Владика Јован Ћулибрк: Филм "Дара из Јасеновца" у себи чува тај ужас који је представљао Јасеновац; Ми се никада нисмо озбиљније позабавили оним што се данас популарно назива "култура сећања"

 "Код нас је сећање на жртве Јасеновца обележено тек шездесетих година прошлог века. Међутим, ми се никада нисмо озбиљније позабавили оним што се данас популарно назива 'култура сећања', а што мене подсећа на један од оних израза који 'доплутају' у једном тренутку и онда почнемо сви да их користимо, иако суштински можда и не знамо шта значе", рекао је за Нова.рс епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.

Као један од најпризнатијих историчара холокауста у Европи и епископ у оквиру чије епархије се, између осталог, налази и Јасеновац, владика Јован свакако спада у ред најпозванијих саговорника кад је у питању тема која се у Србији актуелизовала приказивањем филма “Дара из Јасеновца”.

Иако задовољан тиме што је коначно снимљен филм о једном од најстрашнијих догађаја из Другог светског рата, епископ пакрачко-славонски наводи да га плаши могућност да тема Јасеновца нестане из јавности, те зато апелује на надлежне да посебну пажњу посвете унапређењу положаја институција које се баве овим питањем.

“Институције које се баве овом темом једино оно што гарантује системски успех и њих треба да развијамо”, сматра он.

О томе какав је однос Србије према јасеновачким жртвама, где грешимо кад говоримо о страдању у Другом светском рату, као и шта је највећа трагедија народа бивше Југославије, владика Јован говори у четвртом, уједно и последњем  наставку великог интервјуа за Нова.рс.

Шта је за Вас Јасеновац?

Као кад би рекли да је Јерусалим пупак земље, средиште земље. Притом, не мислим само на Јасеновац, већ на сав архипелаг зла који је постојао у Другом светском рату, укључујући логоре Аушвиц, Белжец. Све те масакре и покоље који су се догодили у том периоду – никад не раздвајам Јасеновац од тога. Погледајте књигу Томоти Снајдера – “Крваве земље”, у којој  показује да је у размаку од тридесетак година, у првој половини 20. века, само на  простору између Црног и Балтичког мора извршено највеће поклање у историји човечанства – рачунајући грађански рат у Русији, Први светски рат, комунистичке покоље и погроме, па закључно са Другим светским ратом и холокаустом. Јасеновац је само делић тога. Можда најужаснији, али само делић. Књига Тимоти Снајдера представља велику помоћ да се разуме шта се збивало у Другом светском рату и да се схвати контекст Јасеновца, који нам често измиче, јер га гледамо само у саставу српско-хрватских односа, а то је само делимично тачно. Други светски рат је отворио врата једном огромном поклању које морамо тек дубински да разумемо, а Јасеновац је само један његов део.

Својевремено сте истакли да ће помак у односу према јасеновачким жртвама бити приметан тек кад у Београду осване макар једна табла посвећена њима. Да ли се ишта променило од ваше изјаве?

Видимо да се нешто променило са филмом “Дара из Јасеновца”. Међутим, оно што мене плаши и што треба све да нас плаши, то је шта ће бити сутрадан. Тако  је било крајем осамдесетих и почетком деведесетих, кад је такође било много приче о Јасеновцу, а онда је за један дан све нестало из јавног дискурса. Тога се бојим и сада. Зато су институције које се баве овом темом једино оно што гарантује системски успех и њих треба да развијамо. Зато нам је потребан меморијални комплекс на Сајмишту и због тога нам је неопходно да се Музеј жртава геноцида рашири, ојача и да заиста врши функцију због које је основан. У питању је једна изванредна институција, са великим међународним кредибилитетом, значајем и ауторитетом. Међутим, у Србији је ова институција недовољно позната и подржана.

Како сте задовољним оним што је приказано у филму “Дара из Јасеновца” ?

У питању је филм о Јасеновцу, а то је најважније и најпрече. Он у себи чува тај ужас који је представљао Јасеновац. Свакако, ми можемо пронаћи много замерки сваком уметничком делу, али тек ће се из квантитета родити истински квалитет, односно кад се буду снимали филмови о тој теми. Код нас је сећање на жртве Јасеновца обележено тек шездесетих година прошлог века. Међутим, ми се никада нисмо озбиљније позабавили оним што се данас популарно назива “култура сећања”, а што мене подсећа на један од оних израза који “доплутају” у једном тренутку и онда почнемо сви да их користимо, иако суштински можда и не знамо шта значе. У сваком случају, ми нисмо развили ту димензију онако како би требало. На пример, у Јад Вашем се не пуштају деца пре петог разреда основне школе, док су се код нас водили прваци и деца која похађају други, трећи или четврти разред у обиласке. Сећам се да сам био четврти разред кад сам ишао у Јасеновац, а тадашња поставка није била за децу тог узраста. Стога, нама тек предстоји озбиљно сагледавање тог страдања и ја препоручујем текст бањалучког професора Олега Солдата, који је говорио о Јасеновцу у делу Бранка Ћопића. У питању је једно озбиљно промишљање и препоручујем то свима да тај есеј прочитају.

Имајући у виду да сте ви научник који проучава холокауст, можете ли да нам упоредите однос према жртвама какав гаје овдашњи народи са оним који имају Јевреји према настрадалима?

Једна од флоскула коју волимо да говоримо јесте да треба да се угледамо на Јевреје. Међутим, ми пажљиво избегавамо сваку могућност да то учинимо. Кад је у питању холокауст, постоји само једна једина носећа институција на планети земљи, а то је Јад Вашем – средишња институција за питање проучавања, сећања на жртве и хероје Другог светског рата, односно холокауста. Она је основана 1953. године и започела је свој рад са две канцеларије, а данас покрива читаво једно брдо у Јерусалиму, које се назива “Гора сећања”. Јад Вашем данас има око хиљаду запослених и обухвата централни архив и централну библиотеку за питање холокауста. Уједно, у оквиру Јад Вашема се налази и централни институт за проучавање жртава Другог светског рата и централна образовна институција, односно Међународна школа за проучавање холокауста, у којој се образују просветни радници који се баве овом темом. Наравно, ту је и највећи музеј посвећен жртвама и херојима холокауста. Све то је промишљено и финансирано плански и стратешки. Безброј пута сам водио наше званичнике кроз Јад Вашем и свако ми је на крају рекао да и ми морамо имати тако нешто. Кад бих им одговорио да је то започело са радом 1953. године, онда би они заћутали. Након тога, никада више не би проговорили неку јавну реч у Србији на ту тему, а да не говорим о томе да ли помогну рад и развој Музеја жртава геноцида.

А шта мислите, зашто је то тако?

Ово је тешка тема којој се мора приступати озбиљно. Погледајте до које је мере Израел, између осталог, изградио свој идентитет на холокаусту. Ми ништа слично нисмо имали у нашим условима. Додуше, Република Српска је томе ближа, што је разумљиво, јер је она дала већину жртава Другог светског рата, заједно са Србима из данашње Хрватске. Током деведесетих она је била у условима у којима је могла разумети ту мисао.

За време боравка у Израелу, упознали сте човека који је ухватио једног од најпознатијих нациста, Адолфа Ајхмана. Да ли вам је причао о том хапшењу, како се он понашао у тренутку кад је схватио да је пао у руке Израелаца?

Рафи Еитан је много причао о томе. Наравно, ми не знамо како је Ајхман суштински откривен. Чујемо једну, другу, трећу причу, али ко зна шта је истина. Не заборавимо да је годину дана пре тога пуцано на Анту Павелића, такође у Аргентини, и да сигурно постоји читав вео тајни око оба догађаја и питање је да ли ћемо икада сазнати пуну истину. Природа таквог посла је тајна и откривају се само делићи, а питање је да ли су и они тачни. Чињеница јесте да је Павелић рањен и да је суштински од тих рана преминуо у Шпанији, као што је чињеница да је Ајхман ухваћен, доведен у Израел, да му је суђено и да је обешен у тамници. Он једини човек који је осуђен на смрт у историји државе Израел. Чињеница јесте да је велики израелски писац Јехиел Де Нур био позван за сведока на суђењу Ајхмана и да је говорио о томе да је Аушвиц по свом ужасу био посебно место на свету, неупоредиво са било чим другим, посебна планета. Он је тада пао у несвест, имао је нешто слично епилептичном нападу и занимљиво је да се он касније лечио ЛСД-ом у Холандији. О томе је и писао, остављајући можда своје најзначајније дело “Схивитти”, које представља сведочанство како је он уназад прошао своју трауму. То би било изванредно имати преведено на наш језик.

Не можемо да избегнемо и причу око ратова деведесетих година, кад су се. поново ови простори нашли у епицентру сукоба. Да ли се понављање тог ратног сукоба могло избећи?

То је у сфери онога – “шта би било кад би било”. Међутим, не треба тек тако показивати прстом у нације као кривце. За рат су криви они који су водили Југославију у последњој деценији њеног постојања, односно људи који су се до јуче изјашњавали као социјалисти и комунисти, да би након тога постали шовинсти, почевши једни друге да хватају “за грло”. Суштина нестанка Југославије је у недостатку визије оних који су били на њеном челу, после Титове смрти и за време његовог живота и ту одговорност они никад не могу да избегну.

Овдашњи народи и даље живе на супротним странама, па тако и даље можемо чути ону поделу на “њихове” и “наше”. Колико тим поделама доприноси и кад неко дође из Београда и да са тврђаве у Кинину пошаље поруку: “Ово је Крајина” ?

Свакако да то доприноси, међутим, највећа трагедија простора бивше Југославије је то што остаје без људи. Прогуташе Немачка, Ирска и Аустрија бившу Југославију. Ми видимо да је Хрватску од уласка у Европску унију напустило стотине хиљада људи. Исто то важи за све остале земље  изпроистекле некадашње заједничке државе, изузев једним делом Словеније. Џаба вам то што ви имате територију или што ћете је освојити, уколико ће она бити празна.

Верујете ли да будућност може да буде боља?

Наравно да верујем, јер верујем у Бога живога који окреће све на добро, али је сигурно да се морамо потрудити уколико желимо да нам будућност буде боља. Мислим да је ту владика Николај својевремен написао: “Ми чекамо Христа, а не боље време”. Та опсесија бољим животом – и то бољим животом стеченим на лак начин – је једна од највећих криваца за несрећу у овим крајевима.

Кад следећи пут дођемо у Пакрац, на пример у септембру, шта ћемо видети ново?

Вероватно ћете видети уређенију пакрачку библиотеку. Видећете, ако Бог да, завршне радове на фасади Саборног храма где се налазе мозаици, где је пуцано у лица Свете Тројице и лица архангела. Видећете како иде даље обнова владичанског двора, који је највећи двор Српске православне цркве после Патријаршије у Београду. Видећете поново посађен виноград, а имаћете прилику да видите и први пут после тридесет година, односно рата, децу на веронауци. Па, мало ли је?

Наш боравак у Јасеновцу и Пакрацу завршио се с обећањем да ћемо се вратити опет, јер се подручје које обухвата Епархија пакрачко-славонска не може само једном посетити. Уједно, то ће бити прилика да забележимо како се развија и напредује један од најзначајнијих духовних центара Српске православне цркве, место које се по својој вредности ни мало не разликује од других међаша српског националног хода – Сремских Карловаца, Цетиња, Сент Андреје, Призрена…

(Војислав Милованчевић, Нова.рс)