Вашингтон пост: Доналд Трамп је нови бољшевик, баш као и Виктор Орбан, Марин Ле Пен и Јарослав Казински

На 100 година Октобарске револуције, колумнисткиња Вашингтон поста Ен Еплбаум, иначе добитница Пулицера, написала је текст у коме каже да се бољшевизам вратио. У облику Доналда Трампа, Виктора Орбана, Марин Ле Пен и Јарослава Казинског.

“Почетком 1917. године, уочи руске револуције, већина људи који су постали познати свету као бољшевици имали су прилично мало времена да се покажу. Они су били у затвору и изван њега, стално под полицијским надзором, ретко запослени”, пише Ен Еплбаум, колумнисткиња Вашингтон поста, добитница Пулицерове награде, која се специјализовала за комунизам и развој цивилног сектора у Централној и Источној Европи. “Владимир Лењин је провео већи део деценије пре револуције - између Кракова, Цириха и Лондона. Стаљин је провео те године на Кавказу, пљачкајући банке. Троцки је побегао из сибирског прогнанства и пронашли су га у бечким кафетеријама. Када је избила револуција, показао је свој сјај у социјалистичким дворанама за састанке у Њујорку.”

Колумнисткиња даље тврди да су сви ови учесници били пре тога периферне личности у руском револуционарном подземљу и доноси своје виђење револуције, али и догађаја који су уследили након.

“Троцки је играо малу улогу у неуспешној револуцији 1905. – крвавој, спонтаној побуни коју је историчар Ричард Пајпс назвао "предосећајем" - али је Лењин био у иностранству. Ниједна од њих није одиграла главну улогу у фебруарској револуцији, прва од две револуције 1917. године, када су гладни радници и побуњени војници окупирали улице Петрограда, како је тада назван Санкт Петербург и присилили цара да абдицира”, пише колумнисткиња. “Александар Шлиапников, један од ретких бољшевика који је у то време стигао у руску престоницу, чак је и одбацио фебруарске уличне протесте, у почетку, као неосноване.”

"Какву револуцију? Дајте радницима килограм хлеба и готово”, наводно је рекао.

Неколико дана пре царског повлачења одржани су хаотични избори за прву радничку совјетску политичку организацију, неку врсту спонтаног већа. Бољшевици су добили само пар гласова, тврди америчка новинарка.

“То је био бољшевички државни удар. Али ни то није била несрећа. Лењин је почео да планира насилну заплену моћи пре него што је чак сазнао да се цар повукао. Више од хиљаду миља у Швајцарској, он није могао да зна ни шта нова влада значи. Али као човек који је провео већину од претходних двадесет година борбе против "буржоаске демократије" и тврдоглаво се противио изборима и странкама, већ је знао да жели да разбије систем", додаје Еплбаум.

Црвени век: Раст и опадање глобалног комунизма

Неколико дана касније, Лењин је издао своје познате априлске тезе, који су поновили наређења која је послао из Цириха, тврди колумнисткиња. Мањи статус бољшевика је третирао као привремени, производ неспоразума: "Мора се објаснити масама да је Совјет радничких посланика једини могући облик револуционарне владе." Показао је свој презир за демократију, одбацујући идеју парламентарне републике као "ретроградног корака". Он је позвао на укидање полиције, војске и бирократије, као и национализацију земље и свих банака.

Многи људи су мислили да је био луд. Али у недељама које су уследиле, Лењин се заглавио за своју екстремистичку визију упркос примедбама његових умеренијих колега, узнемирујући због тога у целом граду, мисли Еплбаум.

Опозиција је непријатељ народа

Она даље тврди да је чување моћи било знатно теже, као и да су бољшевици своју снагу темељили на – константном рату, праћеном стварним масовним насиљем, који би физички уништио аристократију и буржоазију, физички уништио продавнице и фабрике, физички уништио школе, судове, штампу.

“У наредним руским и украјинским грађанским ратовима који су потрошили бившу империју између 1918. и 1921. страдало је стотине хиљада људи. У годинама које су уследиле, милиони ће умрети у таласима терора”, додаје Еплбаум. “Хаос је био огроман. Али многи у Русији су дошли да прихвате уништење. Они су тврдили да је "систем" био тако корумпиран, тако имун на реформу или поправку, да га је требало разбити.”

Стаљин је, пише колумнисткиња, елиминисао било кога у земљи за које је сумњао да могу имати различите ставове било које врсте.

“Лењин је већ елиминисао остале социјалистичке партије. Стаљин се фокусирао на "непријатеље" унутар своје странке, како стварне тако и имагинарне. Као и Лењин, Стаљин никада није прихватио било какав облик законске опозиције - заиста никад није веровао да уопште постоји таква ствар као конструктивна опозиција. Истину је дефинисао лидер. Водитељ државне политике је дефинисан као вођа. Свако и све што се супротставило лидеру - странкама, судовима, медијима - било је "непријатељ народа", фраза коју је Лењин украо из Француске револуције”, наводи се у тексту.

Нео-бољшевици

Историја се, према Еплбаум, понавља:

“Бољшевичко размишљање 2017. године не звучи управо онако како је звучало 1917. године. Постоји, истина, још неколико марксиста. У Шпанији и Грчкој формирали су моћне политичке партије, мада у Шпанији још увек нису стекли власт, а у Грчкој су присиљени на међународно тржиште, како би тихо спустили свој "револуционарни" програм". Садашњи лидер британске лабуристичке партије Џереми Корбин такође излази из старе про-совјетске левице. Изражавао је анти-америчке, анти-НАТО, анти-Израелске, па чак и анти-британске (и про-ИРА) ставове деценијама - предвидиве ставове који више не шокирају генерацију која се не сећа ко их је спонзорисао у прошлости."

У оквиру своје партије постоји језгро радикала који говоре о рушењу капитализма и враћању национализације”, наводи добитница Пулицера.

У Сједињеним Државама, додаје она, марксистичка левица се такође консолидовала на ивицама Демократске странке - а понекад чак и на маргинама - као и на кампусима, где се политика говора својих чланова бори да спречи ученике да саслушају супротне ставове , и предаје мрачну, негативну верзију америчке историје, која се обрачунава да створи сумње у демократију и да баца сенке на све политичке дебате.

“Следбеници овог новог алт-лева одбацују основни патриотизам и подржавају америчке противнике, било у Русији или на Блиском истоку. Као и у Британији, они се не сећају председника својих идеја и не успостављају везу између њиховог језика и речи које користе фанатици другог доба”, пише Еплбаум. “Али до сада, нова лева, колико год је модерна у неким круговима, није на власти, и стога није успела да створи праву револуцију. Заправо, најутицајнији савремени бољшевици - људи који су, као Лењин и Троцки почели, на екстремним границама политичког живота и који су сада на позицијама моћи и стварног утицаја у неколико западних земаља - долазе из другачије политичке традиције.

Елбаум наводи да су заправо главни нео-бољшевици - Доналд Трамп, Виктор Орбан, Марин Ле Пен и Јарослав Казински.

“Иако се често описују као "крајње десно" или "алт-десно", ти нео-бољшевици имају мало везе са правом који је био део Западне политике од Другог светског рата, и они немају везе са постојећим конзервативним странкама. У континенталној Европи они презиру хришћанску демократију, која је имала своју политичку базу у цркви и покушавала да се морал врати у политику након ноћне море Другог светског рата. У изузетном степену, они су усвојили Лењиново одбијање на компромис и усвојили његове нападе на своје "нелегитимне" противнике”, мисли колумнисткиња.

Познато је, још додаје Еплбаум, да је на Твитер-у Трамп такође користио израз "непријатељ америчког народа". Она каже: Иако је мало вероватно да је председник сам схватио историјски контекст, неки људи око њега сигурно су и то урадили. Банон, Милер и још неки други у непосредној орбити Трампа сасвим добро знају да је делегитимизација политичких противника као "неамеричких" и "елитиста" и медија као "лажних вести" први корак у амбициозном правцу.

“А шта даје председнику који није освојио изборе право на то? И ово је позната идеја: "Људи". То је мистични појам, сасвим другачији од стварно постојеће популације Америке, али сјајно сличан "гомили" у чије је име Троцки говорио у петроградском циркусу. Тако је и председник је најавио да "преноси моћ из Вашингтона ДЦ и враћа је америчком народу" - као да је главни град до 2017. године припадао страним окупаторима”, тврди Еплбаум.

Колумнисткиња завршава текст речима: Али нема оправдања за самозадовољство. То је лекција. Запамтите: почетком 1917. године, уочи руске револуције, већина људи који су касније постали познати свету као бољшевици били су завереници и фанатисти на маргинама друштва. До краја године водили су Русију. Неизоставне фигуре и ексцентрична кретања не могу се рачунати. Ако систем постане довољно слаб и опозиција је довољно подељена, ако је владајући ред довољно корумпиран и људи су довољно љути, екстремисти могу изненада да уђу у центар, где их нико не очекује. А после тога ће бити потребне деценије да се санира штета.

(Данас)