарна унија захтева више од независне централне банке и оквира за буџетску дисциплину. У бројним студијама наглашаване су разлике које ће преовладавати у будућој зони заједничке валуте, потенцијална мањкавост универзалне монетарне политике, слабост канала за прилагођавање у одсуству прекограничне мобилности радне снаге и потреба за неком врстом фискалне уније која подразумева механизме за гаранције државама у невољи.

Многи посматрачи приметили су да ће грађани Европске уније прихватити чврсте монетарне везе само ако су део политичке заједнице. Бивши председник Бундесбанке, Ханс Титмејер волео је да цитира средњовековног француског филозофа Николу Орезма који је написао да новац не припада владару, већ заједници. Постављало се питање која ће политичка заједница подржати евро?

Нека од ових упозорења подстакнута су дубоко укорењеним сумњама у вези са европским монетарним уједињењем. Али друга су инспирисана жељом да се истакне да је Европљанима потребно боље опремљено и јаче пловило за пут на који су размишљали да крену. Порука је била једноставна - националне владе морају да прилагоде своје економије структурама монетарне уније; евро мора да буде подупрт дубљом економском интеграцијом; а за заједничку валуту је потребна политичка легитимност.

И на крају, лидери из тог времена, нарочито немачки канцелар Хелмут Кол и француски председник Франсоа Митеран и његов наследник Жак Ширак, отиснули су се морем на крхкој лађи. На економском фронту су постигли договор само у вези с темељима које је изградила економска и монетарна унија око монетарног моралног кодекса и необавезујућег обећања о фискалној дисциплини. На политичком фронту нису постигли никакав договор.

Неки политичари тога доба, као на пример тадашњи председник Европске комисије Жак Делор, отворено су осудили овај уски приступ. Иако су политичка ограничења однела превагу, творци евра нису били наивни. Знали су да њихова генијална идеја није комплетна. Али су претпостављали да ће се монетарним уједињењем временом створити подстицај за националне реформе, даљу економску интеграцију и неки вид политичког уједињења. Напослетку, стихијски приступ је помагао да се ЕУ изграђује још од њених зачетака у оквиру заједнице за угаљ и челик. Мали је број заговорника евра очекивао да након његовог лансирања неће бити значајних промена.

Али та претпоставка је била погрешна. Од потписивања споразума у Мастрихту 1992. до десете годишњице евра 2009. подстицаја за стварање заједничке европске политике није било на видику.

Заправо, веома мали број земаља се помучио да детаљно представи, а камоли спроведе, агенду економских реформи инспирисану евром. Пошто се сложила да се одговорност за монетарну политику додели Европској централној банци, већина влада је пружила жестоки отпор свакој даљој предаји суверенитета. Бледуњави покушај да се подстакне политичка интеграција усвајањем уставног споразума поражен је 2005. на референдумима у Француској и Холандији.

Из тог разлога, супротно очекивањима, ствари се нису помериле с мртве тачке. Убрзо након увођења евра 1999. постало је јасно да сценарио који су заговарали творци заједничке валуте неће бити реализован. Сви су прихватили, додуше гунђајући, да су актуелни само оквири ЕМУ.

Сада, међутим, оно што се није догодило током несметане еволуције почело је да се дешава током кризе. Европљани су од 2009. већ ангажовали апарате за кризни менаџмент и налажење решења о којима раније нису хтели ни да причају. Истовремено, владе под немилосрдним притиском тржишта обвезница уводе реформе тржишта рада и производа које су пре само неколико квартала сматрали незамисливим.

Али тржишта обвезница желе више. Питања која сваким даном постављају све јачим гласом захтевају одговоре. Да ли ће се Европљани сложити да умање део трошкова кризе? Грчки кредитори (углавном становници еврозоне) већ су преузели део терета тако што су прихватили „шишање“ својих актива. Међутим, уколико још нека земља не буде способна да се носи с фискалним трошковима кризе, да ли ће и она пренети терет својим спољним кредиторима у неком облику?

И да ли ће се Европљани или неки од њих, независно од трансфера, сложити да се створи банкарска унија (односно европеизује надгледање банака, осигурање депозита и решавање кризе)? Да ли ће пристати да се сакупљају приходи од пореза тако да институције на нивоу ЕУ могу легитимно да прихвате одговорност за финансијску стабилност?

Ова питања су од суштинског значаја за будућност евра. Упркос њиховој жељи да их не актуелизују, европски лидери се суочавају с непријатним изгледима да буду принуђени да одговоре на њих, и то без много одлагања.

Историјска иронија лежи у томе што су Европљани у околностима кризе принуђени да праве изборе које у мирнијим временима нису желели да замисле, а још мање да се с њима суочавају. Дужничка криза у Грчкој их је приморала да створе механизам помоћи. Постоји велика вероватноћа да ће их криза у Шпанији присилити да створе банкарску унију. А опасност од изласка Грчке из еврозоне ће их можда присилити да одлуче у којој су мери спремни да прихвате фискалну унију.

Према мишљењу многих, недавни догађаји означавају почетак краја смеле креације твораца евра. Међутим, у зависности од тога како Европљани одговоре на питања, данашња криза можда може једног дана да буде упамћена као крај почетка.

Аутор је професор економије на Универзитету Париз-Дофин и члан економског савета француског премијера

(Данас)