Tihomir Stanić u emisiji „Crno-beli svet“: Ova vlast će sama sebe da sruši, treba joj pomoći i podržati je u tome; Sve ove ljude koji su zloupotrebljavali funkcije lustriraće neka vrsta društvenog prezira

Đorđe Vukadinović: U ovim emisijama, ne samo mojim, nego i sličnim, defiluju neki mračni likovi, namrgođeni, nezadovoljni. Uostalom, i voditelj ove emisije je takav. I zato je pravo čudo i rekao bih pozitivna promena, da jednom da gost bude neko ko za sebe kaže „da je zadovoljan sobom, životom, onim što je postigao u životu i da je ostvario sve svoje životne ciljeve.“ Pri tome, nije ni budista, ni fakir, niti ima šezdeset godina. Naravno, iz toga možete zaključiti da nije ni političar.

Moj večerašnji gost, malo drugačiji od onih uobičajenih, Tihomir Tika Stanić, glumac i producent.

Dobro veče.

Tihomir Stanić: Dobro veče, Đorđe.

Đorđe Vukadinović: Odakle crpite taj optimizam i tu pozitivnu energiju?

Tihomir Stanić: Pa, iz sopstvene odluke (...) Shvatio sam da je mnogo bolje pristupiti tako životu. Pogotovo što imam nekoliko razloga za to. Imam nekoliko pobeda nada samim sobom, nad svojim porocima. Kada god se nađem u nekoj teškoj, bezizlaznoj situaciji, samo se setim činjenice, da sam pre sedamnaest godina snagom karaktera, volje i sopstvenom odlukom – uspeo da ostavim alkohol (...) Samo zbog te činjenice, da sam uspeo snagom karaktera i volje da ostanem trezven, trezan i čista uma, ja se radujem svaki put kada se toga setim. I kada god imam neki problem, setim se te činjenice i problem postane rešiv, bar u meri u kojoj je moguće nastaviti dalje(...) Mislim da je trenutno najveći problem u društvu i u politici, taj pesimizam koji je nekako ljude preokupirao, zavladao. Koji ne vide izlaz iz ove, one situacije, a izlaz sigurno uvek postoji. I dobro rešenje postoji.

(...)

Đorđe Vukadinović: Poslednjih godina, ili poslednjih meseci, glumci su u Srbiji strašno u modi. U modi su kao političari. I ne samo u Srbiji, nego i u svetu. Imate slučaj Pepe Grila pre par godina u Italiji, imate slučaj glumca i komičara Volodimira Zelenskog u Ukrajini, koji je sada postao predsednik. Kako objašnjavate taj fenomen glumaca-političara i to ne bilo kakvih, nego ozbiljnih i vrlo uspešnih političara?

Tihomir Stanić: Da, Regan je bio glumac.

Pretpostavljam da je to zbog prirode našeg posla, jer smo mi stalno pred očima publike i javnosti. To su ipak izuzeci. To su recimo tri predsednika koji su bili glumci, a u ovih stotine i stotine zemalja, mi ne brojimo koliko je to lekara, advokata, možda medicinskih sestara... Mi ne brojimo koliko ljudi iz drugih profesija se opredelilo za politiku.

Đorđe Vukadinović: Da, ovo bode oči.

Tihomir Stanić: Tako da ja mislim da je to proporcionalno i da to nije neko „čudo“. To je jednostavno samo zato što su glumci – glumci, pa je skrenuta pažnja na njih. Mi smo veoma često robovi predrasuda(...)  Glumci su ljudi školovani sa visokom školom, obrazovani ništa manje nego ljudi koji završavaju druge fakultete (...) Mi se edukujemo i obrazujemo čitav život i kroz celu profesiju, tako da među glumcima ima zavidno obrazovanih i zavidno ozbiljnih ljudi. Ne računam sebe u njih, ali poznajem mnogo takvih.

Đorđe Vukadinović: Ne mislite možda, da je to jednim delom stvar i statistike, ali i da je to možda malo stvar duha vremena, odnosno okolnosti koje sada u svim sferama, pa i politici u prvi plan izbacuju poznate? Zatim, atmosfera koja politiku pretvara u šou, u rijaliti. A onda oni koji se najbolje snalaze u rijalitiju su glumci. Tako da po prirodi stvari, sada su oni možda predisponirani da uspeju u toj struci. Možda više nego pre pet, deset ili više godina?

Tihomir Stanić: Da. Lakše im je da se popnu na scenu. Ja lično naprimer, mene traumatizuje  i meni je jako teško da govorim neki politički govor pred publikom, ili da govorim u svoje ime. Zato što ja sam glumac koji se bolje snalazi, i bolje uradi sve ono što misli o životu sa tuđim naučenim tekstom. Ne volim tu vrstu javnog nastupa. Ja volim da u jednoj kontrolisanoj, napravljenoj, osmišljenoj predstavi da učestvujem u svojoj ulozi(...) Ranije sam video na predizbornim mitinzima, da bez obzira šta čovek kaže - on dobije aplauz, jer obično su u publici istomišljenici. Dovoljno je napraviti pauzu tokom govora i dobićete aplauz. U pozorištu nije tako. U pozorištu treba pridobiti  publiku i treba zaslužiti taj aplauz.

Đorđe Vukadinović: Pa, zar onda nije još lakše u politici. Možda zato neke vaše kolege idu u politiku?

Tihomir Stanić: Manji je izazov. Mene to ne uzbuđuje, mene to ne ostvaruje i ne čini me srećnim.

Đorđe Vukadinović: Druga stvar zbog koje sam vas zvao je to što ste vi javno i privatno odgovorili na što ozbiljna, što neozbiljna „začikavanja“ da li ćete vi krenuti stazama svojih kolega, pre svega Sergeja Trifunovića. I Nikola Kojo je tu negde na „pola koraka“ do politike, a možda i manje od toga. Da li onda i vas možemo očekivati u toj ulozi? Vi ste uvek govorili „ne, nikada nikako“.

Tihomir Stanić: Ne. Ja se sigurno neću baviti politikom. Pokušaću da opstanem u svojoj profesiji. Mislim da za tu profesiju imam dovoljno talenta, dara. Mislim da bi bilo šteta da sebi uskratim i to vrema koje bih mogao da utrošim u snimanje neke dobre televizijske serije, u igranje neke dobre predstave. Zaista bi bilo šteta, mislim da bi od dobrog glumca postao loš političar – ako bih krenuo tim putem(...) Sigurno neću nikad preuzeti  nikavu funkciju. Zato što to nije nešto što bih voleo da radim i nisam siguran da bih umeo.

(...)

Dobro je Sergej rekao kada je gostovao u jednoj emisiji. On je rekao „A šta su ovi drugi? Zašto se nama sad zabranjuje da se mi profesionalno bavimo politikom, a vi neki drugi možete? Zbog čega vi sad imate bolje predispozicije?“ Ja mislim da sad u politici imamo mnogo nepismenih, polupismenih ljudi – pa niko ih nije sprečio. Čak su daleko dogurali.

Đorđe Vukadinović: Ne mislim da je to uopšte loš trend, ja podržavam to pogotovo s obzirom na prirodu vlasti kakvu imamo. Ovakva vlast se ne može srušiti niti samo politikom, pogotovo ne stranačkom politikom, a pogotovo ne samo angažmanom takozvanih političara. Ako se uopšte može srušiti, to onda mora biti širok front u kojem ima mesta za sve. I ne samo za sve profesije, nego i za sve karaktere, ćudi.

Tihomir Stanić: Ja mislim da će ova vlast sama sebe da sruši. Mislim da im treba pomoći i podržati ih u tome. Ta gomila nelogičnosti, ta gomila laži. Ljudi koji su na vlasti izgovaraju takve laži, a koje su dokazive istog trenutka. I to rade ponovo i ponovo... I ja sada pitam, kako mogu uopšte da misle da će im se ikad više verovati?

Mislim da je samo pitanje trenutka kada će ljudi shvatiti, da ih ne treba slušati – jer lažu! Možda ponekad kažu i neku istinu, ali to je redak izuzetak koji potvrđuje pravilo.

 (...)

Ja mislim da, ovi ljudi koji su sad na vlasti, da su to deca tog radikalskog zla koje napravilo veliki zulum i veliku štetu u Srbiji. Nikad neću poverovati u ovo kao „da promenio je politiku, shvatio je na vreme...“ Neko ko je decenijama zagovarao jednu politiku koja je apsolutno vodila u propast ceo narod i naciju...

Đorđe Vukadinović: Vi ste zagovornik terorije „vuk dlaku menja, ali ćud nikako“?

Tihomir Stanić: Ali ćud nikada! Ja mu ne verujem, ili mogu da poverujem ako se takav čovek predomisli, pokaje, shvati i ode negde u manastir. Pa tamo može da se ispovedi nekom. Ili ode i skloni se iz javnog života. Negde peca ribu, ili radi već nešto, bilo šta, bavi se nekim svojim privatnim poslom. A, da sad, sa istim žarom zastupa ideje potpuno suprotne onima od kojih je profitirao, živeo i pravio štetu na račun svih drugih – u to ja jednostavno ne mogu da poverujem, niti ću poverovati ikad.

(...)

Đorđe Vukadinović: Tu se slažem sa vama. Skrenuo bih vam pažnju da je ta politika koju ste (smo) podržavali, imala svoju šansu takođe nekih dvanaest godina. I da nije baš ispunila očekivanja. To je sad poenta. Vi ste rekli da ste podržavali i Borisa Tadića i Demokratsku stranku, ali ste rekli da ste ih podržavali pre pobede na izborima, a ne posle. Da li vam se čini da je nešto u tome kako je vršena ta vlast doprinelo tome da su se ovi „novoradikali“, ili kako hoćete „presvučeni“ radikali vratili ovako u velikom stilu?

Tihomir Stanić: To je opšte mišljenje i opšti stav. Ali, ja mislim da demokratske snage i ljudi koji su spremni da na demokratski način vode, ili obavljaju svoju funkcije – nikad nisu bili na vlasti kod nas. Ne verujem  u to. Mislim da je sve ovo, policija, vojska, tokovi novca - da je samo SPS uvek na vlasti. Nekako čvrsto verujem, da onaj period koji mi smatramo demokratskim, a koji je u suštini prekinut onim surovim ubistvom premijera, mislim da je SPS večno držao sve poluge vlasti. I vojsku i policiju i novac od naoružanja koje se prodaje. Sve bitne resurse je držao SPS.

(...)

Đorđe Vukadinović: Ovo će se mnogima dopasti, ali na prvi, pa i na drugi pogled ne deluje sasvim tako. Dopašće se onom delu gde se podseća ulogu SPS-a, koji uvek ostane tu nekako malo „skriven“, dok je neko drugi u prvom planu. Iako je SPS bio ona stranka koja je omogućila ovu promenu. Oni su napravili vladu. Prvo su podržavali manjinski i omogućili dolazak DS-a, pa sada i dolazak SNS-a.

Ali, nije li sada jedno od obeležja ovog vremena da ne jedna stranka, nego jedan čovek drži sve? Teško da sad ponovo možete tvrditi tako nešto.

Tihomir Stanić: Ja ni u to ne verujem. Ja ne verujem da Aleksandar Vučić drži sve poluge vlasti.

Đorđe Vukadinović: Pa, šta drži ih Ivica Dačić?

Tihomir Stanić: Ne znam ko. Ali znate kako, ako neko ima potrebu da svaki dan ide na televiziju i svaki dan kaže „ja sam vlast, ja držim, ja odlučujem, mene se pita, ja ću reći, ja ću dati ovom kravu, ovom traktor, ovde ću ovo, ono...“ - nešto mi tu ne deluje tačno.

Čini mi se nekako, kada bih igrao taj lik u pozorištu, onda bih mislio „pa, čekaj možda to nije baš tako“. Možda je ovo kao dete kada se plaši mraka. Meni je to dosta neuverljivo. Čini mi se da postoje strukture u društvu kojima odgovara taj privid „da jedan čovek drži sve u svojim rukama.“

(...)

Tihomir Stanić: Na kraju krajeva, šta ako su propustili priliku te demokrate?

Đorđe Vukadinović: Vratili ste se na moje pitanje.

Tihomir Stanić: Nisu umeli, nisu znali, neke stvari nisu videli. Ja sam za to da im se ponovo pruži prilika. Oni znaju sad da kad jednog dana ponovo dođu na vlast – da su smenjivi. Osetili su to na sopstvenoj koži. Znači, vlast u demokratskom društvu mora biti smenjiva.

Đorđe Vukadinović: I mora imati svest o svojoj smenjivosti.

Tihomir Stanić: Prepoznao sam u Draganu Đilasu čoveka, koji ima vrline da okupi u taj Savez za Srbiju, ljude različitih političkih stavova, ljude koji donose odluke koje sigurno on ne bi doneo(...) Gledajući kako funkcioniše taj Savez za Srbiju, čini mi se da se taj demokratski potencijal najbolje može videti u njihovoj strukturi. I čini mi se da je on čovek i da je ova stranka koju je osnovao Stranka slobode i pravde, delim te vrednosti i mislim da sve ono što je Đilas izneo kao program te stranke, to je nešto iza čega ja kao čovek stojim i u šta verujem.

(...)

Đorđe Vukadinović: U jednom od političkih nastupa u jednom „dvouglu“ koji sam odgledao pripremajući se za ovu emisiju, vi i vaš sagovornik i imenjak Tika, ali Arsić slažete se u jednoj tački - a to je lustracija. Dakle, vi kažete da podržavate lustraciju. To je bilo negde oko 2006. godine. Da li sada više ili manje podržavate ideju lustracije?

Tihomir Stanić: Ja se sve nadam kako će se ti ljudi sami lustrirati. Kako će ih biti stid da izađu iz kuće kad prođe ovo njihovo vreme. Ali plašim se da neće biti tako(...)

Mislim da svi ovi ljudi, koji koriste i zloupotrebljavaju funkcije i tu vlast koja je koliko god ona trajala ipak vremenski ograničena, ne verujem da će se više iko usuditi da dozvoli da bude proglašen „doživotnim predsednikom“. Mislim da je taj period daleko iza nas. Društvo će ih lustrirati i neka vrsta prezira.

Iako ova vlast ne pokazuje nameru da odstupi, već sad ljudi koji podržavaju ovu vlast, osećaju dozu stida zbog te činjenice. Već se pomalo stide i traže neko opravdanje „evo, ja sam tu plate“.

Đorđe Vukadinović: Samo mala digresija. Interesantan je fenomen u istraživanjima javnog mnjenja koje mi radimo, da mi to isto signalizuju moji anketari. Po prvi put se javlja da pristalice vlasti sa nelagodom se izjašnjavaju. Svih ovih proteklih godina to nije bio slučaj.

Tihomir Stanić: Kada je bio ovaj miting 19-tog, prolazio sam vraćajući se sa Akademije gde predajem do pozorišta i prošao sam kroz tu grupu ljudi. Nekad bih kada su bile one razne turbulencije, pa kada naiđu radikali sa zastavama, nekad bih se malo i uplašio da me neko ili nešto ne udari. Sada sam prošao kroz te ljude, sa raznim ljudim sam se izljubio, slikao. Čovek kaže da je iz Barajeva, gleda me na televiziji, kaže „otkud vi, je l’ ste vi na miting?“ Ja mu odgovorim „ne, ja sam sa one druge strane“, a oni onda kažu „pa dobro, nema veze“ i tako dalje. Kao da su se pomalo izvinjavali što su uopšte tu.

(...)

Celu emisiju „Crno beli svet sa Đorđem Vukadinovićem“ možete pogledati ovde:

(NSPM)